Никола Кобац: Бесједа пријатељима о мојој књизи

Добро вече Крајишници, добро вече драги пријатељи, добро вече Бања Луко!

Хвала вам што дођосте и  ово моје књижевно вече уљепшасте.

Свима хвала, посебно хвала Теби професоре Светозаре Ливада и Теби професорице Драгице Шпановић – Ливада, прво за написани Предговор моје и наше књиге, а онда за ријечи охрабрења – „пиши када те је Бог подарио“. Нашли сте снаге да у годинама које носите и са теретом којим се борите – будете међу нама. Да са нама подијелите радост рођења још једног, и најбољег свједока и друга свих времена – књиге.

Књига (Х)ИСТОРИЈА ОСУШЕНЕ ЗБИЉЕ или ТРАЈАЊЕ ЈЕДНОГ НЕСТАЈАЊА не би свјетлост мрака или таму дана угледала и међу вас доспјела да није било УГ „Јадовно 1941.“ Да није било Душана Ј. Басташића чије разумијевање „културе сјећања“ види у вриједности записанога. Он, уз све оскудице нађе новца за објављивање мога скромног прилога једном трајању.

Миле Дакић и Миленко Стојичић пишући рецензије обогатили су приче о народу који је постојао да би нестао. Даровали су читалачкој публици ријечи пуне бисера, а мени снагу писања.

Књигу је љуљао и над њом бдио Јанко Велимировић. Савјетовао, провјеравао, сугерисао, по некад се чудио али није одустајао. Помогао ми је да књига прогледа, прохода и да тражи нове видике.

Нека вечерас ова књига сузу пусти за онима којих нема, који нису овдје, за онима који су отишли да би свијетом и небом лутали, за онима које ова књига воли а моја бескрајна љубав чува.

Вечерас међу нама су људи који су у овој књизи поменути. Они ће у њој вјечно живјети. Скупио сам их и уплео у приче из којих не могу изаћи, ма колико година и искуства имали. Истина, они су само мали дио оних које памтим, из догађаја којих се сјећам. Да ми је времена пописао би сву избјегличку колону у којој се нађох почетком августа 1995. године. Све књиге овог свијета би тада гласно зајаукале.

Ја би ћутао.

Нека вечерас ова књига сузу пусти за онима којих нема, који нису овдје, за онима који су отишли да би свијетом и небом лутали, за онима које ова књига воли а моја бескрајна љубав чува.

Несрећу српскога народа из Хрватске од 1991 -1995. године је дијелила и подијелила Бања Лука и Бањалучани. Без те доброте овај град би наша пустиња био, а вријеме избјеглиштва гробница постала.

Бања Лука нису зграде и паркови! Ви сте били и остали Бања Лука!

Хвала ти Бања Луко – граде, хвала свима онима који дочекаше, примише или испратише преварени српски народ.

Народ, који послије четири вијека живљења и стварања, мораде напустити своје огњиште.

На Кордуну, гдје сам рођен, рађаше се многи умни и храбри људи. Ти људи нису јурили политику већ је она њих ћерала. Дрзнули су се да, и прије Вука Стефановића Караџића траже нове путе писмености, као што је то чинио Сава Мркаљ. Одупирали су се свим режимима који су себе  демократским називали, онда ћутали и на нова стратишта у колонама мирно ходили. Цијену постојања, најчешће су крвљу  плаћали.  Само општина Вргинмост је у Другом свјетском рату дала 16 генерала и 10 народних хероја. Споменућу неке: Павла Јакшића, Гојка Николиша, Раду Булата, Николу Видовића. Број јунака, на жалост више није могуће пребројати.

Данас је Кордун само појам на географској карти који свједочи о „тисућљетној хрватској култури“. Спаљена земља, уништена и опљачкана села се у мислима Кордунаша и Крајишника дозивају. И неку нову, не испричану причу међу собом везу, плачући над Судбином српског рода.

У овој књизи Кордун никада умријети неће!

1990. године објављујем књигу „Таван бунар“. Прве примјерке подјелим сарадницима у фирми „Петровац“ Вргинмост гдје сам на жалост први и посљедњи директор био. Колега Стеван Мраовић из села Бовића након прочитане књиге, сутрадан уђе у моју канцеларију и рече:

– Директоре књига је добра, само је танка..
А ја му одговори:

– Стеване, ‘ел књига крмача па да се коље?

У књизи нисам робовао форми већ љубавима. Догађаји су ме претјецали. Ја сам их ‘ватао и трпао између корица. До поноћи су ме водале љубави, а од поноћи сам ја водио њих.

Стеван се никада више у Хрватску неће вратити. Нови живот је почео у Канади а његове и моје успомене лутају испод Петрове Горе. А ни та „танка“ књига никада не може „омршавити“.

Подстакнут искреном примједбом написао сам ову „дебелу“ књигу. Писао сам је два вијека или боље речено „слушао шапат времена и биљежио кораке нестајања“ – многе часе. Моје пјесме су „пропјевале“ а приче „проговориле“ онда „када су онијемиле машине на радилишту, када су се угасиле цигларске пећи и када су закукале мајке за погинулим синовима, мужевима, браћом…“

У мојим пјесмама несрећа пјева. Она је велика колико је велико људско срце!

У књизи нисам робовао форми већ љубавима. Догађаји су ме претјецали.  Ја сам их ‘ватао и трпао између корица. До поноћи су ме водале љубави, а од поноћи сам ја водио њих. И тако годинама, никако да сване, никако да се сретнем са Домовином која не режи, која не пријети која нас зове и говори – вратите се, ово је ваше.

20 година сушим збиљу на вјетрометини моје стварности. А росе се росе. Никада нећу моћи да их отресем са опанака младости! То су сузе са најљепшег цвијета Петрове Горе.

Књигу сам подијелио у осам поглавља без посебних разлога. Како год да је читате, одострага или из средине, или било с које стране, једнако ће вам све рећи. Срешћете специфичне људе и нарави једног краја, приче и доживљаје из давне историје, и из оне од јуче.  Осјетићете несрећу која те људе из благостања одведе на просјачки штап. Који из једне иду у другу битку сити ратовања и страдања, али увијек иду и гину. Из једне у другу тугу морем заблуда плове. Људе који су се до прије четврт вијека кућили на Купи и Корани, а од 1995. године крче обале Мораве, Дрине или Врбаса ударајући темеље посљедњег страдања.

Страшно, јако је страшно носити у себи осјећај да се немаш на ког, или за ким обазријети. Да те нема ко испратити. Стога прво поглавље ове књиге назвах „Обазирање на неимање“. Раније смо се обазирали на имање, а данас на немање.

Колико се туге, а након што приупитах мајку у селу Кадињани:

„Мати, шта ти овдје фали“, скупи у њеном одговору:

– Ма не фали ништа сине, само ми је Босна тијесна!- одговори ми.

Да, све јој је било тијесно осим њеног и мога села Трепче, њене и моје авлије на кућном броју 28. Сви су јој овдје били драги али су јој недостајале рођене комшије, и оне, по некада бесмислено будаласте свађе, а иза њих притрчавање једних другима у помоћ. Недостајали су јој гробови најмилијих. Познавала је 4 генерације из сваке куће, а овдје, само онога ко би јој други пут на врата дошао.

1941. године, у једном дану, тачније 22. децембра усташе, та тобож „елитна“ Хрватска војска у Трепчи убија 101 Србина. Жена, дјеце, стараца, момака што ни Богу ни народу не згријешише.

У књизи се многе ствари врте, баш око села Трепча. Села у којој сам прве кораке учинио газећи иловачу, прљугу, жутуљу, стрнокос, курузишта, ливаде… села у којем су ме, док сам дијете био комшије научиле наjбезобразније „љубавне“ пјесме… пјесме због којих сам прве батине у школи зарадио.

Нестале су пјесме и комшије. Трње и бујад царује на мојој дојучерашњој царевини.ж

Србима у Трепчи 1688. године земљу дарује Загребачки бискуп Александар Микулић а 1995. године отима поглавник Фрањо Туђман.

1931. године у Трепчи живи 239 становника, а на почетку ове свега три убога полумртва створа. Разговарају са својим закопаним прецима молећи их да се код њих преселе, да се крај њих смире…  Добар дан називају трулим пањевима бјежећи од дивљих свиња које у њој пландују.

1941. године, у једном дану, тачније 22. децембра усташе, та тобож „елитна“ Хрватска војска у Трепчи убија 101 Србина. Жена, дјеце, стараца, момака што ни Богу ни народу не згријешише. Прецизан поименични попис убијених са годином рођења наћи ће се у причи „Трепча, село мртвих“.

У Трепчи је много тога недостајало, само је смрт увијек обилата била.

Зато ова књига жели да све смрти надјача и зато на почетку записах:

„У овој књизи мртви живе, живи су негдје отишли“.

Пјесме које сам записао „позајмио сам од зла времена“. Настале су на чудан начин. Из мрака су их тужне виле шапутале, ја сам пред јутро узимао оловку и записивао. Оне су ме дочекивале и испраћале када никог није било. Са њима сам туговао, са њима сам се надао. Не знам зашто, али када би мене питали, рекао би вам да је то најдражи дио ове моје „осушене збиље“. Укупно их је 29 плус једна позајмљена од  непознатог народног пјесника. Пјева о кордунашком псу кога смо ми  ћеном звали!

Истина је и ово: На Кордуну писање пјесама смо називали „намишљање“. И жене би знале додати – „лако је њему, море по цјели дан намишљати, а ми морамо делати“.

Замолио сам Предсједника да ме прогласи коњем, утовари у камион и врати у Хрватску јер „тамо и онако нико нема да пасе српске ливаде“. Није ми удовољио. Коњи су враћени, ми смо остали да лутамо док нас на посебан начин не збрину.

Моје „намишљање“ трајало је више година. Највише времена трошио сам док сам „шетао историјом“ извлачећи из те убоге прошлости све сличности са садашњошћу. Нисам ишао у детаље, а и што би.

Нас Кордунаше су увијек детаљи мимоилазили. Само смо детаљно умирали.

Понекад сам тему за писање проналазио у сулудој политици стварности. Када сам сазнао да се годинама воде преговори око враћања Липичке ергеле из Србије у Хрватску писао сам Предсједнику владе Србије г. Коштуници. Нас 250.000 избјеглих Срба били смо посљедња рупа на свирали. Замолио сам Предсједника да ме прогласи коњем, утовари у камион и врати у Хрватску јер „тамо и онако нико нема да пасе српске ливаде“. Није ми удовољио. Коњи су враћени, ми смо остали да лутамо док нас на посебан начин не збрину.

Једини сам Србин из Хрватске који је службено отказао збрињавање у Хрватској. Послао сам писмо Уреду за „посебну друштвену скрб“ (који му „умјетнички“ назив само дадоше) да нема обавезе да ме збрине. То писмо завршавам ријечима:

„Од данас, више не желим да ме збринете. У мом крају се збрињавала говеда, стока а не људи. Молим да мени вратите оно што сам имао, а да збринете пет крава, четворо крмака, 28 кокошака, двије патке и једног гусана…“ и закључио: – „и ја сам за дом спреман ако ми га вратите“.

Тражио сам и од Министра одбране Републике Хрватске „Потврду за учешће у рату“ образлажући на којој сам страни ратовао, зашто ми то треба, кога сам бранио – ни он ми не одговори.

Морао сам! Ни од једне Српске службе у Београду и Бања Луци ту Потврду не могу добити. За коју годину, како је кренуло неко ће се сјетити да Српска Крајина није постојала а ја, да сам сишао са Марса.

Е, постојала је – она је у мојој, овој књизи за сва времена забиљежена! Овдје је народ кога више нема, а живи! Она је дио мене, нас!

Књигу завршавам са поглављем: Филхармонија несреће. Стварно, оркестар српске несреће у Хрватској је почео давно свирати. Некад гласније, некад мање гласно. У два рата диригенти су били Нијемци, а у овом посљедњем, моме рату – Американци.

Извођачи су били Хрвати. Каткада би им се придружио по неки Србин ударајући у жице којима су биле везане колоне српских несрећника на путу за Јадовно, Паг, Јасеновац, Мехино стање, Коларић, Глину…

И још овом да додам: Моје Топуско се по наредби директора загребачке филхармоније Церовца 14/15 септембар 1991. темељно руши. Сви објекти културне вриједности сравњени су са земљом. И дом ЗАВНОХ-а, гдје је ударен темељ Хрватској држави је поравнат са улицом. У њему  1500 књига проф. Ливада које поклони овом крају, своме Кордуну.

Је ли  Хрватска хтјела уништити све доказе свога настајања због мржње или због брисања трагова српског народа који је понио највећи терет њеног настајања у периоду од 1914. до 1995.  године.

Зна ли Хрватска да је на том мјесту минирала своју повијест и пуцала у српску историју? Прву је срушила а другу није убила.

У овом поглављу се на много мјеста спомиње име Дмитра Обрадовића, пријератног и ратног предсједника опћине, па општине Вргинмост. Убила га је злочиначка рука у још неистраженом злочину. Посљедње је то што сам могао учинити за пријатеља, великог човјека и његову фамилију.

И на крају – нека о књизи суде они  који ће је читати, анализирати и у њој препознавати судбину народа кога све више у причама има.

Она је вечерас у Бања Луци прогледала. Она свједочи и слуша.

Моја је обавеза да и даље, будем ли имао снаге, времена, ријечи и Издавача сва шаптања записујем.

Још једном вам хвала. Донесли сте мирис кестенове шуме са Петрове Горе у центар Бања Луке и раширили је по овим лијепим улицама нашег надања.

Бања Лука, 7. децембар 2015.

Везане вијести:

Књига „(Х)историја осушене збиље“ представљена у Бањалуци