Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Никола Кобац: 4. август 1995.

Датум објаве: понедељак, 4 августа, 2014
Објављено у Кордун
Величина слова: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/ostala_stratista/Nikola-Kobac.jpg

Тада нисам ни слутио да jе тога дана почело умирање циjелог jедног народа. То умирање траjе већ 19 година.

Топуско, стан на “голом отоку”. Свањива, jутро jе – тек неколико минута послиjе пет сати. Иза непроспаване ноћи, утонух у дубок сан не знаjући да jе то посљедњи сан у прелиjепом стану, у малом градићу гдjе смо сви све познавали.

Разбуди ме звоњава телефона и неочекивани позив враћа у стварност.

С друге стране jе Невен код кога синоћ остасмо на вечери до касно. Или толико дуго да стигох погледати емисиjу Хрватске телевизиjе “Сликом на слику”. И да између редова прочитам да се припрема посљедњи обрачун са посљедњим живим, не закланим Србима рођеним у Хрватскоj, одраслим у Хрватскоj…

Дрхтавим гласом испуњеним страхом рећи ће ми: “Чуjеш ли ти ову грмљавину?”

Још увиjек полуснен излазим на балкон коjи гледа на jезеро и слушам грмљавину топова. Разазнаjем да се “туче” Глина и Воjнић.

Покушавам га смирити па му кажем: “Невене, обуци униформу и jа ћу доћи по тебе. Приjе тога морам да пробудим своjе госте из Бања Луке и кажем им да напусте Топуско.

Почело неваљало вриjеме.

Нека се дjеца и Јадранка спреме за Бања Луку и нека брзо одлазе.” Окренем телефон хотела “Топлице” и замолим рецепционарку да пробуди госте те да им каже да брзо долазе код мене. Дjевоjка се успаничила и jедва jоj обjасних шта треба да уради. За то вриjеме пакуjем наjосновниjе ствари у два воjничка ранца водећи рачуна о свакоj ситници коjа под отвореним небом може користити.

Са завршетком спремања на вратима стана се поjављуjе Нико. Видjевши мене и моjу спаковану опрему, рећи ће: “Остаjем са тобом, не идем у Србац”. Одговарам му: “Нико, имаш своjу државу и своj рат. Иди тамо. Повези Невенову фамилиjу и тако ћеш учинити наjбоље дjело. Сада идемо по њих, код њега кући”.

Већ jе близу шест сати.

На брзину спремљене “цуре” улазе у Никин ауто и одлазе у непознато.

Испраћамо их.

Поред Невена и мене ту су баба и дjед Мирко. Видим им сузе у очима али и разумjевање за потребу да оду. И сам крећем за њима и одлазим на своjе радно мjесто. У управну зграду “Петровца” чиjи сам и ратни директор.

Топовске канонаде су све ближе и ближе.

На реду jе Вргинмост. Већ jављаjу да су убили жену коjа jе стаjала на аутобусноj станици мислећи да чека аутобус за негдjе а jадница ниjе знала да jе чекала своjу смрт. Отварам прозоре велике канцелариjе да би сачувао стакла од детонациjа, очекуjући сваки час да убитачни “дарови” падну и на моjу фирму.

Тек што сам пришао првоме, загрми и jак прасак ме баци на под.

Полагано устаjем провируjући иза парапета прозора мислећи да по неприjатељу деjствуjе батериjа српских топова 132 мм коjа jе по мени требала бити у реjону села Блатуша.

Кад оно погођена кућа Мраовића неких 100 м од моjе канцелариjе. Тек што се дим и прашина разиђоше почеше падати нове гранате тражећи улаз у зграду.

Спуштам се на брзину у приземље и ту нађох склониште под степеништем. Замном уђе и Никола Полимац…

Храбрећи себе и њега кажем му: “Ето, поред онакве фотеље и канцелариjе ко би рекао да ћу икада овдjе сjедити? На овом лименом амперу, са метлама.”

Страх ме обузе. И ко год да каже да се не боjи – лаже.

Жедан сам и само би воду пио. У неограниченим количинама. Никола устаjе и на метар од “склоништа” под пипу тура пластичну боцу да ме “почасти”.

Тек што jе одврнуо воду, jака детонациjа га врати према степеништу. Граната jе пала на плочу септичке jаме с друге стране зида, према Чемерници…

Негдjе приjе седам сати, смогнем снаге и храбрости да истрчим из зграде и да кренем по Невена у Топуско. Долазим у двориште из ког сам се склонио од граната.

Невен у униформи изгубљен лута по дворишту. Горе, доље…

Видим нешто ниjе у реду и питам га: “Што ти jе сада”?

Одговара: “Умро ми jе отац”.

Забога Невене када?

“Ма чим су дjеца и Јадранка отишле, испео се на спрат, наслонио се на кауч и умро…”

Тада нисам знао да jе тога дана почело умирање циjелог jедног народа. Племенита народа…

И ето то умирање траjе већ 19 година.

Чика Мирко jе у 19 секунди прекратио све своjе боли и муке своjе.

А ми?

Ми jош умиремо и нестаjемо.

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top