Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Није баш свако ковач(евић) своје среће: Љубу више нико не љуби

Датум објаве: недеља, 27 новембра, 2016
Величина слова: A- A+

У зарушеној уџерици, напуштена од свих и осуђена на вечну осаму, дочекала је последње дане старица Љуба, кћер Анта Ковачевића, једног од оснивача Степановићева – доскоранајвеће херцеговачке насеобине у Бачкој

Љуба Ковачевић
Љуба Ковачевић

пише: Младен Булут

Као утамничена, у тескобној и као гроб хладној, јединој преосталој собици испод полеглог крова, самовала је и дуготрајним мукама се одвикавала од живота Љуба Ковачевић.

Притиснута самоћом и чемерним јадом, она се тек с времена на време, не показујући пред светом своје изнурено лице, као рањена зверка, болним криком оглашавала да макар начас васцело село подсети на своје бедно постојање.

Заветница убогог дома

– Шта ћу кад ме, овако грешну, ни Бог неће – јадала ми се она, прекинувши подужи мук и опорим шапатом, као да се извињава, поверила да овако поружнела и остарела никако да сaкупи оно мало преостале снаге, која још није сасвим ишчилила из ње, и сконча на прагу запуштеног и сасвим затртог родитељског дома у који одавно више нико не улази, нити она кога чека, а још мање се некоме и нечему нада.

Како више није имала никог свог који би могао да се ње и њеног живота посрами, поготову пошто је ушчезао и нетрагом нестао сав онај негдашњи пркос и утулио сав инат којим се опирала људској злоби, а у којима толико дуго није било лека ни у покајању ни у дуготрајној патњи, али ни у памети, опустели и напола разваљени кућерак у црквеној порти, уз оно мало штедрих ораница у атару, завештала је и као неизвестан искуп подарила новосазданом храму светог великомученика Лазара Косовског.

Љуба Ковачевић

– Била сам јако заволела једног Руса. Долазио нам је ту, у кућу, али ме отац није дао – помало збркано је претурала старица по колоплету давнашњих збивања која је немилице, са почињеним младалачким сагрешењем, за живота потискивала из сећања, али из којих се унесрећена за свагда никада није ишчупала.

Сваком своје

Честит човек, прави патријалхални Србин, али плаховит и нагао као већма Херцеговаца, солунски добровољац непоколебљивих ројалистичких убеђења, Анто Ковачевић, није дао своју мезимицу лепушкастом црвеноармејцу који је био спреман да већ сутра погине, не толико за слободу отаџбине колико да главу изгуби за пролетерске идеале. И некакву сасвим другачију, њему непојамну, не мајчицу Русију, него СССР – земљу радника, сељака и понешто од преостале поштене интелигенције.

Тим пре кад га је чуо како на сав глас понето говори да ће комунисти његово Степановићево (којем су Мађари одмах после окупације Бачке и исељења српског живља насилно, по свом регенту Хортију, променили назив у Хортивар), овај пут по Стаљину, прекрстити у Васиљево, а онда, већ сутра, по хазјајиновом миљенику у – Ворошилово…

– Што ви будете створили назовите како хоћете, али ми смо ово село из ничега подигли и назвали га по нашем команданту војводи Степи – не могавши да се уздржи, сасуо му је, без икаквог околишања, право у лице прекаљени ратник – солунац.

Убрзо, када су јавно, на збору месног Народног одбора, мештани били суочени са предлогом о преименовању све очи су биле уперене у Анта Ковачевића. Овај је храбро, без трунке сумње, упитао окупљене:

– А по чему је Стаљин већи војсковођа од војводе Степе Степановића, који је кум селу?

Мук који је настао пресекао је Толо Јелача, такође, стари солунски борац:

– Ми смо освојили српске земље од Солуна до Темишвара и Печуја и сваком месту вратили старо, нама добро и лепо наденуто име. Ономе што ви освојите слободно крстите како желите.

Тако је оближње Деспотово, куд је доцније отишао фронт према Батин(ск)ој скели, названо – Васиљево.

Љубином оцу, заправо, понајвише је сметало што му се кћер невином девојачком наивношћу, у невреме, загледала у припадника распојасане солдатеске генерала Толбухина, који су често припити непрекидно шенлучили, далеко од фронта,  прослављајући по селу сваку нову вест о незадрживом напредовању Црвене армије ка Будимпешти.

Плодови љубави

И страховао је због сазнања о оним  за које је начуо да су задигнутих сукања, мало милом а наводно више силом, падале пред њиховим победничким налетима.

Ништа не слутећи Љубу је нешто касније, ипак, некако убедио и удомио у облужњем засеоку Танкосићево, мада је невољно пристала да пође за Радослава Парежанина. Али, кад је принову добила много пре него је свекрва срачунала, а било ко од тазбине се уопште понадао, овај ју је отерао.

Презрена од свих вратила се својој кући. Тврдоглаво је и упорно одбијала сваки наговор да се бар на неко време одавде уклони и оде код родбине или чак да се врати у стари крај где је као ратна удовица, само са једним дететом, лако могла изнова започети живот са новим човеком.

Убрзо затим – да ли свиснувши од срама или од туге за јединим преосталим сином, који је бестрагом нестао у удбашким чисткама – умире јој и отац.

Тада, намах, нестаје сваког обзира сељана од чије је пакости и злобљења бар закратко била заштићена угледом оца – првог оснивача насеобине Херцеговаца и предводника солунских добровољаца, сабораца хероине Милунке Лазаревић из прослављеног Гвозденог пука, који су, претећи оружаном побуном, тек 1920. изборили „колонизацију“ на Маријином мајуру, као и мочварном Алпару, Малом Ирмову и у Хенрика пуст(ар)и, заливађеним окрајцима некадањег имања велепоседника грофа Котека – да би се, напокон, с јесени 1923. уселили у прве на брзину саграђене куће.

Одвикавање од живота

– Чему још живети кад тек само око гледа, а и оно што оно види и чега се све нагледало никако нису лепе ствари – питала се свакодневно Љуба неутешно носећи самоћу у души, али не као урођену карактерну особину или белег некаквог неизбежног судбинског претсказања него као казну и тешко бреме наметнуто злим сплеткарењима због младалачког посрнућа.

Њена јединица, чим се задевојчила, одбегла је у суседни Кисач за Борши Велинка, а одатле и од њега у далеки свет, где се преудала и са неким њој непознатим Темеринцем, кажу, живи негде у Немачкој.

– Просто јој било млеко којим сам је задојила… као да је на свет донела мачка, а не мајка – нећкајући се и даље и цедећи реч по реч казује ми Љуба како се, давно исплаканих очију, непрестанце, увек изнова и изнова преиспитивала јели је и ту, у великој строгоћи, све у жељи да јединицу сачува да јој се неби поткрала иста грешка као њој, наново тешко погрешила.

А поставши мајка „мушки тврдог срца“ само је своје једино чедо одбила од себе.

– Није ми било лако, али недадоше душмани да јој барем касније све објасним – са уздахом се вајкала и немоћно ширила руке у празан загрљај, а потом их скупљала у крилу и, кршећи квргаве прсте, указивала на покору којом се у бескрај самокажњавала.

Онда је прерано згасла, потамнела као угарак и погрбила се да би прикрила прса и сва женска обличја да се нико више неби усудио да јој ближе приђе и покуша да распламса у њој насилно, а прерано, запретени жар љубави.

Зато је од својих седамдесет седам лета више од пола века провела венући у присилном удовиштву.

Последња утеха

Док сам је гледао како детињасто жалостиво на смежуране образе забрађене црном марамом привија од тешких послова израњављене дрхтаве руке, неби ли у њима бол брже минула, нисам могао да превалим преко уста сазнање да су Весна и син јој, а њен никад виђен унук Дејан, који почесто навраћа код „својих“ у Кисач, одбили тражење социјалног радника да преузму било какву бригу о старици.

Иако у немаштини, сваку милостињу је, било да је храна или одећа, коју су покадкад доносили мештани и други намерници навраћајући у цркву, тврдоглаво одбијала са презиром не желећи нити могавши да им опрости што су је онолико и одреда сви страшно уједали за срце.

Клонила их се у свим приликама, а новац од бедне социјалне помоћи примала је само из руку поштара, као и коју десетину евра за колико је погодила аренду на „добровољачкој земљи“ коју је наследила од оца.

Завијена у стареж и опхрвана чамотињом она у својој позлеђеној, ненаситој души никако није признавала тобожњи морални пораз који ондашњи земаљски свет затуцано није хтео или није умео да прашта, верујући да ће, кад Богу изађе на истину, на оном другом свету напокон пронаћи изосталу утеху.

Поновно освајање земље – Чим су ратни другови из Новог Сада јавили Aнту Ћетковом Ковачевићу да у њиховом срезу има доста велепоседничке земље, овај солунски добровољац, иначе трговачки помоћник из Колешког из околине Невесиња, са 25 сабораца, средином  1919. обрео се у Београду са захтевом да остваре право на колонизацију.

Али – како сведочи историчар Илија Петровић писац  монографије о Степановићеву – Хинко Кризман, министар аграрне реформе, намеравао је да, не само због нерешених граничних спорова и затегнутих односа са Румунијом,  што више добровољаца „као живи бедем“ насели у Банату него је потајно радио у корист закулисаних настојања хрватских политичких вођа да, као своје, присвоје Бачку, Барању и цео Срем.

После вишедневног даноноћног опседања кабинета референт Душан Богдановић, без одобрења министра (наводно уз благослов војводе Степе Степановића), издао им је решење са којим су се запутили у Жупанијски аграрни уред у Новом Саду где их је речима „није ово земља за вас – него Албанија“ дочекао ништа мање пријатељски настројен шеф Мојсије Стојков. Увидевши да су државни повереници вишеструко сплетени са грофовима и спахијама и да добровољцима деле тек покоји „одрезак“ испошћене и мање плодне земље силом су га натерали да потпише решење да  сваком добровљцу, уз окућницу од 800 хвати, припада по 6 катастарских јутара ораница.

Но, тек кад су запоседајући парцеле умало линчовали геометра Михаила Агбабу и пуковника Михајла Пачуха (Пачића), самозваног управника Котековог имања који је све године рата провео у логору и тамо „заповедао“ српским заробљеницима, добровољци су 1920. почели да обрађују „освојену“ земљу.

Степа Степановић

Рајски кутак – За заслуге које су генерацијама у назад чинили царској круни преци понемчене чешке породице Котек и Вогнин стекли су племићке титуле – 1556. баронску, а Венцел Антал 1723. проглашен је за чеког грофа.

Са прадедовим именом Рудолф (1822-1903), млађи син Хермана Котека (1768-1822) и Хенријете Брунсвик, је наследио делове поседа у јужној Бачкој и северном Срему да би тек његов син Рудолф Ото Херман (1869-1921), смрћу стрица Ота, који је остао без порода, и оца, 1903. објединио имање у  атару Футога које се простирало на 24.170 јутара и 46 квадратних хвати.

О природним лепотама и узорној уређености Котековог поседа, као и раскоши због изобиља – које је потицало од, осим производње бар 400 вагона житарица и дрвне грађе из околних храстових и брестових шума, још 1770. подигнутих засада хмеља, потом кудеље, расадника разноврсног воћа и цвећа, одгоја првокласних говеда подолске расе, мерино оваца, мангулица и престижне ергеле пунокрвних коња, као и издашних пчелињака – испредале су се надалеко чувене приче. Поготову када је подизањем кудељаре, циглане, магацина и млина, радионице пољопривредних стројева и огледне станице, фабрике сиркових метли и пруге која је уздуж повезивала цело имање, започето са убрзаном индустријализацијом пољопривредне производње.

Средином пута широког 40 метара пружао се двосмерни коловоз а са обе стране, разграничене четвороредним шпалиром дрвета и цветним лејама, пешачке стазе којим су усред лета гости могли путовати и шетати по дебелом хладу. Испод пустаре протицао је Канал Фрање Јосифа на којем је било уређено мало пристаниште одакле су шлеповима, које су вукли коњи, отпремани пољопривредни производи у Нови Сад, а свита званица се увесељавала веслањем или отискивала бродом на крстарење.

Гроф Рудолф Котек
Гроф Рудолф Котек

Време у проводу и лову овде су, уз све друге дворске угледнике, радо и често проводили надвојвода Рудолф, син аустроугарског цара Фрање Јосифа и његов први престолонаследник, нарочито када је баш ту упознао грофицу Марију Вечеру, ону са којом је 1889. окончао живот у дворцу Мајерлинг, надвојвода Франц Фердинанд, јер је његова (маргонатска) супруга Софија била кћи Бохуслава Котека, као и немачки генерал-фелдмаршал Аугуст фон Мекензен, који се овамо вратио 4. јануара 1919, али не више као уважени гост него као заробљеник.

Овоземаљске муке – Првих 109 насељеничких породица са 648 укућана – махом из Гацка, Невесиња, Стоца, Требиња и Билеће, као и оне добровољаца из Америке и Француске  – пред надолазећом зимом дупком су напуниле Котеков летњиковац, ишпанову (надзорникову) кућу и павиљон за бироше (надничаре), али и испражњене магацине, штале и шупе, па чак и оборе.

Уз бескаматне позајмице за семе и понешто додељеног пољопривредног алата, са тек покојим грлом теглеће марве за чију су набавку морали удружени издвојити свој новац (пар волова коштао је 12.000, а пар коња и свих 30.000 круна) обављена је сетва, а прва жетва 1921. једва је била довољна да се прехране сва гладна уста.

Последица лоших животних услова била је велика смртност новорођенчади и оних који су због рањавања или неисхрањености, а још изнурени тешким радом, били нарушеног здравља.

Прве куће на Маријин мајуру, као најподеснијем месту због близине пруге и раскршћа атарских путева, подигнуте су од набоја и грађе са порушених објеката на имању, а дограђиване од више него оскудне државне помоћи у грађевинском материјалу, све док 1923, у последњи час када је истицао рок за трајну надеобу парцела, насељеницима није одобрен наменски банкарски кредит захваљујући којем су до 1927, уз 49 на Алпару и 12 на Малом Ирмову, подигли 302 дома у којима је живело 341 породица.

Ишпанова кућа на Албару није дирана и у њој је од 1921. до 1924. била смештена четворогодишња школа, која је потом, као „комбинована“, била премештена на Ирмова, да би 1940. у самом селу  за безмало 400 ђака и сав будући нови нараштај била саграђена једна од тада највећих и задуго најсавременијих школских зграда.

– Деца су нам увек била прва и највећа брига, а ни сам Отац небески није исказивао богзна какву претерану бригу о нама па са црквом нисмо претерано окаснили – правдају се житељи Степановићева на заједљиве примедбе да су саградили велелепну школу а да божјег дома још немају.

Договор насељеника да убрзо по завршетку изградње кућа подигну и цркву стално је одлаган, па и након што је у новембру 1939. Српска православна општина у Степановићеву определила место на главној улици, али рат и поскомунистичко доба за којег су се проредили верници који су редовно ишли на службу у Футог, омели су њихове намере.

Међутим, тек пола века доцније храм је подигнут на оставштини Радислава Бркића, а оствештан је на Видовдан 1989.

Основна школа „Алекса Шантић“ у Стемановићеву
Основна школа „Алекса Шантић“ у Стемановићеву

Угашена лоза – Кад је Анто Ковачевић 1921. овамо довео своје Невесињце и са њима и остале преживеле саборце са кланице солунског фронта, сигурно није ни слутио да ће му се овде затрти лоза.

Најстарији син Бранко умро је у Београду оставивши за собом једино ћерку Ружицу. Ћерка Лепосава се удала у изгнанству и по окончању Другог светског рата остала да живи у Обреновцу. Њен син Аца удавио се у Колубари. Осим Љубе преживела је само кћи Радмила, док је други син Жарко нетрагом је нестао педесетих година прошлог века.(Фото: Оснивачи Степановићева)

У славу Бога и цара Лазара – Где нема божијег благослова, нема ни праве љубави. Још мање је деце, која се у противном прихватају само као терет – изрекао је приликом освештања цркве Светог кнеза Лазара парох Винко Стојановић, јер откако памте и најстарији, никад у Степановићеву није било мање житеља.
(Фото: Црква Светог кнеза Лазара)
(Фото: Црква Светог кнеза Лазара)

Ова празнина није настала – како то они што се упорно праве невини воле да кажу – због тога што су се роде из оближње Алпарске баре толико изохолиле да више неће да слећу на оџаке и коров зараслих кућа и престарелих домаћинстава.

– Од 1992. новорођенчади је све мање. Тек двадесетак принова добијемо за целу годину – кажу у  овдашњем матичарском звању у којем, према последњем попису, живи тек 2.010 становника иако је доласком избеглица бројчано стање било повећало на више од 2.500.

Поред тога што су у ратовима током минулог века гинули понајвише млади, овај мањак се најчешће приписије тешким економским приликама. Зато су све учесталији одласци младих, због школовања и запослења, у Нови Сад, али, и у иностранство.                       

Споменик наде –  Споменик у центру Степановићева – вајарско дело Јована Солдатовића – речито сведочи о три генерације његових житеља: деди – солунском ратнику и колонисти, оцу – такође, борцу у Другом светском рату и колонисти, сину – којем је на основу жртава предака, као и његовом подмлатку, наводно, требала да се укаже светла будућност.

Током последњих ратних сукоба овамо су, опет, као у обећану земљу, похрлиле непрегледне избегличке колоне из БиХ и Лике, након чистки хрватских бојовника у операцијама „Чагаљ“, „Олуја“ и „Бљесак“… јер је свако од тих несрећника овде већ имао неког свог ко је могао да им пружи сигурно уточиште.

– У једном тренутку било је готово 500 придошлих породица. Само неки, наслутивши како ће се све окончати, а који су при том имали и

(Фото: Споменик у центру Степановићева)
(Фото: Споменик у центру Степановићева)

нешто новца, одмах су купили куће и нешто окућнице, док је већина у потрази за бољим отишла даље. То је први пут да се одавде, где се увек само долазило, у тако великом броју одлази – вели Пане Ђукић, некадашњи референт у МЗ Степановићево сматрајући као грубу шалу гласине које се проносе селом по којима је сва разлика између оних што су овде пустили корење и оних који се нису „примили“ у томе што су први овамо стигли као ослободиоци и победници, а ови други као – прогнаници.

Аутор је предсједник Друштва новинара Војводине

Извор: Слободна Херцеговина

 

Везане вијести:

ЈЕ Л’ САРАJЕВО ГДЈЕ ЈЕ НЕКАД БИЛО | Јадовно 1941.

ВИДЕО: Час историје – серијал Саве Самарџића и Немање Девића


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top