Нигдје таквих другова као у завичају

Мени су несхватљиви људи који су заборавили на свој завичај и препустили се животу у Србији гдје је све другачије, и менталитет и народ… Камо год да сам одлазио и пролазио, нигдје нисам могао наћи пријатеље као ове које сам оставио у Книну, каже Желимир Симић
Петнаест година након напуштања завичаја, одлука о повратку није нимало лака. Деценија и по много је за људски живот и нормално је да за то вријеме човјек остави траг у новој средини. Дјеци је тешко напустити мјесто свог рођења и отићи у родни крај родитеља. Али и 15 година послије биљеже се смјеле повратничке приче, као што је она мале и сложне породице Симић из Орлића, која се у кнински крај вратила новембра прошле године.
Тридесетједногодишњи Желимир Симић с двадесеттрогодишњом супругом Миланом и двогодишњом кћерком Мињом покушава створити нови дом у свом старом завичају. Желимирова супруга, родом из Топуског, одлично је прихватила нову средину.

Све за љубав

– Како кажу, све за љубав! Мада признајем, када смо се упознали нисам хтјела ни чути за повратак, јер ја сам буквално одрасла у Србији. Међутим, ситуација је тамо била све неизвјеснија, све се мање зарађивало. На крају је једино Желимир радио. Када се Миња родила, новембра 2008. године, били смо подстанари, без новца у џепу и с гомилом дугова, па сам рекла хајде да видимо како изгледа тај фамозни Орлић. Једини мој услов био је да прије коначног повратка сама одлучим. Нисам се хтјела враћати на слијепо – са задовољним осмијехом на лицу прича Милана Симић.
– Када смо се враћали, мало тко нас је у Србији разумио и подржавао. Данас када навратимо до њих, у времену које је све теже за избјегличку популацију, кажу нам да смо једини који су у прошлој години нешто паметно направили за себе – додаје Милана.
Желимир једноставно каже да се вратио зато што му никада кнински крај није изишао из срца.
– На моју велику радост, Милана је прихватила живот овдје. Никада нисам могао овај крај заборавити и никада се нисам могао помирити да нећу овдје живјети. Увијек сам тежио за овим овдје и причао о свом крају. И када сам у Србији радио за дневницу на пољу, замишљао сам свој дом. Никада се нисам пронашао у Србији нити сам тамо могао замислити своју перспективу. Ништа ми не недостаје у односу на тамошњи живот, можда једино пљескавице и пиво „Јелен“. Задовољан сам и осјећам се као да никада нисам одлазио одавде – каже Желимир.

– Овдје има много младих породица, много дјеце, само прошле године у Орлићу се родило девет беба. Иако је рођена у Србији, нашој Мињи завичај ће бити Орлић, гдје већ сада има своје друштво – истиче Милана док Миња на свом коњићу, као рођена манекенка, позира пред објективом нашег фоторепортера.

Комплицирана процедура

– Немамо никога да барем на сат времена причува Мињу. Камо год да идемо, вучемо дијете са собом. Нервозна је и плаче док чекамо у реду за документе. Проблем је још већи што немамо ни ауто. Све мораш сам и све се научиш сам – прича мама Милана о организирању свакодневних обавеза с малом Мињом.
– Нисмо се хтјели вратити док нисмо обезбиједили услове за нормалан живот, пошто имамо мало дијете. Живимо од онога што смо донијели из Србије, мада зарадим и овдје. Тко жели радити, може и зарадити. Све иде неким својим током. Знам доста тога да радим и није ме срамота радити код комшије за дневницу. Не бирам посао – истиче Желимир.
Симићи су одлучили да за почетак живе у кући рођакиње, која им је уступила своју имовину на кориштење. Кућа Желимирових родитеља је девастирана, а обнова је тешко остварива с обзиром на неријешене имовинско-правне односе.
– Покушали смо то средити, али то много кошта, не исплати се. Тетка живи у Словенији и њу радује да нетко живи у њеној кући. Мјесец дана, од јутра до мрака, сређивали смо прилаз, двориште и саму кућу како би била оспособљена за какав-такав живот – прича Желимир Симић, који се након четири мјесеца живота у Орлићу нада да је успио остварити услове за повратнички зелени картон.
– Административна процедура се закомплицирала јер смо у туђој кући. Надам се да ћемо успјети, бар за прву руку, остварити редовна мјесечна примања. Сада немамо баш ништа – истичу Симићи.
– Што се повратка тиче, нисам се покајао. Убијеђен сам да ће Хрватска ускоро ући у ЕУ, ако слиједимо европске стандарде биће нам боље. Овдје имамо расвјету, не плаћамо станарину, на прољеће ћемо имати двије баште, нећемо куповати храну, узгајат ћемо свиње. Миланини бака и дјед пошаљу нам с Кордуна јаја, пекмеза, све су то ситнице које нама пуно значе. Колико ћемо тек уштедјети на води! У Србији смо сваки дан куповали пет литара воде, а овдје нам је извор надохват руке – износи повратничку рачуницу Желимир Симић.

Книн некада

– Није важно гдје живим, него како живим. Нитко не живи у Београду од Калемегдана нити у Книну од тврђаве. Мени су несхватљиви људи који су заборавили на свој завичај и препустили се животу у Србији гдје је све другачије, и менталитет и народ… Зашто бих плаћао стан у Земуну када имам кућу у Книну? – пита се Желимир.
Симићи имају и компјутер за који кажу да им је прозор у свијет. С веселом и забавном Мињом никада им није досадно, а често им наврате и Желимирови пријатељи из дјетињства.
– Какав сам друштвени живот очекивао, такав сам и затекао – неколицину пријатеља из школских дана. Увијек сам размишљао да су једини моји прави и искрени пријатељи овдје. Камо год да сам одлазио и пролазио, нигдје нисам могао наћи пријатеље као ове које сам оставио у Книну као петнаестогодишњак. Но, ријетко размишљам о Книну некада, јер ми је у тим тренуцима тешко и криво што су ствари тако испале. Када сам одлазио из Книна, имао сам довољно година да ми се дубоко у сјећање и осјећање урежу слике из дјетињства, али истовремено сам био и незрео, па нисам разумио и повезао неке ствари које сада, с ове дистанце, схваћам. Али свијет не могу промијенити – прича Желимир.
Симићи су оптимисти и вјерују у живот у Далмацији јер, како кажу, сретни су ако могу да радом зараде за своју малу породицу. Желимир и Милана надају се неком послу у Книну, а мала Миња вртићу.
Пише: Паулина Арбутина
(Фото: Јовица Дробњак)

Извор: СРПСКО НАРОДНО ВИЈЕЋЕ