Ni zla ni mržnje, samo podsećanje i vapaj…

Jedno ozbiljno pitanje za kolege iz nemačke štampe – da li vi, uvaženi, mislite da je Srbija i 1941. godine išla glavom kroz zid kad su Srbi ustali protiv Hitlera? Ili su časni srpski rodoljubi i patriote trebali da se pripoje nemačkim pancer i pešadijskim divizijama i da zajedno, sa Hrvatima i vama Nemcima udare na Staljingrad i Lenjingrad i izginu pod Moskvom? Da li je, uvaženi kolege iz nemačke štampe, Srbija i 1914. išla glavom kroz zid, ili je trebalo da prihvati i zadnju tačku austrijskog ultimatuma, ponizi sebe i svoju istoriju, svoj narod, i onda, na kraju, opet bude pregažena od nemačkih i austrijskih trupa? Ne samo da nas vešate po Mačvi, nego da nas prvo ponizite, pa da nas onda vešate?

Klizav je teren na kome ste se, uvaženi kolege iz nemačke štampe, našli postavivši ovih dana Srbima i Srbiji kratko pitanje, da li to mi, Srbi, ponovo idemo glavom kroz zid? Naročito je to pitanje klizavo kada ga postavite vi – Nemci!

Možda vi, mladi kolege iz nemačke štampe slabije znate istoriju odnosa Srbije i Nemačke, malo se ona vas i tiče, ali, znate, mi Srbi tu istoriju mnogo bolje znamo i ona je mnogo dublje u genima svakog Srbina nego što je to reč o vama Nemcima. Zašto? Pa zato što nas je ta istorija koštala, mnogo krvi i mnogo glava, kolege iz nemačke štampe. I, zbog toga mislim da ste vi, poslednji na spisku koji imate pravo da Srbima držite lekcije iz istorije i pitate nas da li to mi, Srbi, ponovo idemo glavom kroz zid. A, i da nas savetujete, nemojte, nekako nemamo poverenja u vas.

Što se tiče glave kroz zid, možda i idemo. Ali, šta nam je drugo preostalo. Da se zarad laži zvane Evropska unija i vaših, nemačkih neodređenih obećanja  koja možemo „mačku o rep“, odreknemo dela svoje terotorije, svoje časti i istorije, dobrog dela zemlje koji nam pripada i po zemaljskim i po božijim zakonima, da se odreknemo prava da se za tu zemlju borimo i onda kada se čini da je sve izgubljeno?

Pa, i 1914. i 1941. izgledalo je da je sve izgubljeno, pa smo mi krenuli glavom kroz zid! A, šta nam je drugo preostalo, kada smo uz taj isti zid priterani vašim vojskama i vašim tenkovima, i kad nismo imali kud drugo nego, baš glavom kroz zid. Zar nije sad situacija ista, ili barem slična?

Nismo mi Srbi, uvaženi kolege, dolazili kod vas u Nemačku i streljali vaše đake po Minhenu i Hanoveru, nego ste vi streljali naše po Kragujevcu, i danas, 70 godina kasnije, ponovo mi idemo glavom kroz zid, mi smo za rat i stradanje, a vi ste u pravu. Vi nama držite lekcije o istoriji i moralu? I, ponovo, mi Srbi smo ti koji destabilizuju jugoističnu Evropu. Mi, a ne vi? Vi zgazite međunarodno pravo i pravdu, otmete nam komad države, vi nas bombardujete protivno tom istom međunarodnom pravu, vi nas vešate i streljate po Mačvi i Šumadiji, a mi idemo glavom kroz zid? Pa imate li i ikru duše, ili sam ja lud što vas to uopšte i pitam?

Pa, nemojte! Nemojte ako boga znate, a ne bih rekao da ga znate. Jer, kod nas se ovde veli, nije bog u sili, nego u ljubavi i milosti.

Kud ćemo drugo, nego – glavom kroz zid! Zar ste nam dali drugu šansu, drugu mogućnost, drugi izbor, zar ste ukazali imalo poštovanja prema nama?

Jesmo li i onomad, kad su specijalci gazili Srbe po Mitrovici išli glavom kroz zid, jesmo li mi krivi i kad nas gaze, i kad nas prebijaju i kad nas ubijaju? Kako jednom ne shvatite da ovaj mučeni narod ne želi ni rata ni sukoba, da mi ne želimo da nas ubijate, da nam je dosta streljanja i vešanja, da samo želimo malo pravde one ljudske. Da shvatite, da te zidove kroz koje idemo glavom, vi oko nas zidate i podižete, zaziđujete nas, četvrti put za stotinu i koju godinu.

I, je li vam jednom već dosta!

Pa, vaši su đedovi i prađedovi, uvaženi kolege iz nemačke štampe, streljali po Srbiji 1914. i 1915. i od 1941. do 1945. i 1999. godine nas ubijali bombama, nisu moji prađedovi streljali vaše tek rođene pretke.

I nemojte nam više tovariti na grbaču da smo mi za ratove i stradanja. Dosta je nama ratova, mi bismo da naša deca rastu kao vaša, mi bismo da sklopimo barem pola, barem četvrtinu jednog veka bez vaših bombi. Mi bismo barem 30 godina da vi ni jednog Srbina ne obesite o neku jabuku u Mačvi ili u Šumadiji. Lako je vama da zaboravite našu zajedničku istoriju, nismo mi vas streljali nego ste vi nas, a to se ureže narodu u sećanje i pamćenje. Nisu vas u kolonama vodili do hercegovačkih jama a pa onda maljem u čelo pa zato ništa i ne pamtite.

Nas su vodili vezane žicom i zato mi dobro znamo šta je rat i stradanje i zato mi idemo glavom kroz zid samo kad moramo, samo kad nam je to jedini izlaz.

I, ne zamerite kolege iz nemačke štampe na ovim redovima. Nema ovde zla ni mržnje ni trunke, samo podsećanje, i samo vapaj iz dna duše. Znate, vi niste bili u ratu a ja jesam. Zato se rata i bojim kao noža. Ne zbog sebe, nego zbog dece i dece moje dece. Jer znam ko će ponovo biti streljan i vešan po Srbiji. I zato, nemojte nas mučene optuživati da idemo glavom kroz zid i da mi želimo rat! Mi bismo malo mira.

Autor: Zoran Šaponjić

Izvor: ISKRA

Vezane vijesti:

Skot misli da su Srbi guske | Jadovno 1941.

Onima koji otvaraju tuđe grobove, pa kosti bacaju paščadima …

Kako su Srbi falsifikovali Jasenovac, a ruski lopovi …