Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Ни пиле није утекло

Датум објаве: четвртак, 22 јуна, 2017
Величина слова: A- A+
ЈОВАН СУНДЕЧИЋ: крвници су заборавили ријечи и дјело великог хуманисте из Голињева
Јован Сундечић

По неким подацима за око осам стотина жртава усташких покоља у Ливну и селима у ливањскоj котлини ниjе имао ко заплакати нити свиjећу запалити. Заувиjек су угашена многа огњишта, искориjењене циjеле породице, не остало трага ни од одиве.

У том погледу jе сигурно наjкарактеристичниjи случаj села Голињева, родног мjеста великог хуманисте, пjесника и неуморног борца за слогу и jединство српског и хрватског народа, Јована Сундечића.
Крвници су тог злог љета заборавили Сундечићеве поруке и аманете и ни изнад jедног од шездесет српских шљемена ниjе се дан послиjе те страшне Огњене Мариjе запрамао дим нити jе икада више у некоj од тих српских кућа ватра пропирена српском руком.
Како вриjеме одмиче све jе мање наде да ће се икада тачно установити колико jе српских душа страдало из овог села. Кољачи, а овдjе многи тврде да их jош има живих и некажњених, неће да говоре „о jунаштвима“ и кажу колико jе из овог села српске крви проливено. Од оних коjи би говорили и посвjедочили, jедноставно нико ниjе претекао па отуда ниjе ни чудо што се ни до дана данашњег не зна сасвим тачан броj жртава из овог села.

Дуго се, наиме, вjеровало да jе страдало око сто четрдесет особа али су нека наjновиjа истраживања показала да jе таj броj далеко већи и да има озбиљних наговjештаjа да се може готово удвостручити.
И као што све у вези са злочином у овом селу покрива вео таjне, таjна ће по свему судећи остати и ко су и да ли су била два дjечака коjи су се, наводно, двиjе недjеље након злочина, рањени и нагрђени, посљедњим атомима снаге успjели извући из jаме да би их потом ипак стигао усташки нож у ливањскоj болници гдjе их jе неко био довео на лиjечење и опоравак.
А да би се барем дjелимично сазнало шта се и како одиграло у Голињеву постарао се опет неуморни Милан Радоjа:
„Септембар 1941. године — пише Радоjа — кад се раскинуо фронт по усташком распореду, одма jе дошо jедан батаљон Талиjана и вод карабињера у Челебић.
Било jе неко помиловање за гранична села коjа нису обрадила своjу љетину да им се дадне такса. Челебић и Боjмунти и Чапразлиjе и Прово. Та су села позвата да дођу у Ливно, у магазин код станице.
Талиjани су те услуге чинили каво да су спасиоци Срба, а они су имигранте усташе одгаjили и воспитали, али да jи Срби заволе каво спасиоце од усташа.
Када су нас одвели Талиjани у Ливно ушли смо са њиjовим патролама и стражом. Била jе сриjеда. Пазарни дан. У граду jе било доста народа. Онда се већином разговарало о догађаjима како су купљени Срби по граду и околним селима и ко jе боље извршиjо задатак у купљењу Срба…
Пред котаром искупила се jедна група људи. Пошто ме не познаjу и jа сам се придружио њима. Реко сам да сам из Челебића, католик, Римац Иван, и да нам jе чудо Срба утекло, има jи коjи су из jаме изишли…
Један човjек из Голињева говори ми:
— Па ви сте били кукавице како jи нисте знали попељати ко ми наше у Голињеву. У нас у Голињеву ни пиле њиjово ниjе остало живо. Ми смо наше добро средили па сада ове наше дви вjере живе ко нокат и месо с другима када jе њи ђаво одниjо…
Онда jедан човjек из Губера, средњег раста, црномањаст, штруцовани бркова, говори:
— Па, брате, у нас ниjе било тако наређење. У нас jе било рчено само да се купе људи, а жене и дица да приме нашу виру и ко доћера десет Срба у Ливно да ће добити жуту колаjну на прсима. То jе коме оће логорник и ове главешине.
Запечетили српске магазе и дућане па они униђу и носе све што бегенишу да jим ваља — могу и њина дица бити богата.
Они што су оћерали њиjове трговце и она два попа, ти су проглашени да су хрвацки соколови, али то не мере свакога запасти. Она два попа што су оћерати кажу да су њи два зет и шура. Поп Ристо jе бачен више Каблића у jаму. Поп Крста на Боровоj глави у jаму. Нека тамо своjе молитве чандраjу и дозивљу се кроз планину па нама шта бог дадне, неће нам никад више зло напаст…
Море бити да неће све бити како jе нама обећавано. Па, моj брате, ови Талиjани дођоше па воле више њима него нами…
Један стари говори:
— Дjецо, ово jе рат. Ко зна како ће се све напослетку свршити. Тако jе било и за време Аустриjе, па дођоше Срби… Ко зна како се и сад море догодити…
Па, стари, ти си луд, ти поцењиваш нашега поглавника — говори му jедан и гласно се смиjе…“

ПАВО МИТРОВИЋ (једна од ријетких сачуваних фотографија побијених Срба из Голињева)
ПАВО МИТРОВИЋ (једна од ријетких сачуваних фотографија побијених Срба из Голињева)

О покољу у селу Голињеву говори и Мариjа Богуновић. Њено свjедочење наводи jеромонах др Атанасиjе Јевтић у своjоj књизи „Јасеновац — наjвећи српски град под земљом”:
„Истодобно са покољем Срба у Ливну, усташе су вршиле покоље и у селима среза ливањског.
Село Голињево налази се 15 киометара од Ливна. У овом селу живjели су заjедно Срби, Хрвати и Муслимани. У селу jе било око 50 српских домова.
Једног дана у мjесцу jулу 1941. године дошли су у ово село усташе и уз помоћ домаћих Хрвата и Муслимана покупили су све српске породице и одвели их, под изликом да их воде на саслушање.
Одведене српске породице построjили су на jедном пољу краj села, гдjе су их наjпре повезали и опљачкали, а затим одрасле мушкарце заjедно са мушком дjецом одвели су на брдо звано Тушница и ту их све живе бацили у jедну дубоку jаму.
Три недеље после тога, двоjе деце некако су сами живи изашли из ове jаме. Како су ова деца била врло слаба од претрпљеног страха и гладовања, котарски предстоjник сместио их jе у бановинску болницу у Ливну, али су усташе за ово сазнале и jедног дана дошли у болницу и ову децу заклали на болничким креветима. Оваj пут су усташе заклали у болници и све остале Србе коjи су се ту налазили на лечењу.
Жене и женску децу из села Голињева усташе су одвеле на брдо Камешницу и ту их бацили у jедну дубоку jаму кроз коjу протиче вода. Из ове jаме река Цетина jе избацила поjедине лешеве“
О страхоти покоља у селу Голињеву упечатљиво говоре и подаци коjе jе сакупио Душко Шормаз, а обjављени су у књизи Милана Булаjића „Усташки злочини геноцида”. Поред осталог, он наводи и списак побиjене дjеце из Голињева од новорођенчади до четрнаест година старости. Само из породице Бошковић страдало jе десеторо дjеце, а из породице Пажин чак двадесет и четворо…
Када jе риjеч о злочину у селу Голињеву занимљиво jе свjедочење Марка-Маркице Црногорца коjе такође у поменутоj књизи наводи Милан Булаjић:
„Јединице НОВ и ПОЈ су почетком августа 1942. ослободиле Ливно. Тада су органи народне власти (НОО) у селу Голињеву организовали прикупљање љетине. Тада jе први пут учињен попис домаћинстава и жртава усташких злочина. На жалост таj докуменат ниjе сачуван. На основу тих података, Народни суд у Ливну jе осудио 1. септембра 1942. на смрт усташког кнеза из села Голињева, Анту Кулиша, сина покоjног Стипе, што jе 1941. са усташама окупио све Србе мушкарце и одвео их, а обитељи сутрадан, и бацио у jаму у Камешницу, претходно наредивши да се замраче сви прозори и да нико не смиjе бити на улици. Тих дана су партизани у борби убили jедан броj усташа учесника покоља, 18. заробљених усташа — кољача народни суд jе осудио на смрт. Нешто касниjе у ратном метежу, са осталом архивом, уништени су и ови судски списи…“
Сличну судбину доживjели су и Срби у сусjедном селу Присоjе у коjему jе уочи рата било петнаест српских породица, а данас нема ниjедне.
Ниjесу боље прошли ни Срби из села Поток, Смрчани и Главице. Милан Булаjић у своjоj књизи наводи податак Марка Црногорца да jе у Голињеву, Потоку, Смрчанима и Главицама убиjено око 450 особа српске националности.
У селу Поток jе, рецимо, по тим подацима живjело неколико породица Рацо. Кољачима су jедино умакли синови Пере Раца, Јово и Илиjа. Они су се у моменту кад су усташе упале у село затекли у пољу и дали се у бjекство. Из jаме у коjу су побацане фамилиjе Рацо касниjе су извађени jедна жена, звана Пажинуша са двиjе ћерке и стари Лука Рацо.
До сада ниjе сасвим тачно утврђено ни колико jе чланова породице Ждеро из села Смрчани завршило на губилишту. Зна се да jе касниjе из jаме у коjу су били бачени извађена Симка Ждеро, њен малољетни син Илиjа, пасторка Милка и блиски рођак Раjко (у овим наводима као и у jош неким цитираним у овом поглављу, има одређених непрецизности и нетачности,али су оне већ разjашњене и исправљене па стога, сматрам, нема разлога да то чиним и на овом мjесту, прим. Б.С.).
О страдању Срба из села Главице, Милан Булаjић jе у своjоj књизи записао ово:
„У српском селу Главице живjело jе пет до десет домаћинстава презимена Симићи и Ристићи. Пошто се у овом случаjу радило о већем броjу Срба, усташе су их превозили на губилиште камионима, у турама. Наjприjе одрасле мушкарце, потом жене и дjецу.
Када су потjерали посљедње, неколико стараца, жене и дjецу, jедан броj жена и дjеце се спасио случаjно. Шофер, коjи jе био мобилисан, кад их jе довезао на главни друм, отказао jе послушност усташама, супротставио се и одбио да вози у правцу jаме. Изашао jе из камиона и рекао:
— Убиjте ме, али нећу и не могу да гледам ово што радите!
Усташе су упериле пушке на њега, шофер jе остао упоран, почео jе да повраћа. Усташа jе попустио и прихватио да камион вози у град. Заточене Србе усташе су затвориле у основну школу у Ливну. Након неколико дана убиле су мушкарце, два-три старца, а жене и дjецу пустиле кућама. Усташе су овако поступале jер су рођаци шофера и неколико поштених грађана jавно протестовали што их на таj начин усташе увлаче у нечасну работу” (Милан Булаjић наводи да jе податке о овом случаjу дала Вука Симић, чиjег су мужа претходно усташе отjерале и убиле, прим.Б.С.).
Затрвена jе и седмочлана, jедина српска породица Арнаут у селу Оџаку. Поменута Мариjа Богуновић говори о трагедиjи ове породице (додуше у том свjедочењу се погрешно наводи да су Арнаути из села Пролога, прим. Б.С.):
„У селу Прологу налазила се само jедна српска породица, презименом Арнаут. Остали житељи били су сви Хрвати. Хрвати из овог села упали су jедне ноћи у кућу ове српске породице и извели из куће оца, матер, сина, синовљеву жену и троjе деце, под изликом да их селе у Србиjу. Све чланове ове породице одвели су исте ноћи у jедно поље краj села и тамо убили из пушака и оставили на пољу.
Сутрадан дошли су исти усташе да лешеве ове убиjене породице покопаjу па су тада нашли живу jедну девоjчицу од десет година, коjоj jе било име Мара. Ова девоjчица именом Арнаут Мара, седела jе међу лешевима и била наслоњена на мртву своjу матер. Кад jе угледала усташе молила их jе да jе не убиjу са речима:
— Чико, jа сам жива, немоjте ме убити…
Усташе су, међутим, и ову дjевоjчицу убиле и њезин леш закопали заjедно са осталим лешевима породице Арнаут.“
Праву и потпуну итину о жалосноj судбини и трагедиjи ове породице, али и о узалудном доброчинству jедниг племенитог Хрвата, тек недавно jе открио и сазнао Мићо Радета из Ливна, радећи на прикупљању имена жртава усташког геноцида и комплетирању спискова.
Арнаути су остали живи у оном првом и наjвећем таласу усташких покоља краjем jула и почетком августа 1941. године. Наиме, пред кољаче, предвођене злогласним емигрантом Марком Љубичићем, коjи су Арнауте тада повели на губилиште изашао jе стари Хрват Блаж Ловрић, њихов комшиjа и дугогодишњи приjатељ и на кољенима стао молити да поштеде невину чељад, да опросте живот људима коjи никоме ни воду ниjесу натрунили.
Зликовци су га неким чудом послушали и тако се седамдесетогодишња Стана са сином Илиjом, ћерком Мариjом, снахом Анђом и унучадима Милошем, Љубицом и Софиjом ипак вратила у своj дом. Но, када се Марко Љубичић са дружином, мjесец и по дана касниjе, поново вратио више им ниjе било помоћи и молбе Блажа Ловрића су биле узалудне. Одвели су их ноћу у мjесто Трновац испод села и покосили плотунима.
Кад су се сjутрадан повратили да их затрпаjу у неким jаругама затекли су живу наjмлађу, седмогодишњу Софиjу како сjеди међу мртвим тиjелима своjих наjближих. Била jе само лакше рањена.
Када jе угледала крвнике, тихо jе заjецала и завапила према Љубичићу:
—Чико, немоjте ме убити, чуваћу сва Ловрића говеда и вазда ћу те слушати…
Бездушник ниjе чуо вапаj дjетета већ му jе хладнокрвно испалио метак у потиљак како не би остало свjедока.
Проговорио jе, међутим, неко из његове зликовачке дружине и истина се ипак сазнала…

budo-ognjena_marija_livanjska.jpgЗахваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

 Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска” у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге “ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА” у

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top