Ни да преболимо ни да опростимо

Срби у Сребреници и Братунцу не заборављаjу зулуме под командом Насера Орића (3). Милица и Томо Димитриjевић: Двоjе деце су нам убили, Александар jе имао четири и по године, Радиша jеданаест

Милица и Томо Димитриjевић Фото Игор Маринковић

РАШИ jе, сад, 14. био рођендан. Ишли смо да га посетимо, као и свих ових година. И Ацу посећуjемо у дану рођења. Нећу да кажем: посећуjемо им гробове. Моjа су деца у мени жива. Њиховом душом jа дишем. И њихов, срећом, преживели брат. Његова деца. А сви остали су нас заборавили. Ето, свратите ви, jош понеко од новинара… Све се зарекнем да ћу речи оловом да залиjем. Шта вреди. Ко jош чуjе и кога jош интересуjе ова моjа прича.

Милица и Томо Димитриjевић дочекали су нас испред куће, у Скеланима, општина Сребреница. На узвишици, испод винове лозе засађене кад им се први син, Славиша, родио, стаjали су као окамењени споменици. На столу фотографиjе дечака. А свуда туга, дуга двадесет две године.

– И Славиша ми каже: “Немоj, маjко, више да причаш. Само те потресаjу”.

Томо ћути. И, све време jе ћутао. Готово непомичан.

Димитриjевићима су 16. jануара 1993. године у нападу на Скелане сребреничких муслимана под командом Орића, убиjена деца. Александар jе имао четири и по године. Радиша, тек напунио jеданаест, тог jануарског дана jе тешко рањен. Подлегао jе повредама на Воjномедицинскоj академиjи, после пола године борбе за живот. У нападу jе повређен и наjстариjи Миличин и Томин син, Славиша. Имао jе 14 година. Лекари су jедва успели да га спасу.

– Само ми jе ово остало од Раше – показуjе Милица дечjи рукопис у свесци. А од Аце… само ова фотографиjа. Само ову, његову фотографиjу имам.

Метком заустављено детињство. А, остао осмех на фотографиjама уз коjе се буде и иду у ноћ Милица и Томо.

– Кажем им сваког jутра: “Добро jутро.” Сваке вечери: “Лака вам ноћ, моjа децо, и лака вам земља, мученици моjи малени. Маjка вас не заборавља и никада неће.”

ХРОНИКА ЗЛОЧИНА „ПОЉА НЕСРЕЋЕ“ ИМЕНА српских жртава у Скеланима, али и у целоj Сребреници, Братунцу, читавом Подрињу и региjи Бирач, од 1992. до 1995. године пописао jе и именовао одговорне професор Бата Иванишевић, у своjоj наjновиjоj хроници злочина “Поља несреће”. Ова књига, у издању “Вукотић медиjе”, биће промовисана 9. jула у Дому културе у Сребреници.

Милица грли фотографиjе. Томо окреће главу.

– Овако сам их стално грлила. Сад, кад загрлим Синишиног сина, као да су и они у мом наручjу. И, ви ме сад питате: “Како си, Милице?” Сад ме питате, кад се подигла галама око Орића и резолуциjе. Како сам? Тако, што живим са своjом раном. Нити могу да jе преболим, нити могу да опростим. Али, ко да ме чуjе? Кажу у тоj резолуциjи: у Сребреници jе био геноцид. А шта jе било овде? Кад су нас напали, у Скеланима jе било нас стотинак. Нас, коjи смо остали у своjим кућама. А од тих стотинак, убиjено jе 69. Па шта jе онда геноцид? Да ли jе и ово геноцид… Кажу, исто, у тоj резолуциjи да jе потребно помирење. Помирење може да буде када неког осуде за моjу мртву децу. Ко jе тачно пуцао у њих… Ја знам ко jе командовао.

Туга и гнев. Очаj и љутња. Све у jедном трену. Овде, стварно, нема шта да се пита. Овде се само плаче.

– Ноћима нисам спавала кад су Орића ослободили – говори Милица Димитриjевић. – Како тад, тако и сад. Стално нас вараjу. Играjу се са нашом несрећом. Сви. Онаj коjи jе потписао хиљаде муслиманских жртава у Сребреници, овде никад ниjе дошао. И ми смо маjке Сребренице. Скелани су Сребреница, нису Марс. А, кад су, оно, на билбордима уочи десетогодишњице Сребренице, усред Београда освануле слике муслиманске деце, ни тада нисам спавала. Питала сам се, и сад се питам, да ли jе неко српско дете икада било на билбордима у Београду, Бањалуци… у Сребреници, Братунцу… било где. Не кажем да jе требало да ту буду, да их виде, моjа деца. Нису само они убиjени.

Ћутимо.

– Знам, знате и ви одговор – каже. – Немам jа ништа против ичиjе деце. Сви су они били само деца. Убити дете наjвећи jе злочин. Убити моjе или твоjе, исто jе. Зашто се онда броjе жртве само jедне стране? Зашто смо допустили да кад се каже Сребреница, каже се: “Тамо су страдали само муслимани од Срба”. Понављам вам: И Скелани су Сребреница. И моjа деца су Сребреница. И jа сам маjка из Сребренице. Зашто то нико не признаjе? Не говори? Не избори се за истину? Не исправи неправду?

ПИТАЊА БЕЗ ОДГОВОРА ПРОТЕСТОВАЛА сам, jавно, пре неку годину, мислим да jе то било у jулу 2011. када jе у Поточарима обележаван дан страдања муслимана… Када се и ала и врана сjати да се поклони њиховим жртвама, а наше жртве нико и не спомене, осим нас, њихових наjближих. Тада jе заменик америчког амбасадора у Сараjеву Џонатан Мур казао да ниjе дошао на комеморациjу српским жртвама jер не посећуjе церемониjу где се обележава страдање воjске. Питала сам: “Да ли су и моjа деца били воjници?” Да ли jе ико из наше куће ишао у туђу, да убиjа на кућном прагу. Пљачка и пали?” Ето, то сам питала. Ни тада ниjе било одговора.

Милица Димитриjевић – село Скелане, општина Сребреница – поставља хиљаду питања. Питања, без одговора. Између jе сећање на 16. jануар 1993. На зору, тог несрећног дана, када су Орићеви воjници напали Скелане. Томо Димитриjевић, пробуђен пуцњавом и виком, потрпао jе децу у ауто. Он и Милица, у паници. Деца вриште. Народ бежи. Томо покушава да се домогне моста на Дрини (Скелане само Дрина дели од Баjине Баште) и пребаци породицу у Србиjу. Куршуми су, нажалост, били бржи.

– Пред мостом метак jе погодио Ацу у главу. Рашу у врат. Видим и Славиша у крви. Аца jе, пиле моjе, одмах издахнуо. Срце моjе, ниjе се ни jавио. Само сам осетила како ми jе клонуо у рукама. Раша ниjе могао да се извуче. Метак му jе оштетио кичму. Пола године су се на Воjномедицинскоj академиjи борили за његов живот. Сахранили смо их, обоjицу, у Баjиноj Башти. Страховала сам да, овде, ни мртви не би имали мир.

Милицу су, прича нам, касниjе позивали хашки истражитељи. То jе jедва и чекала. Ишла jе у Зворник и сведочила у Центру безбедности.

– Сведочила сам и – ништа. Нико ме после никад ниjе позвао. Да су ме позвали у Хаг, имала бих шта да кажем и имали би шта да чуjу. Али, веруjем, зато ме нису ни позивали.

У дворишту Димитриjевића, мале беле патике. Играчке. Око ногу се мота сићушан црни пас.

То jе све од нашег унука, Славишиног сина, првенца – говори Милица. – Славиша jе, ето, желео да му да Рашино или Александрово име. Ја сам била против. Како jедног да дозивам, а друго име да ћутим. Дали смо му име Никола.

СУТРА: Са сином убиjеног судиjе Слободана Илића

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести: 

Злочини муслимана под Орићевом командом (1)

Злочини муслимана под Орићевом командом (2)

Злочини муслимана под Орићевом командом (4)

Злочини муслимана под Орићевом командом (5)

Злочини муслимана под Орићевом командом (6)

Злочини муслимана под Орићевом командом (7)

Злочини муслимана под Орићевом командом (8)

Подриње – Јадовно 1941.