(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ ЗЛОЧИН НАД ЦИВИЛИМА

Срна у пет наставака, уз до сада непознате детаље, доноси фељтон о страшном усташком покољу у Великом Паланчишту код Приjедора, у октобру 1942. године, када су у jедноj ноћи, без испаљеног метка, убиjена 342 житеља села, међу коjима 226 дjеце.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 08. октобра 2015. године.

– Музеj Козаре Приjедор за своjих шест децениjа постоjања по први пут jе приредио изложбу доминантно посвећену страдању цивила у Другом свjетском рату назвавши jе „Година страдања – 1942“.

Виши кустос историjске збирке овог музеjа Ведрана Адамовић каже Срни да се не може са сигурношћу тврдити зашто се тек сада по први пут у оквиру шире теме обрађуjу позадина Битке на Козари и страдање цивила, са акцентом на усташки покољ у Великом Паланчишту, али да се могу претпоставити два разлога.

„Један jе таj што су воjна деjства увиjек била у првом плану у односу на цивиле, а други jе чињеница да се поратни период темељио на тези о равноправноj борби свих народа, па би приказивање страдања српских цивила Поткозарjа било искакање из такве норме“ – поjашњава Адамовићева.

Она подсjећа да jе и за споменик на Мраковици било потребно да прођу три децениjе – саграђен jе тек 1972. године.

Према њеним риjечима, офанзива на Козари у љето 1942. године прва jе асоциjациjа на НОБ на овим просторима и о том воjном догађаjу и историjа и филм и образовни систем и музеjске поставке и мемориjали говоре са дужном пажњом.

Али, проблем jе у томе што се мање бавило стравичним посљедицама те битке у граду и селима након офанзиве.

„Мање jе позната jесења офанзива на Козари од 16. октобра 1942. године када jе формирана борбена група `Хофман` са задатком да очисти планине Козару и Просару од партизана, али покрет на Козари jе тада jош активниjи и то jе била jедна од риjетких слободних териториjа у Југославиjи“, наводи Адамовићева.

Биjес окупатора што ни у другоj, jесењоj офанзиви не успиjева да угуши покрет отпора на Козари и што не држи под контролом краj стратешки важан због жељезничке пруге и рудника жељеза, у наjбестиjалниjем облику сручиће се на поткозарска села, понаjвише на Велико Паланчиште.

„Не налазимо у документима одговор на питање зашто баш на Велико Паланчиште. Можемо претпоставити да jе то због тога што jе у овом селу пукла прва устаничка пушка након окупациjе 1941. године и што jе народ Великог Паланчишта здушно подржавао партизански покрет“, наводи Адамовићева.

Директор Музеjа Козаре Зоран Радоњић истиче да се не може тврдити да се о страдању српских цивила ниjе знало, али jе чињеница да jе све остало у сjени НОБ-а.

„Има литературе о страдању цивила Козаре и говорило се о томе, али ми га сада стављамо у први план. Партизанска прича нама jе позадина, jер смо, за разлику од раниjих манира, хтjели показати шта се дешавало у граду и селима за вриjеме офанзива на Козари“, истакао jе Радоњић.

Она наглашава да су усташки покољи наjчешће били одмазде и да су увиjек цивили испаштали за оно што се дешавало између партизана и окупатора.

Истакнути учесник НОР-а Бошко Башкот /1922-2013/ из Приjедора 2007. године уступио jе Музеjу Козаре више од хиљаду копиjа архивске документациjе из Другог свjетског рата, а избор из тог легата изложен jе у садашњоj поставци ове установе.

Послиjе рата Башкот jе био високи функционер Комунистичке партиjе Југославиjе, те jе имао приступ архивскоj грађи Воjно-историjског архива Југославиjе у Београду, коjи jе од 1992. године Воjни архив Србиjе.

Изложбом „Година страдања – 1942“, коjа jе отворена до 28. jануара, обухваћен jе период од 10. jуна до краjа октобра 1942. године.

(наставиће се)

Извор: