Невјерица, кажу да идем кући

Негдје око 14 дана послије мог доласка у сапунару, чистио сам прашину у муњари кад ме позва Жига: „Мишо, дођи овамо”. Код њега је био логорски редар Душан Кецо кога сам познавао као редара. Протрнуо сам од страха и закључио: „Вјеројатно су пронашли по некаквом списку да сам остао жив и сада су ме нашли”?! Кецо рече да ја идем кући и да ме мора одвести у бријачницу гдје ме чека један усташа. Слутња у мој крај се продубила – чека ме усташа! Био сам сав избезумљен. Не сјећам се ни како сам се растао са Жигом и Гезом. (Ту је потпуна амнезија.) Нисам узео ни свој шешир, који је висио на чавлу, лијево од врата. Одох у мојој капи без шилта и са торбицом. Иде Кецо испред мене, газимо по блатњавом насипу. Сусретосмо Милана Босанца, брицу. Упитао ме: „Куда куме”? Одговорио сам: „Изгледа, преко Саве”. „Шта можеш”, рече он, па крену даље. Вријеме је било магловито, влажно и хладно. Уђосмо Кецо и ја у бријачницу. Просторија повелика, има ту три столице за бријање, топло је. Рекао сам: „Добар дан”, а један господин са словом „У” на реверу упита ме: „Јеси ли ти Басташић Милан”? Рекао сам да јесам. Тај усташа ме позва да идем са њим, па изађосмо из бријачнице. На прозору једне настамбе-зграде, видим Учу. Каже ми: „Идеш кући, ево ти овај ћилим да не озебеш”. Узео сам ћилим и са мојим водичем дошао у некакву канцеларију. Провјеравају ми податке, питају гдје ми је отац? Рекао сам да су брата и оца отјерале усташе. Тек кад сам то рекао, схватио сам шта сам тиме учинио и препао сам се. Да бих се исправио, на питање да ли знам да читам, одговорио сам: „Како да не знам. Био сам ја у усташкој узданици (усташки пионири)”. Дали су ми два папира. Један је био са насловом „Отворена заповјед”, а за други не знам шта је представљао. Датум на папиру је био 30. новембар 1942. године, понедјељак. Потврду је потписао лично Вјекослав Макс Лубурић, заповједник логора. ^[8] Схватио сам да могу да се возим возом. У папиру се моле усташке и надзорне власти да ме не дирају и да ми врате сву моју имовину. Упозорили су ме да ће ме вратити у логор ако будем било коме причао шта сам овдје видио и о томе шта се ту ради. Онај усташа у цивилу негдје нестаде, а једном другом усташи наредише: „Води га у магазин да га обуку и доведи га овамо да га видимо”.

Идем ја за њим и ускоро уђосмо у велику просторију у којој је наслагано пуно одјеће. Зимски капути висе на ауфингерима. Под је бетонски. „Скидај се”, рече усташа који ме довео. Присјетим се ја прича старијих људи о тој роби коју су носили у магазин послије клања и убијања. Поново ме ухватио смртни страх да ће и са мном овако голим бити иста ствар и да се они са мном само играју. Осим тога, страшно је хладно. Папире сам оставио на некакву клупу и свлачим се. Човјек који ми бира одјећу даде ми неку лијепу шарену кошуљу са уздужним танким шарама. Пита: „Је ли добра”? „Јест”, одговарам. Сад ми даје шарене хлаче пумперице, некако сивобијеле са уздужним и попречним тамним пругама које праве квадратиће. Пумперице нисам никада носио, виђао сам их на господској дјеци. Са њима сам био некако много задовољан. Брзо сам их обукао тако да нисам нити гаће добио – заборавио онај човјек, а ја га нисам подсјетио. Кажем му да су ми ципеле добре, а он ми добаци вунене чарапе. Даде ми љетни капут, пита да ли је добар, па ми даде шарену пртену капу са шилтом. Она ми паде на уши и на очи. Пита: „Је ли добра”? Одговарам потврдно иако „ћепицу” нисам никада носио, нити ја нити било тко мој. (Срби су носили шешире или шубаре). Сад ми се некако појавило увјерење да заиста идем кући, јер – зашто би ме облачили?! Док је магационер нешто преметао око капута, ја сам се обукао. Даде он мени зимски капут, кратки, какав сам и ја некад носио. Обучем, он опет пита: „Је ли добар”? Ја тад кажем, морам признати, за мене нешто необјашњиво. Видим ја тамо на ауфингеру један дугачки капут који би отприлике мени одговарао, па томе човјеку кажем: „А да ли бих ја могао добити онај тамо дугачки капут”? Он врати онај кратки, додаде ми онај други па опет пита: „Је ли добар”? Одговарам потврдно. Дакле, смртни страх, који сам имао прије пар минута, гол у магазину робе закланих и убијених-голих, замјењује некаква вриједносна жеља. (По причању старијих логораша, а касније и у писаним материјалима преживјелих логораша, клање и убијање логораша је вршено пошто су они свучени. То потврђује и оно одвођење логораша у току ноћи из настамбе гдје сам спавао посљедњих петнаестак дана: „Устај, не облачи се, силази низ степенице”). Прво сам помислио да су ме свукли како би ме заклали, а кад се појавио трачак наде да је мој одлазак кући истина, првобитна помисао се мијења и јавља се нешто, ваљда исконско и нагонско, некаква необјашњива похлепа – ја тражим бољи, вреднији, љепши капут од оног који ми је био понуђен! То је за мене до данас остало необјашњиво.

Замолим тога човјека, магационера, да ми у торби остану још и моје штофане хлаче, кантица и пешкир, те да понесем и ћилим. Не сјећам се којим ријечима или гримасама, али он ми је то одобрио. Одмах потом огласи се усташа који ме довео: „Ајде, идемо”. Уђосмо поново у просторију гдје сам већ био и добио папире. Ту су присутни понешто рекли, а један затражи оне папире да их још једном погледа. Ја нешто рече па јаукнем. Прекорим себе и брже трчећи одем натраг по папире. Магационер их је држао у руци, но ја му их готово истргнем из руку, говорећи да сам их заборавио. Донесем их у канцеларију, а тамо ме упозорише и прекорише да их више нигдје не смијем оставити. Рекоше да сачекам ручак па да ће ме тај исти усташа отпратити до жељезничке станице. Изашли смо ван из канцеларије. Стално ходам ту у близини, размишљам како се они неће предомислити ако ме стално имају на оку. Најрадије бих се одрекао „ручка”, само да се што прије одавдје макнем. Али како то извести? Наиђоше неки који носе изрезан ’леб за ручак. Замолим усташу да ми даде комадић који ме следује, а да не чекам ручак. Он ми одобри. Ставим ’леб у торбу и кренемо према изласку из логора. Ту траже папире. Усташа разговара са усташом-стражаром. Кад је видио папире, стражар ми рече: „’Оћеш понијети пушку ћаћи да иде у партизане”? „Немам ја тате. Отјерали су га некакви људи”, опрезно одговарам. Угледам ту човјека у жутом капуту – један од Векића из горњег краја. Заправо сам га и препознао по томе капуту у коме је поред моје куће често ишао у варош. Јавим му се и кажем да идем кући, осталог се не сјећам. Стражар ми даде папире, па ме упозори да их добро чувам. Усташа иде напријед, ја за њим. Испред нас видимо једног жељезничара како жури на станицу истом стазом. Усташа ми рече да пожурим за оним жељезничаром јер и он иде на станицу. Пожурим ја, али не могу да трчим. Окрећем се према усташи, а он стоји са пушком и гледа у моме правцу. Размишљам: „Ваљда ме неће убити”. Иде и неки воз, дими се из локомотиве. Оде онај жељезничар, не видим га више. Покушавам трчати, немам зрака, помало се журим. Коначно, стижем на станицу.

Изашао сам из тога пакла својим посљедњим снагама. Показаће се да су већ почели први знаци тифуса. Дакако да онда нисам знао колико је те јесени људи, дјечака и старијег свијета, Срба са Билогоре, поред оних које сам познавао и тамо упознао, погубљено. Према подацима Музеја геноцида у Београду, са тог подручја је од 1941. до 1945. године у Јасеновцу заклано, тврдим предметима ударцем у главу усмрћено или убијено 1.071 заточеник (именом и презименом).

[8] Занимљива је „судбина“ ове потврде, која је за мене уистину представљала пропусницу за живот. У септембру 1943. године мама је предала молбу за мој одлазак у Даруварску бању на опоравак. Уз молбу је приложила моју отпусницу из логора, надајући се да ће на тај начин мој пријем у бању бити осигуран. Преварила се. Молба је одбијена, а за плаћање трошкова мог боравка у бањи мама је обезбиједила новац продајом краве. Драгоцјена потврда о отпусту из логора никад нам није враћена. Пуно касније, покушао сам доћи до потврде, али, нажалост, безуспјешно. Можда негдје, у неком од архива, моја потврда још увијек постоји.

< У логору Јасеновац                                                                 Садржај                                                               У влаку за Загреб >