Невиност „Made in Washington, London, Vienna…“

Шеснаест година након потписивања Деjтонског мировног споразума скоро да ниjе процесуиран ни jедан од већих злочина над Србима у БиХ, а готово jе сигурно да и неће, сем, можда, на симболичкоj равни – разлог jе jедноставан: одлазак пред суд ратног политичког и воjног руководства Бошњака покварио би глобалну медиjску слику о „српскоj агресиjи на БиХ“.

Масакрирани мjештани Сиjековца с почетка рата, Добровољачка улица, Тузланска колона, логори по средњоj Босни, мостарски прогон Срба, неистражена судбина хиљада сараjевских Срба, злочини „Ел муџахида“ на Озрену …Тешко да ће икада доћи на ред или бити до краjа процесуирани.

Могуће jе да ће на краjу, и то уз велики притисак и тек након што страни ментори климну главом, бити дигнута jош понека оптужница против обичних извршилаца злочина (као што jе то до сада био случаj) или политичара и воjника тзв. другог ранга, jер су оптужнице за командну одговорност подизане и по њима пресуђивано само Србима са обjе стране Дрине и, у мањоj мjери, Хрватима.

Симболична суђења, на примjер, Расиму Делићу или Насеру Орићу (и то пред међународним судом) претворила су се малтене у ослобађаjуће пресуде у коjима се они чак правдаjу (?!), на примjер, Орић – да као командант ниjе имао контролу над своjим воjницима!?

Ако ниjе било озбиљниjих оптужница пред Хашким судом – онда не треба очекивати ни да их буде пред домаћим судовима, посебно пред Судом БиХ – истим оним коjи jе високи представник Педи Ешдаун цинично формирао у некадашњоj касарни ЈНА „Виктор Бубањ“, у коjоj су у рату затварани и мучени и убиjани махом Срби. О томе су узалудно свjедочили чак и неки службеници Суда БиХ!

Иако формирање оваквог суда ( уз своjевремено саркастично Ешдауново образложење да jе суду, ако jе тамо уопште било злочина, мjесто баш у тоj касарни) иде и на душу српске политике тог доба, коjа се повиновала таквоj понижаваjућоj одлуци, мора се рећи да су двоструки аршини у темпу и количини подигнутих оптужница за ратне злочине jасни и наjпристрасниjем посматрачу бх прилика.

Комадна одговорност посебна jе прича. За сваки крупниjи злочин на било ком ратишту одговарали су команданти воjних области Воjске Републике Српске или високорангирани официри, а у великом броjу оптужница таква одговорност jе ишла до политичког руководства или Главног штаба.

У случаjу злочина над Србима у БиХ такви аршини се не примjењуjу. Тако испада да су логоре у Сараjеву или средњоj Босни оформили и малтене без знања и дозволе било какве више власти држали тек затворски чувари или приватна лица?! Испада да за наjдуговjечниjи логор – у тарчинском „Силосу“ – коjи jе затворен тек почетком 1996. године, дакле много касниjе након потписивања Деjтонског споразума, нико на териториjи Федерациjе БиХ или у руководству Бошњака ниjе знао?! Ако та прича може да прође – онда може све.

На телевизиjи су мjесецима приказивани видео-снимци команданта Петог корпуса тадашње „Армиjе БиХ“ Атифа Дудаковића како позива на паљење српских кућа, као и документовани (снимљени) злочини или припреме за злочине воjника под његовом контролом, али до данас чак ни истрага ниjе завршена?! О случаjу „Добровољачка“, игнорисању видео и аудио доказа и свjедока да се и не говори.

Слике и видео записи ратног и поратног лидера СДА Алиjе Изетбеговића и других високих воjних, али и политичких, бошњачких званичника уз построjавање муџахедина остали су само „брдо“ заборављеног ратног материjала коjи наводно нема никакав значаj за судове.

Шта рећи за већ одомаћену причу о томе како су похапшене и расформиране наводне уличне банде Цаце, Ћеле, Јуке… коjи су чинили масовне и тешке злочине над сараjевским Србима прву годину рата. Они су, наводно, такође били ван контроле и власт их jе савладала и похапсила, а неке и ликвидирала.

О томе да су сви они имали jасна воjна звања и да су чак награђивани за командовање – ни риjечи. А jош мање има обjашњења ко их jе и зашто у Сараjеву толерисао циjелу ратну годину док су пред носом своjим властима чинили то што су чинили.

Значи, када их награђуjете – онда имате командна овлашења, а када треба да их затворите, онда су они „ван контроле“, криминалци и немаjу никакве везе са врхом воjске, полициjе, а поготово са политичким врхом.

Ако су осуде за ратне злочине замишљене као пут за помирење, тада помирења у БиХ неће бити. Напротив, овакви политичко-судски аршини само ће зацементирати неповjерење, па и мржњу коjа се на овом несрећном тлу jош може „дотаћи руком“.

Бх правосуђе или, jедноставниjе речено ешдаунат, има jасна правила: Ако су ваше трупе чиниле злочине и ако се зовете Младић, Караџић, Краjишник или Плавшић – одговараћете. Ако сте Изетбеговић, Дудаковић, Орић или Ганић – нећете одговарати. Разлог?

Званична верзиjа: први су „агресори“ на БиХ, а други су jе „бранили“. Незванично – они коjи су наоружавали и материjално и политички подржавали сараjевске власти неће пустити своjе људе „под лед“. Зато су jедни у холандским, британским или шведским затворима, а други се сликаjу у шетњама Лондоном, Бечом, Вашингтоном у пратњи новинара и обезбjеђења док иду по судску потврду да су – невини.

И ниjе то домаћи „сертификат о невиности“, већ, да све буде савим jасно, made in London, Wаshington, Viena ….

Пише: Ненад ТАДИЋ

Извор: