(Не)свети злочинац

На 72. годишњицу ослобођења неколицине логораша из Јасеновца, у организацији Истраживачког института Јасеновца из Њујорка, у Меморијалном парку Холокауста у Бруклину одржан је 16-годишњи свечани помен обележавања Дана Јасеновца под називом „Степинац, историјски ревизионизам и одрицање Холокауста – опасност од неофашизма у Хрватској“.Преносимо изводе из излагања „Печатовог“ сарадника Јована Пејина, које је прочитано на овом скупу.

Пише Јован Пејин

Афера Степинац светац показује да савремена хрватска елита и народ не знају како да се односе према кроатонацизму и геноциду над Србима. Изабрали су да га игноришу, као да се није десио. Ово стање је последица неизвршене денацификације у хрватском друштву после 1945. године

Хрватски прелати и кардинали у Ватикану, на челу са папом Војтилом, споразумели су се са врхом Цркве у Хрвата да др Алојзија Степинца, надбискупа Загреба а потом кардинала, прогласе за свеца, а стицајем околности су своју намеру оставили наредним светим оцима да је спроведу у дело. После најаве проглашења новог свеца, патријарх српски Иринеј обратио се писмом папи Франциску и указао на чињенице које доводе у сумњу његово светаштво. Дао је папи Франциску, у писму, и образложење зашто др Алојзије Степинац не може да буде светац, и процес проглашења је заустављен.

Наследник папе Војтиле, папа Рацингер, оставио је новом папи Франциску да се суочи са непобитним чињеницама о злочину геноцида над српским народом у ратној држави Хрвата 1941–1945. Суочен са непобитним чињеницама, папа је одлучио да заустави процес беатификације и предложио да се утврди стварна делатност високог свештенослужитеља Цркве у Хрвата током рата 1941–1945. Предложио је да једна комисија, састављена од најкомпетентијих људи СПЦ и Цркве у Хрвата, утврди право стање ствари!

ЧИСТА КАТОЛИЧКА АКЦИЈА

Корен свега је у рукама Цркве у Хрвата која је водила традиционалну прозелитску политику против православних Срба и Срба римокатолика и Југословена и Југославије пре него што је ова држава створена 1918. године. Негодовање римокатоличког клера према Југославији показивало се све време трајања ове државе. Подршку негодовању Цркве у Хрвата пружала је паства. Круну сепаратистичких радњи представио је сам др Алојзије Степинац на Ускрс 1936, када је организацију „Католичка акција“, основану 1922. са циљем ширења утицаја Римске цркве коју је водио, ујединио са сличним организацијама „Домагој“ и „Крижари“ у „Чисту католичку акцију“. Кроз активности „Католичке акције“, а потом „Чисте католичке акције“ на челу са др Алојзијем Степинцем спроведен је двоструки циљ: обновљена је антисрпска пропаганда из времена ка-унд-ка монархије пре 1914, а са њом паралелно учвршћен је и обновљен аустроугарски антисемитизам. На овим основама појачан је утицај Римске цркве на римокатолике у земљи, на све друштвене слојеве становништва и различите етничке групе у Хрватској, Славонији, Далмацији и Босни и Херцеговини укључене у хрватски национални корпус, или сматране да су његов део.

Нова уједињена организација усвојила је политички програм Чисте странке права. Овим поступком др Алојзије Степинац је организацију коју води потпуно поистоветио са хрватским усташким покретом који води праваш др Анте Павелић, „добар католик“, како га је прихватио надбискуп после сусрета са њим у Загребу 16. априла 1941, дан пре капитулације југословенске војске а шест дана после проглашења Независне Државе Хрватске 10. априла 1941. Заједничким програмом ове две организације, клерикалне и политичке, Степинац се укључио у припреме за геноцид над Србима и Јеврејима.

Његову посету усташким првацима у Загребу 11, 12. и 16. априла 1941. на терену је пратила оружана акција свештеника и редовника који су водили разуларене хрватске гомиле на југословенску војску у расулу. Срби који живе на тим просторима, изненађени, нису схватали шта се десило са њиховим суседима Хрватима.

КОРЕНИ СРБОФОБИЈЕ

Терористички напади Хрвата праваша и клерикалаца, агресора на Југославију придружених војскама Осовине, у дивљој помами говорили су Србима, које су терорисали, да се свете за све патње под Југославијом.

За Хрвате, Југославија је била политичка творевина „шибицара, службеника цркве и функционера хрватских политичких странака“. Ова правашка и клерикална антисрпска идеологија проширена је пропагандом свештеника, редовника и чланова католичких организација на широке слојеве хрватског народа. Клерикална организација „Чиста католичка акција“ са франковачким програмом, коју је водио др Алојзије Степинац са повереницима свештеницима, редовницима и лаицима клерикалцима, пресекла је и спречила продор идеје југословенства у хрватске народне масе.

Корене постојеће србофобије утврдио је загребачки надбискуп др Антун Бауер, аустро-Хрват који је подржао агресију Монархије на Србију 1914, и благосиљајући хрватске пукове поручивао војницима пре одласка на српски фронт да буду што бруталнији према Србима и освете смрт престолонаследника Франца Фердинанда. Његов позив дао је резултат пропраћен геноцидним прогоном Срба у анектираној Босни и Херцеговини а потом у језивим покољима мирног становништва на простору, тада, северозападне Србије.

СВЕТА ГОДИНА 1941

Дело аустро-Хрвата др Антуна Бауера наставио је коадјутор којег је, не без разлога одабрао са правом наслеђа, др Алојзије Степинац.

Захваљујући клерикализму и ширењу србофобије априла 1941, у време агресије Осовине, био је најмоћнији човек у Хрватској и међу Хрватима. Надмашио је у моћи Славка Кватерника, пуковника бившег аустроугарског Вермахта који је 10. априла прогласио НДХ, и др Анту Павелића, усташког поглавника који је, док је рат Осовине против Краљевине Југославије трајао а држава се распадала, немоћно „чучао“ у Горњем Карловцу чекајући договор Хитлера и Мусолинија да би са емигрантима усташама повратницима ушао у Загреб. Своју моћ Степинац је потврдио 28. маја 1941, посланицом пастви и позивом на лојалност НДХ. Посланицом је покренуо „Крижаре“ којих је било око 30.000 и око 19.000 женских чланова, и чланство ове организације кренуло је у акцију против Срба, у нераскидивој вези са усташама.

НАСИЉЕ ХРВАТА

Позив пастви опако је резултирао радом жупника и редовника међу паством – покољем и католичењем Срба изведеним у знаку Свете године – Anno sancti – током летњих месеци 1941. Због оружаног отпора Срба и створених бројних јединица српске територијалне одбране које су организовали краљевски официри, дошло је до застоја. Нешто касније појавиле су се и оружане формације КПЈ, партизански одреди.

О насиљу Хрвата као народа које је изазвало спонтани устанак Срба још док је рат трајао између Осовине и Краљевине Југославије речено је: „Али на територији Независне Државе Хрватске почело се дешавати нешто незапамћено и незабележено у историји, пљачка и масовна убиства српског народа. Док су Срби 1918. године ставили у службу југословенске мисли и хрватског народа своју победу и свој углед, дотле су Хрвати, пошто су се после 800 година нашли први пут у једној слободној држави, учинили су свој први гест према Србима и побили их више од 700.000: овај колективни злочин био је извршен с чудовишном намером да се тако коначно учврсти хрватска премоћ у областима насељеним Србима. Историја света нема равног примера истребљења једног народа, ни по упорности којом га је непријатељ уништавао, ни по дужини трајања којим га је вршио, ни по свирепости како га је изводио. Подаци који су прикупљени са разних страна поклапају се у процени броја побијених Срба и достижу цифру од 700.000. Са хрватске стране ти догађаји не посматрају се са потпуном озбиљношћу. Они се приписују вишој сили, некој врсти судбине. Просто се каже: ’Криви су Павелић и његове усташе.’ Заборавља се да нису Срби убијали сами себе, да их је неко убијао, да је неко наређивао те покоље, да их је неко извршавао, да их нико није спречавао или се бар бунио против њих. У свим селима и градовима нашло се стотине, чак хиљаде Хрвата који су учествовали у овим покољима над Србима. То су били активни извршиоци. Али пасивност хрватског народа је исто толико жалосна као и сам злочин.“

За време вршења злочина државе са својим апаратом уз учешће свештеника, редовника и клерикалаца чланова католичких организација Цркве у Хрвата, надбискуп загребачки др Алојзије Степинац је ћутао! Лично није никог убио, али је ћутао док су његови свештеници, редовници, ни редовнице нису биле изузетак, спроводили крваву оргију над Србима. Утврђено је да је око 1.700 свештених лица вршило злочин. Шта је са члановима „Чисте католичке акције“? Пред крај рата, уочи уласка југословенске армије у Загреб, Степинац је уништио спискове чланова ове организације!

КОМУНИСТИ И НДХ

Још увек је неразјашњен процес предаје власти „прелазне владе“ НДХ 1945, од стране епископата Цркве у Хрвата кроатокомунистима Владимиру Бакарићу, Андрији Хебрангу и песнику Владимиру Назору као представницима владе федералне Хрватске. Овом жељом хтео је да се огради од нове државе и да одбрани континуитет НДХ. Владимир Бакарић уважавао је надбискупа и изводио га пред Загрепчане и јавност Хрватске, огорчену падом НДХ, да би им симболично предочио континуитет државотворне политике Хрвата.

Појављивање на парадама и свечаностима надбискупа др Алојзија Степинца била је покривка кроатокомуниста ради релативизовања пада НДХ и показатељ да држава наставља да траје као федерална јединице Југославије. Сама појава др А. Степинца у јавности био је успех за кроатокомунисте Андрију Хебранга и Владимира Бакарића који су, неколико дана по проглашењу НДХ, водили неуспешне преговоре о легализацији КПХ у усташкој држави 17. априла 1941!

Његове проповеди и посланице пастви довољно су јасне данашњем читаоцу да схвате сву његову монструозност и основу његове тезе о односу са Србима, римокатоличанству, и циљевима као надбискупа града Загреба и председника Бискупске конференције Цркве у Хрвата. Прихватио је све антисрпске и антијеврејске законе донете крајем априла 1941, и као најмоћнији човек Цркве у Хрвата и члан Одбора тројице за покатоличење Срба од новембра исте године као највећи црквени ауторитет стао је на чело акције дехуманизације Срба, чак је забележено да је виђен као крститељ српске деце којима је кум на крштењу преко представника био сам поглавник др Анте Павелић.

У одбрани неодбрањивог злочина геноцида савремена политичка елита Хрвата отишла је толико далеко да су посланици у Сабору Хрватске, мимо сваке судске процедуре, укинули пресуду Врховног суда Хрватске а потом, пошто је одлука Сабора 1992, у правном смислу, неважећа, Жупанијски суд у Загребу донео је 2016. нову, овога пута судску, одлуку о укидању пресуде из 1946. Обе одлуке, политичка у Сабору и нацистоидна у Жупанијском суду у Загребу, правно-политички су неозбиљне, али савременој кроатонацистичкој правној елити, јавности и Цркви у Хрвата у Хрватској сасвим прихватљиве и пуноважне. Овим одлукама потврђено је начело др Анте Павелића: „Све ако и пропадну моја држава и ја, остаје чист етнички териториј који сам завештао хрватском народу.“

МЕМОРАНДУМ ПАПИ

Црква у Хрвата, њени високи прелати и свештенство са редовницима на терену бране име и дело др Алојзија Степинца које је идентично са изреченим ставом др Анте Павелића, понудом палете докумената и фотографија о његовој каритативној делатности за време рата.

Међутим, где су резултати његове каритативне бриге? Одговор је видљив: Срба и Јевреја данас у Хрватској има само у траговима!

Тврдњама о каритативној мисији Степинчеве апологете у цркви и световној јавности желе да скрену пажњу са његових, у суштини, хушкачких проповеди којима је отворено подржао окрутни усташки режим и подстрекивао злочин.

Цинично, представници Цркве у Хрвата тврде да је тумачење ових порука надбискупа у ратном времену питање њихове савремене интерпретације!?

Шта, онда, рећи о писму, извештају или, како неки кажу, меморандуму папи од маја 1943. године у којем се обара на Србе као на главне кривце за стање на Балкану. Писмо или меморандум од 18. маја 1943. је, као доказни материјал о његовом злочину као надбискупа Загреба, председника Бискупске конференције и покровитеља моћне клерикалне организације „Чиста католичка акција“ и усташког викара, и злочинима пастве Цркве у Хрвата, на самом процесу 1946. прочитао јавни тужилац Хрватске Јаков Блажевић. Надбискуп је у писму папи Пију XII навео да не постоји насиље државе над Србима, а у уводном делу навео је и догађаје за које је сматрао да могу да изазову нерасположење папе према православним Србима, балканске ратове 1912. и атентат на Франца Фердинанда 1914, догађаје који су потресли најкатоличкију монархију у Европи и довели до њеног краха. То је имало за циљ да укаже на угроженост хрватских католика, и католика уопште, да би тиме потврдио исправност „апостолске мисије“ коју воде његови бискупи са паством и клерикалним организацијама у НДХ, која је право решење за Балкан. Треба се решити православних Срба који су непоправљиви, нецивилизовани и раде на уништењу римокатолицизма и ислама.

Говорећи о муслиманима, он безочно лаже папу тврдећи да је у Санџаку, области која нема никакве везе са Хрватском ни етнички ни у државотворном смислу, убијено 200.000 припадника ислама којих укупно на том простору, заједно са православним Србима, тада није било толико. Наставља даље да лаже о страдању римокатолика у Босни и Херцеговини и Далмацији и тврди да партизани убијају интелектуалце и виђеније појединце док четници све редом, на хиљаде. Отпор Срба смрти и насилном католичењу приказао је као катастрофу Хрватске и као злочин. Срби немају право да бране своје животе, животе својих најмилијих и имовину. Они чине злочине самим тим што су организовали територијалну одбрану као четници и војници ЈВуО тада још увек једине легалне војске или партизана као НОВЈ, тада још увек паравојске.

Поред тога што Србима приписује етничко чишћење римокатолика и муслимана и прилаже одабране исечке докумената ради потврде својих навода, приметио је да Срби хоће да поседну делове мађарских, бугарских, албанских и талијанских и „већи дио хрватских крајева“. Циљ је Велика Србија.

Ниједном речи у меморандуму папи др Алојзије Степинац не говори о узроцима одмазде православних Срба над Хрватима, муслиманима и другим римокатолицима. Ни речи нема о Јасеновцу. Случајно, Степинац нема други извор, помиње као летак, четнички лист „Крик из јаме“ који садржи податке о злочинима усташа. Папи не саопштава чији је „крик из јаме“, нити које су то јаме безданице и ко је и како је бацан у њих. У својој безосећајности и безочности он саопштава папи само имена сурово убијених, за одмазду, римокатоличких свештеника. А наводи да су измишљотине „да су католички свећеници благосиљали убиства“ иако је врло добро знао да исти не само што су благосиљали убице него су и лично, за пример, учествовали у злочинима ножем, секиром и ватреним оружјем.

ОСВЕТА СРБА

Свештеници чија имена су наведена у извештају убијени су од осветника Срба којима су убијени најмилији. Убијени су на исти начин како су они инспирисали усташке злочинце или сами извршили злочин по библијском начелу: „Око за око, зуб за зуб.“

За Степинца је жупник Божидар Брало из Сарајева, који је наредио да се убије 180 Срба па потом, као људождер, бесомучно играо коло око лешева, невини страдалник!? Следи опис сурове смрти дон Јакова Баришића, жупника у Градачцу, који је драо људима кожу и вадио очи а потом их спаљивао. Убијен је на исти начин. Наведен је и дон Видо Путица, жупник одликован од усташке власти, убијен на исти начин како је препоручивао да се убијају Срби и како је лично чинио – „испечен је жив на тихој ватри“. Такође, описао је одмазду над доном Крешимиром Баришићем који је такође убијен као што је он извршавао убиства. На крају извештаја, вапи за помоћ Светог оца да НДХ опстане! Позива се на католичку традицију и спремност на жртвовање католичких верника и свештеника да спасу католицизам од уништења, чак и оних укупно „240.000 прелазака са српског православља“. У одбрани и правдању злочина остаје доследан. Поменом „240.000 прелазака“, верника Горњокарловачке епархије Српске православне цркве, односно насилно покатоличених Срба којима је оспорен не само конфесионално-цивилизацијски него и национални идентитет, потврђује сопствено учешће у злочину као председник Одбора тројице. Од 460.000 православних Срба Горњокарловачке епархије Карловачке митрополије Српске православне цркве, 50.000 је побегло у шуму, око 240.000 је насилно покатоличено, док је остатак побијен!

ДЕНАЦИФИКАЦИЈА

Читава афера Степинац светац показује да савремена хрватска елита и народ не знају како да се односе према кроатонацизму и геноциду над Србима. Изабрали су да га игноришу, као да се није десио. Ово стање је последица неизвршене денацификације у хрватском друштву после 1945. године.

Црква у Хрвата 1945. није се суочила са убицама из својих редова, свештеницима, редовницима и чак редовницама! Оне који су кажњени због учешћа у покољима или садистичким печењу и спаљивању живих људи, свештеници и редовници Цркве у Хрвата сматрали су кажњеним од – антихриста комуниста! Међу собом су интимно жалили кажњене као страдале хероје и дивили се њиховим јуначким делима као мученицима за веру. Зато гледају на надбискупа, потоњег кардинала др Алојзиј Степинца као хероја и такође мученика за веру. Они су у главама и даље носили и носе идеје кроатонацизма и негују усташку идеју о истребљењу Срба, а после 1991, када је папа Јован Павле II 15. јануара признао независност Републике Хрватске, остали су незадовољни пошто нова НДХ није „целокупна“ на целом замишљеном простору на који Хрвати полаже „државно право“.

Створене су након 1945. нове генерације кроатонациста кроз делатност Цркве у Хрвата, али и КПХ/СКХ. Нарочито је политичка организација КПХ/СКХ била значајна после 1948, када је комунистичка партија била очишћена од интегралних Југословена и уопште људи склоних словенској солидарности. После овог чишћења преживеле усташе и усташоиди у једнопартијском државном апарату револуционарне државе добили су шира овлашћења и утицај. Они су ћутке радили на рехабилитацији кроатонацизма борећи се „принципијелно“ против великосрпског национализма и великодржавља.

Овим „принципијелним“ ставом КПХ/СКХ и кроатокомунистичког врха само је продужен живот свести загађеној кроатонацизмом. Зато се и данас др Алојзије Степинац, који је Хрватску видео као јединствену и једнонационалну римокатоличку државу на основу визионарске предаје психотичног др Анте Старчевића, доживљава као мученик и светац.

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести:

Светозар Ливада: Договор екумениста да Степинац буде светац …

Зашто Степинац никада не може постати светац | Јадовно 1941.

Подмукли потез католичке цркве: Хрвати чисте терен да …

Комисија: Степинац знао за покрштавање, наставак разговора у …

Парадигма Степинац | Јадовно 1941.

СПЦ спремила доказе да је Степинац подржавао геноцид …