Почетком септембра навршило се 75 година од злочина који су 3/4. септембра 1943. године, у селу Добрујевцу, код Бољевца, над петорицом недужних сељака починили партизани, по наредби комесара Озне Момчила Сибиновића из Бучја.
Петорица убијених – Петар Деспотовић, Цветко Деспотовић, Јеремија Милосављевић, Радомир Петровић и мој отац Милорад Радисављевић – проглашени су ратним злочинцима и издајницама.
Убијени су без утврђене кривице, без суђења и без права на одбрану, иако ниједан није био убица, нити издајник. Петар Деспотовић, солунски борац, инвалид без ноге, који је прешавши гудуре Албаније и Кајмакчалан допринео победи Србије у Првом светском рату, убијен је само зато што је партизане питао зашто су ухапсили његовог брата Цветка.
Мој отац, Милорад Радисављевић, убијен је у 24. години, када сам ја имао само шест месеци. Злочинци нису дозволили да запамтим лик оца, а ни њему да се радује мом одрастању.
Кроз живот сам стално носио печат да сам потомак ратног злочинца и издајника, иако мој отац никога није убио, нити издао.
Виши суд у Зајечару је уважио мој захтев и 2013. године је рехабилитовао мог оца, после равно 70 година.
Захваљујући ангажовању МЗ Добрујевац, а пре свега пуковнику, пилоту у пензији, Драгољубу Илићу и месној самоуправи у Бољевцу, подигнут је споменик недужним жртвама, који је освештао парох Цркве Светог Илије из Бољевца. Освећењу споменика присуствовали су потомци невиних страдалника, као и бројни мештани.
Аутор: Часлав Радосављевић
Извор: Политика
Везане вијести: