НЕМЦИ СУ БИЛИ БРАДОЊЕ, а четници нису носили браде

Митови, митови, и опет митови. Невероватна је њихова снага. Јачи су и од математике и статистике, а камоли од историје.

Уверио сам се у то још једном поводом чланка “Четници нису носили браде“, објављеног у претпрошлом броју “Слободе“. Чланак је имао необично велики број коментара на интетрнету, нарочито на Фејсбуку, и то претежно негативних коментара. Неки су се чак нашли увређени. Зашто пишем да четници нису носили браде, када они знају да јесу? Зар нисам видео слике ђенерала Дрaжe, војводе Ђујића, Калабића?

Пише: Милослав Самарџић

Ти што то питају нису прочитали чланак који коментаришу, већ само наслов. То је још једна новотарија овог доба: на интернету се углавном читају наслови. Уз тако стечене површне информације одмах се прелази на коментарисање, односно на убеђивање других. Што су ставови коментатора више у рату са чињеницама, утолико је код њега жар убеђивања јачи. То није новотарија. То је одувек.

Овај чланак је покушај сагледавања старог комунистичког мита – “четници су носили браде“ – са друге стране, кроз пример једне непријатељске војске. Аналогно комунистичкој пропаганди против четника, тај мит могао би да се постави овако: Инспирисани митовима о Барбароси, што у преводу значи – Риђобради, војници Вермахта прилично масовно су носили браде.

Други корак је ширење фотографија немачких војника са брадама.

Теоретски, трећи корак морао би да обухвати филмове: стављање брада већини статиста у улогама немачких војника.

Наравно, тај трећи корак је пресудан. Фотографије нису довољне, пошто се на репрезентативном узорку види да преко 99% немачких војника није носило браде. Мит о Фридриху Барбароси такође није довољан, из истог разлога: руше га те фотографије.

Пошто нема ко да снима филмове са лажирањем тог дела историје, нема ништа о стварању мита “Немци – брадоње“.

С друге стране, социјалистичка Југославија је имала интерес да лажира слику о четницима и тако је створен мит “четници – брадоње“. Пресудни су били партизански филмови, који се и даље упорно репризирају. Значајну улогу одиграле су и фотографије, јер када је требало илустровати неку књигу или чланак, комунисти су масовно користили снимке четника са брадама, као и оне на којима четници нису добро “испали“. Занимљиво је да у два највећа музеја из ове области у Београду – Војни музеј и Музеј историја Југославије – готово да нисам пронашао фотографије уредно постројених четничких јединица. Први поменути музеј има око 1.000, а други око 200 четничких фотографија.

Дакле, бројке су високе и делује невероватно да ту само пуким случајем има тако мало снимака са постројавања или заклетви, када су фотографи плански довођени, а тако много необавезних, снимљених у слободном времену. Исто тако, занимљиво је поређење ових збирки четничких фотографија, које су некада давно аранжирали комунисти, са четничким фотографијама у Националном архиву у Вашингтону, које су снимали амерички официри и војници. Као да су у питању две потпуно различите формације, јер на скоро свим фотографијама из Вашингтона четници изгледају војнички.

Тако, испада да је данас прилично узалудан посао показивати хиљаде оригиналних фотографија, на којима се види да преко 99 посто четника нема браде. Такође, џаба је понављати да нема нити једног документа који би потврдио причу: “Четници су носили браде у жалости за поробљеном отаџбином“. Да има таквих докумената, већина четника би заиста носила браде. Али – нема их. Као што нема ни докумената о Барбаросиној бради. Да их има, и већина војника Вермахта би носила браде.

Комунистичка пропаганда о четницима као брадоњама има подтекст о неуредности и уопште невојничком држању. Колико је та пропаганда укорењена, такође се може видети на интернету. Драстичан пример је видео спот за песму “Морем плови једна мала барка“, објављен на Јутјубу. Као илустрација за једну од најлепших четничких песама, овде је приказана једна од најуспелијих – у смислу: најружнијих – сцена четника, међу безброј њих у кинематографији социјалистичке Југославије. То је сцена из филма Лордана Зафрановића “Пад Италије“, који је 1981. године на фестивалу у Пули проглашен за најбољи југословенски филм. Четници плове неком барком по Јадрану, с тим што су им браде, косе и костими направљени тако да изгледају као вукодлаци. И не само што се нашао неко да ту одвратну слику споји са једном лепом песмом – него, тај клип има невероватних милион и 200.000 прегледа. Тешко да би се могао наћи бољи пример за илустрацију масовности успеха комунистичке пропаганде.

Разуме се, није у питању само тај најновији медиј – интернет. Слично ствари стоје и у књижевности. Пре десетак дана један стари познаник и сарадник даде ми свој последњи роман, напомињући да, за разлику од претходних, није добио ни једну награду, због главе о злочинима комуниста у зиму 1944/45. године.

То је псоледња глава у овом роману, али све претходне описују четнике уз вишеструко коришћење термина брадоње, уз цику, вриску, пијанчење и печење – чим четници негде заседну. То јест, они поваздан негде седе и чекају да рат прође, јер су обуставили сваку акцију крајем 1941, зато што су Немци у Србији увели одмазде стотину за једнога.

Овакав опис четника аутор је могао да види једино у филмовима типа “Ужичка република“. Он није комуниста, али ти филмови се непрекидно, деценијама, врте на малим екранима и неприметно улазе “под кожу“.

Узгред, ево промаче још један мит: тврдња да су Немци у Србији увели одмазде стотину за једнога. Тај мит и даље важи у нашој комплетној историографији, од уџбеника па надаље. На њега се надовезује цели ланац нетачних догађаја.

Дакле, није тачно да су Немци увели те одмазде “у Србији“, већ на својој окупационој зони, то јест на једној четвртини ондашње Србије. Ствар је у томе што су комунисти 1945. године смањили српску територију за око 50 посто, а како о томе у време тоталитарног система није смело да се говори, историчари су морали да праве елементарну грешку из географије: догађаје од пре 1945. описивали су држећи се међа повучених 1945. године.

Другим речима, четници су од краја 1941. избегавали акције против Немаца на оној четвртини српске територије где су важиле одмазде стотину за једнога, али су их зато појачавали на остале три четвртине. Тако, у поменутом роману, главни јунак долази у невољу, негде 1943. године, када после пада из енглеског авиона доспева у Манастир Неум на Охридском језеру. Он је ту као у некој бестрагији и монаси не умеју да му објасне како да дође до Шумадије.

У стварности, он се тада налазио у Јужној Србији и монаси би га једноставно повезали са Битољском четничком бригадом. Ова бригада би га пребацила до Полошког корпуса, овај до 2. вардарског корпуса, овај до 1. вардарског корпуса, затим би стигао до Јужноморавког корпуса, итд. Биле су то уобичајене руте, којима се по већем делу земље путовало са Дражиним објавама. Узгред буди речено, 1. и 2. вардарски корпус били су бројнији од 1. и 2. шумадијског корпуса, не само због немачких одмазди, већ и због веће четничке традиције, тако и због стратешке важности тог терена (рушење пруга и минирање возова који су носили ратни материјал за Ромелов Афрички корпус).

Исто важи и за роман Дејана Стојиљковића “Константиново раскршће“. Ту има сцена кад један четник не може да заспи јер га прогоне заклани, а не зна колико особа је заклао пошто је неписмен, тј. не уме да изброји. Ту сцену аутор је могао да усвоји само у ТВ серији “Последњи чин“.

Уосталом, таква је ситуација у српској књижевности у глобалу, од пада Берлинског зида до данас (претходни период није вредан помена). Илустрације ради, ево краћег цитата из вишеструко награђиваног романа Светлане Велмар Јанковић “Лагум“:

“У покрету Д. М. – покрету српског генерала на енглеској вези узели су, колико чује, маха и примитивизам и идиотизам у специфично србијанској варијанти коју он никада није могао да поднесе…“ (професор који се одлучивао кога ће подржати).

Опет, овде је занимљиво ружење целог народа, које у ствари аутоматски важи и за остала ружења, на око, “само“ четника. Јер, четници су били најбројнија српска формација и уједно званична државна војска. Не верујем да се та појава може срести чак и код Немаца. Кажем “чак“ јер је њихова војска најомраженија на глобалном нивоу. Па опет, кад читам Ремарка, који пише из позиције немачког војника, постају ми симпатични и он, и његови другови, кад оде на одсуство – и његова породица, кад оде у кафану – и цело оно друштво тамо. Да, има један зли подофицир, али њега Ремаркови другови пребију кад уграбе прилику и то је решено. Али, у принципу, да се из пера овог немачког аутора стекне утисак о Немцима као нељудима, о томе нема говора. Док је, дакле, то за Србе у српској књижевности, кинематографији, итд, уобичајена ствар.

Да није било комунистичке пропаганде, данас уопште не би постојала представа о четницима као брадоњама

Још кад смо почели да исправљамо криве Дрине у вези Другог светског рата, као студенти 1980-тих година, шалили смо се говорећи: “Кад ћемо да пуштамо браде?“

Јер, веровали смо да су четници носили браде.

Зашто смо веровали – о томе нико није размишљао.

Десетак година касније, од фотографа Другог равногорског корпуса, Аце Симића из Чачка, откупио сам око 450 четничких фотографија. То је била највећа збирка коју сам до тада имао и њен добар део објавио сам у “Албуму српских четника генерала Драже Михаловића у 1.000 слика“, 1. том, 1998. године.

Игром случаја, у то време су изашли мемоари Борислава Јовића, једног од најистакнутијих комуниста у претходном периоду. И његова књига се продавала у књижари “Никола Пашић“ у Београду и тако се ту сретосмо једном приликом. Он прелистава “Албум четника…“, ја прелиставам његове мемоаре. Јовићева реакција ме је толико зачудила да је се и данас сећам. Али, мит на тему “кад ћемо да пуштамо браде“, био је толико јак, да ипак и даље о томе нисам озбиљније размишљао. Наиме, Јовић ми је рекао:

“Ово нису четници“.

“Како нису?“ – узвратио сам.

“Тако. Четници су носили браде“ – одговорио је он.

Уследило је међусобно дискретно убеђивање, које, наравно, није водило ничему. Он је говорио да је као дечак видео доста четника и да су сви носили браде. Тада нисам имао фотографије 3. крагујевачке бригаде, која је оперисала у његовом родном крају (према Баточини). После сам их набавио: ни капетан Мирко Смиљанић, командант ове бригаде, ни његови људи, на овим фотографијама немају браде.

Наредних година објавио сам још четири тома албума четника у 1.000 слика. У овом моменту имам негде око 10.000 различитих фотографија четника. И после свих тих фотографија, више се не шалим на тему: “Кад ћемо да пуштамо браде“.

Јер, просто речено, четници нису носили браде. Ни Дражини четници, ни Пећанчеви, ни четници с почетка века.

Да би констатација “четници су носили браде“ била тачна, требало би да је 50 посто плус један четник био необријан. Међутим, у стварности, број Дражиних четника с брадам био је далеко испод једног процента, тј. мерио се промилима.

На пример, у логору Ћезена лета 1945. године, уочи бријања, сликали су се “за успомену и дуго сећање“ сви команданти Динарске четничке дивизије који су носили браде (војници их носи носили). Било их је тачно 46, плус војвода Ђујић, који није на слици, то је 47 од укупно 6.000 људи из ове јединице који су прешли у Италију.

Прве масовне фотографије Аце Симића потичу са заклетве 2. равногорског корпуса у Вујетинцима 1942. године. Од неколико хиљада четника видимо да браде носе само командант корпуса поручник Раковић и још неколицина. На најмосовнијим четничким сликама које уопште постоје, снимљеним на планини Јелици на Видовдан 1944. године, такође видимо ду су сви четници војници – а има их на хиљаде – обријани. Испред стројева су официри, који су већином такође обријани. Однос необријаних и обријаних је негде 10 према 5.000. Аца Симић је сачувао и портрете истакнутијих официра 2. равногорског корпуса. Ту су са брадама Раковић, Ристановић, Поповић и Козодера, а без брада Ћосић, Чековић, Антонијевић, Боришић, Лазаревић, Тешић и Катанић.

Супротно увреженом мишљењу, и већина официра Врховне команде није носила браде, што видимо на фотографијама сачуваним у Националном архиву у Вашингтону. Тако, сви официри Ађутантског одељења Врховне команде били су обријани: Стојановић, Слијепчевић, Кандић, Ерић и Столица. У Обавештајном одељењу Само капетан Узелац је имао браду, док су потпуковник Нешић, мајор Пилетић и капетан Губеренић били обријани. У Санитетском одељењу браду је имао само један потпоручник. На основу других снимака, видимо да је у Центру везе браду носио само мајор Филиповић, итд.

Према томе, константација да су четници носили браде тачна је онолико колико и констатација да су, на пример, Немци носили браде. Наиме, на снимцима видимо да се поједини припадници немачке 1. брдске дивизије нису бријали током операција против Црвене армије на Кавказу, или, рецимо, нису се бријале неке посаде немачких подморница.

Кроз историју, било је много сличних примера. Тако, Гарибалдија на свим фотографијама и сликама видимо са брадом, а такође и неке официре из његовог окружења. Неки грчки официри носили су браде на Солунском фронту, док су у штабу генерала Зерваса, у Другом светском рату, готово сви носили браде.

Укратко, да није било комунистичке пропаганде, данас уопште не би постојала представа о четницима као брадоњама. Из неког разлога, за комунисте су добре брадоње само припадници њиховог покрета – Маркс, Енгелс, Лењин, Кастро, Че Гевара, итд. – док за све остале они уз браде подразумевају придеве масни, прљави, неуредни, и сл. У глобалу, може се рећи да они “не признају“ необријане четнике зато што у ствари не признају четнике као војнике, односно као војску.

Зато су комунисти у партизанским филмовима масовно лепили браде глумцима и статистима у улогама четника. Како су ти филмови највише утицали на јавно мњење о Другом светском рату, до наших дана је остао мит о четницима као брадоњама, и то лошим брадоњама. У тај мит су најпре поверовали комунисти, а потом и готово сви остали.

Како то обично бива, један мит следио је други, затим трећи, и тако у недоглед. Када је у једном моменту превазиђено питање: “Да ли су четници носили браде?“, уследило је питање: “Зашто су четници носили браде?“, које и данас доминира. Наравно, сви одговори на ово и слична питања аутоматски су погрешни (у жалости због слома државе, итд).

Дража је пустио браду децембра 1941. у атару села Јабланица испод Вујна, да би се закамуфлирао. Истовремено је униформу заменио сељачким оделом. Зашто је касније није обријао – тешко је рећи. Углавном, неки официри су следили његов пример. И иначе официри су следили примере команданата. Карактеристичан је пример војводе Ђујића, који је носио браду јер је био свештеник. С друге стране, војвода Јевђевић се бријао, тако да се у Личко-кордунашком и Приморском корпусу брада готово није могла видети, исто као и у Делиградском, Јастребачком, Варваринском, Јужноморавском и многим другим корпусима.

Аутор: Милослав Самарџић

Извор: Слобода, гласило СНО у Чикагу, 25. фебруар 2017.