Nemci protiv ustaških zločina

Tito je u proleće 1944. tvrdio da je započeo građanski rat u Srbiji, da je bio u pravu što je ustanak digao na vreme, kada su Nemci i ustaše za „tri mjeseca uništili preko pola miliona Srba“

U PROLEĆE 1944, Tito je u jednom svom opširnom članku, poslatom u Moskvu, nelegitimno drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu, na kome nije učestvovala ni polovina izabranih delegata, pretvorio u legitimno. Tvrdio je da je „na plenumu“, kako je nazvao ovaj skup, „učestvovalo 240 delegata iz svih krajeva naše zemlje“, a ne 142, koliko ih je stvarno bilo.

Njegovi moskovski sponzori su ovaj članak sa srpskohrvatskog preveli na engleski, ruski, bugarski, albanski i niz drugih jezika i preko svojih obaveštajaca objavili ga u Sovjetskom Savezu, SAD i Velikoj Britaniji, a maja 1944. štampan je i u Jugoslaviji. Tako je poluistina o legitimnosti zasedanja AVNOJ-a u Jajcu veoma brzo obišla svet i stalnim ponavljanjem sve više postajala nesporna činjenica.

U tom svom tekstu Tito je pomenuo i odluku „da će poslije rata narodi na slobodnim izborima sami riješiti pitanje monarhije i definitivnog državnog uređenja“, a iz onoga što dalje kaže vidi se da narod nema o čemu ni da odlučuje:

– Danas mi imamo svoju pravu narodnu vladu koju je narod sam izabrao!

IDEJA vodilja ovog Titovog teksta bila je da pokaže kako je isključivi krivac za građanski rat u zemlji Draža Mihailović, a da je on, Tito, od prvih dana rata u svemu što je radio bio u pravu.

Toliko se ustremio da dokaže i jedno i drugo da nije ni primetio kako je sam sebi i u jednom i u drugom slučaju pucao u nogu.

U ovom tekstu još direktnije je priznao da je on izazvao građanski rat u Srbiji 1941. Rekao je kako je „na vreme“ saznao da četnici 2. novembra 1941. treba „u pet sati ujutro da se okupe u jednoj šumi, deset kilometara od Užica“. I da je iz te informacije zaključio da četnici „spremaju oružani napad na Užice“, pa je naredio da njegovi borci 2. novembra „u četiri sata ujutru izvrše protivnapad“ na taj neizvršeni četnički napad.

AUTOGOL, i to još veći, postigao je kada je u istom ovom radu američkoj, engleskoj i sovjetskoj javnosti objašnjavao kako je bio u pravu što je „narodni ustanak“ 1941. digao na vreme, „prije nego što je neprijatelj uspio sa svojim paklenim namjerama“, a pritom je dodao da je ustanak digao kada je neprijatelj na teritoriji NDH, „pomoću zlikovačkih ustaša, uništio preko pola miliona Srba“! Evo, uostalom, kako ta čudovišna konstatacija integralno glasi:

– Iz svega se vidi koliko smo bili u pravu što smo digli narodni ustanak odmah u početku, prije nego što je neprijatelj uspio u svojim paklenim namjerama. Neprijatelj je samo u roku od tri mjeseca 1941. godine, u Hrvatskoj, Bosni, Hercegovini i Vojvodini, pomoću zlikovačkih ustaša, uništio preko pola miliona Srba.

Najpre taj zločin nije počinio nikakav imaginarni neprijatelj, makar pod tim eufemizmom mislio i na Nemce, već su ga činile „zlikovačke ustaše“.

SPORNI su i Titovi motivi da tvrdi kako su „zlikovačke ustaše“, „samo u roku od tri mjeseca 1941“, dok on nije „digao narodni ustanak“, uspele da pobiju „preko pola miliona Srba“.

Treće, čak i da su „zlikovačke ustaše“ do Titovog „narodnog ustanka“ stvarno pobile „preko pola miliona Srba“, kako to oni, onda, nisu uspeli u svojim „paklenim namjerama“?

Protivrečan odnos prema ustašama Titovi najbliži saradnici su, svakako s njegovim odobrenjem, pokazali juna 1942. u selima na granici između Hercegovine i Bosne. Opisujući kako su Titovi borci u njegovom prisustvu kod Kalinovika iz zasede ubili 22 četnika, a desetoricu ranili, Titov biograf Vladimir Dedijer piše kako su se partizani ponašali kad su ušli u tri obližnja ustaška sela:

– Zašli su na teren gde ima ustaških elemenata – Rakitnica i Bjelimići, a u Ledićima neka ustaška straža. S četnicima smo završili u prvoj etapi puta.

– Jednog seljaka u ustaškoj kapi uhvatismo u šumi. Sela (Rakitnica, Bjelimići i Ledići) nalaze se sat i po odavde. Poslali smo pismo tim selima da mi idemo svojim putem i da ih nećemo dirati.

TITO je ustaše delimično amnestirao za zločine nad Srbima i početkom januara 1943, kada je meštanima jednog podgrmečkog sela rekao da „njemački osvajač upotrebljava ustaše kao oruđe da pomoću njih istrijebi sve Srbe“.

U proleće te 1943. sličnu poluistinu lansirali su i njegovi glasnogovornici u Srbiji, koji su pisali kako su ustaše „zajedno sa Nemcima poklale stotine hiljada nevinih Srba“.

A istina je da su „krvološtva ustaša protiv pravoslavaca“ u NDH, Nemcima, zapravo, smetala, jer su im otežavala pacifikaciju Srbije, pa je jedan visoki nemački zvaničnik oficiru za vezu NDH pri nemačkoj komandi u Beogradu krajem 1942. saopštio da „Nemci neće krvariti radi krive hrvatske politike“. I da radi toga razmišljaju da „njemačka vojska okupira Nezavisnu Državu Hrvatsku“.

Da su ustaška zverstva nad Srbima u suštini odgovarala Titu i njegovim najbližim saradnicima, najbolje pokazuje pismo koje je Svetozar Vukmanović Tempo 12. avgusta 1941. uputio šefu komunista Bosanske Krajine Đuri Pucaru. Komentarišući vest kako su ustaše u okolini Prijedora poklale 650 Srba, žena i dece, Tempo u ovom pismu kaže:

– Mnogo više me je zabrinula vijest da su okupatori išli na ukidanje ustaške vlasti u Prijedoru i da je čitavu vlast u gradu preuzela regularna (domobranska) vojska NDH! Ukoliko okupator počne stvarati stanje prema Srbima u kome će se prema njima primenjivati neki pravedniji zakoni, to može da pokoleba veliki dio seljačkih masa i da ugrozi razvoj naše oružane borbe!

GENERAL Ler je NDH nazivao ćumezom, a ni Fon Horstenau nije bio nežniji prema ovoj nakaznoj državi:

– Od početka rđavo ustrojen, ustaški režim, sa svojom ludom politikom genocida i svojim kriminalom, postao je simbol ove ružne države.

Herman Nojbaher, specijalni nemački izaslanik za Balkan,bio je još konkretniji kada je reč o Pavelićevoj državi:

– Hrvatski osvetnički pohod uništavanja pravoslavnih Srba spada u najužasnija masovna ubistva tokom cele svetske istorije.

BITKA ZA ISTOČNU BOSNU

Nemački generala Paul Bader je 20. marta 1942. svojim pretpostavljenim javljao kako su Pavelićeve ustaše i Titovi borci sprečili pokušaj majora Jezdimira Dangića, četničkog komandanta istočne Bosne, pripadnika revolucionarne organizacije Mlade Bosne, da istočnu Bosnu oslobodi od NDH i pripoji je Srbiji:

– Između hrvatskih komunista, ustaša i nastupajućih delova proleterske brigade iz Crne Gore, izgleda da je sklopljen sporazum po kome se ove grupe ne bore jedne protiv drugih.

Deset dana kasnije, izveštaj je bio još konkretniji:

– Ustaše, domaći partizani i na kraju nastupajuće bande iz Crne Gore bore se ovde rame uz rame protiv borbenih srpskih snaga pod Dangićevom komandom.

Deset dana posle ovog izveštaja, Bader je svoje pretpostavljene obavestio da je okončana ustaško-partizanska ofanziva na Dangićeve borce:

– Izgleda da je četnička grupa Dangića teško razbijena u borbama s hrvatskim oružanim snagama i ustašama, u sadejstvu s komunistima, tako da Dangić, po svoj prilici, nije u stanju da postigne više od lokalnih uspeha.

A 20. aprila 1942. Bader javlja da se „na srpsko-hrvatskoj granici (na Drini) partizani ne bore protiv ustaša već samo protiv Dangićevih pristalica“.

Za vreme borbi protiv Dangića „ustaše su dva puta isporučile municiju partizanima“.

Autor: Pero Simić

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Tito i Jasenovac (1): Ćutanje o logoru smrti

Tito i Jasenovac (2): Demonski cerek dželata

Tito i Jasenovac (3): Spokojstvo Vukašina od Klepaca

Tito i Jasenovac (4): Dva ordena za pokrštavanje Srba

Tito i Jasenovac (5): Ubistvo mitropolita i tri episkopa

Tito i Jasenovac (6): Paktiranje s Nemcima i ustašama

Tito i Jasenovac (8): Uzaludne nade logoraša

Tito i Jasenovac (9): I ustaše oslobađaju Srbiju

Tito i Jasenovac (10): Revizija istorije počela u Glini

Tito i Jasenovac (11): Najtužnija stranica genocida