Немања Девић: За све оне који могу срцем да осећају

Неприметни, ограђени, уз паркинг аутобуске станице у Барајеву, стоје споменици заборављених јунака из велике Отаџбинске војне из 1914.

Пише: Немања Девић

Некада угледни Миленко Ђокић, који поживе стотину година (и би сведок читавог великог скока, од Српске револуције до независности и уједињења) сахрањен поред сина јединца Милорада, који је кости оставио на Мачковом камену.

Светли гробови, око којих свакодневно пролазе сви они које пут наведе на ову страну, а ретко ко од њих застане, да угледа јасан путоказ. Око њих неугледни травњачић, опушци и згужвани папирићи.

Њих нико неће поменути на изборима. Њима ће једном годишње, а можда ни тада, борачке организације на чудно гробиште положити цвеће.

Али они су ту, као неми сведоци свих националних успона и падова. Видљиви за све оне који желе да очима виде и присутни за све оне који могу срцем да осећају.

Без нас савесних, гробни ће каменови опстати можда још коју деценију.

Ми без њих – ни дана.