Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Nemanja Dević: Priča mi požutela fotografija

Datum objave: ponedeljak, 16 oktobra, 2017
Veličina slova: A- A+

Ne postoje reči koje bi opisale ushićenje kakvo oseća istoričar dok drži u rukama neki komad hartije, za koji samo on u tom trenutku zna kakvu dragocenost za njegovo istraživanje predstavlja. Meni su danas drhtale ruke, triput me prošla jeza, a oči se ispunile suzama kada sam u arhivu, u zbirci fotografija koje je Ozna zaplenila od nekadašnjih pripadnika kraljevske JVuO, pronašao i jednu na kojoj je moj pokojni čukundeda, Radosav Mijatović.

Bora Tanasković-Brkić, Dobrosav Radojković Doda i Radosav Mijatović, 1944. godine
Bora Tanasković-Brkić, Dobrosav Radojković Doda i Radosav Mijatović, 1944. godine

Prepoznao sam prvo njegov lik, pa onda i njegovih saboraca. Onda sam prepoznao i našu staru kuću u selu, gde sam kao osnovac pre petnaestak godina započinjao istraživanje i pisanje (ko je tad to mogao tako zvati?!), pa plot kojim je nekad veliko dvorište bilo ograđeno.

Setio sam se, čini mi se, i zvuka kapije – kako bi zaškripala kad bih je otvorio, pa neke voćke, stare i davno neorezane ispred nje, pa onog mirisa u staroj i tada napuštenoj kući, u kojoj su moj čukundeda i čukunbaba izrodili šestoricu sinova: Milana, Miodraga, Živorada, Radoslava, blizance Predraga i Nenada…

Tek naposletku video sam da su i pripadnici ”službe” potpisali sve likove.

Nikad ranije nisam video ovu fotografiju, niti sam uopšte znao da postoji. Od dedinih ratnih slika imamo samo jednu, oštećenu, a i inače ih imamo svega nekoliko, budući da je nestao u odstupanju kroz Bosnu 1945. Ne samo da mu nema slika, nego mu ni groba nema – nikada nismo doznali tačno vreme i mesto njegove pogibije. Kako je poginuo ili umro, od čije ruke, u gori ili na planini…

Ili na Drini, snevajući svoju Šumadiju…

Bio je komandant mesta, pre rata osnivač ”bogomoljaca” vladike Nikolaja u svom kraju, jedan od dobrotvora seoske crkve… Ali su još značajniji ljudi koji su ovde sa njim: potporučnik Dobrosav Radojković Doda, komandant bataljona – junak Jasenice i Bora Tanasković-Brkić, seoski četovođa JVuO.

Inače, ovo je jedina za sada poznata fotografija Bore Brkića, čak je ni na spomeniku nema. Njegova porodica je strahovito postradala: partizani su mu zapalili kuću i ubili staru majku (takođe našu rođaku, baka Anku), a sam on je, svega nekoliko dana pošto je ova fotografija nastala, poginuo 1944. u borbi protiv Nemaca, skupa sa svojih 11 vojnika. A pomagao je, pričaju stari pametari, i partizane, sve dok mu na kuću nisu udarili…

A kada sam okrenuo fotografiju, na poleđini sam video lep i kratak ćirilični potpis koji je učinio da osećaji uzvrhune: ”Mojoj dragoj Desi, za uspomenu na njenog taticu, čika Radosava i komandanta Dodu”.

Znao sam kakva tragedija stoji iza ovoga: sva trojica su nastradali u ratu – bez obzira jesu li poginuli od Nemaca ili od komunista, bili su proglašeni za narodne neprijatelje. A Desa, to je bila najstarija kći Bore Brkića, koja se u ratno doba verila za potporučnika Dodu Radojkovića. Snevali su da će ratu skoro doći kraj, pa da te jeseni i svadbu prave… Ali, ”vihor svetski” odneo je i njih i te jeseni zauvek im izmenio sudbine. Doda je otišao put Bosne i više se nikada nije vratio, a Desa ga je čekala, prvo mesecima, pa godinama… pa decenijama… i nikad ga nije dočekala.

Pričao sam sa njom ranih 2000-ih i bila je uzdržana, nekako i dostojanstvena, toliko da mi je bilo mrsko da zapitkujem dalje i diram dublje u stare rane koje nikada nisu zacelile… iako su mi pričali da ona još i tada, 60 godina kasnije, čuva Dodina pisma i nekakvu šubaru koju joj je pri rastanku dao. Pridružila mu se tiho i zanavek, nekoliko godina kasnije, nikad nikome ne ispričavši svoju priču. A njihova ljubav, verujem, nije bila ništa manja od one, gotovo legendarne, koju je prema svojoj Slobodi (zaista, u imenu je bio znak) osećao Ivo Lola Ribar…

I tako, menjaju se vremena, ljudi, menjam se i ja… ali ove priče, utisnute u moju svest od ranog detinjstva, nikada iz mene nisu izašle. Nenadano, postao sam deo njih. I one deo mene. Pa, ko me takvog prihvati i voli – dobro je, a ko ne može, opet je dobro…

Pamtiša skoro da više nema, nema ni naše stare kuće ni plota, a ja sam nekako preuzeo u amanet da i potonjima svedočim istinu o njihovom stradanju: audiatur et altera pars.

Autor: Nemanja Dević


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top