Немања Девић: Пребиловци су темељ, али и огледало – свих нас

Обраћање професора Немање Девића на отварању изложбе „Пребиловци“ у Амбасади Р. Србије у Лондону на Савин дан, 27. јануара 2016.

Ваше екселенције, часни оци, уважени скупе,

Нобеловац Елијас Канети је у свом познатом делу „Маса и моћ“ писао о симболима неких народа, са знацима са којима се припадници тих „заједница сећања“ најдубље идентификују. За Французе, то је несумњиво – револуција. Сваког јула, славећи догађаје из 18. века који су изменили историју човечанства, грађани Француске су на улицама, весели и као никад до тада једнаки, док певају „Марсељезу“. Немци имају два симбола: шуму и војску. Стабилни и уређени дрвореди, круто дрво са тврдом кором – то је симбол са којим се Немци идентификују. А Британац, он је капетан брода на немирном мору. Капетан одређује циљ, који други морају да прате, он покорава море и од њега чини савезника.

Српски народ, као мали европски народ, чији су велики припадници исписивали странице светске историје, нема посебно место на страницама ове књиге. Али, за српски народ јединствен је симбол Косово – реч која спаја жртву за живот и смрт за васкрс. Од 1389, тај завет страдања „за крст часни и слободу златну“ одредио је судбину српског народа. Када је крајем 19. века сер Артур Еванс боравио међу Србима, забележио је приче о боју се десио пре 500 година, и закључио да ту битку Срби памте као да се одиграла – јуче. Када је српски владика Николај Велимировић, пак, говорио пред ученим Британцима баш пре стотину година и баш овде у Лондону, он је истакао да је српски кнез Лазар погинуо на Косову 1389. не да би одбранио Србију, него да би одбранио хришћанску Европу, и хришћанску културу. Владика је још казао: “У то време Срба је било колико и Енглеза. Данас их је десет пута мање. Где су? Где су? Изгинули бранећи Европу“.

Срби сматрају да је њихова кућа на друму, изграђена на ветрометини где се укрштају и сударају различити интереси империја. Српски народ је зато поднео огромне жртве у модерној историји – од Турака, Аустроугара, Немаца, али је највеће жртве поднео 1941–1945. у фашистичкој Независној Држави Хрватској. У тој монструозној творевини, која је прогутала стотине хиљада живота недужних, село Пребиловци је заузело своје место у историји, и то по томе што је од његових 1.000 становника рат преживело њих 170. Сви други су, били жене, деца, или старци, у августу 1941. године заклани ножем или бачени у јаму. По томе су Пребиловци постали симбол страдања српског народа. А јаме, оне су биле бројне и дубоке у свим крајевима где су Срби живели. За тај геноцид, који је Хрватска починила над Србима, у комунистичкој Југославији није одговарао нико, жртве никада нису пребројане, а на самом крају века моћном пропагандом народ жртве представљен је народом џелата.

Јаме су отворене тек 1991. Они који су преживели покољ, стари се женили и опет заснивали породице, дајући новорођенчади имена своје убијене деце. Морали су с тим да живе пола века. Да са својих пропланака гледају на оно зло брдо оближњих хрватских села, на јаме где су бачени њихови најмилији. Један од присутних стараца је приликом вађења костију узвикнуо: „Ево, деца наша! Деца наша! Педесет година у јами“. Други је умро на том месту, када су из јаме извадили његову прву жену која је убијена трудна – пукло му је срце на пола. Међутим, тада је уследио нови покољ. У хрватском нападу 1992. цело село је спаљено, становници протерани, а тек извађене кости мученика – уништене су. Био је то још један доказ о континуитету геноцида хрватске државе, али за то више никога у свету није било брига. Ипак, Пребиловци су данас пред нама поново васкрснули. Неке породице су се опет вратиле да обнове своје запаљене куће, обновљена је црква у којој ће баш данас српска деца певати о највећем српском светитељу, Светом Сави. Жртве из 1941. проглашене су за свете у Српској православној цркви.

Зато су Пребиловци данас јединствено место на планети где тако јасно видите победу добра над злим и живота над смрћу – два пута у једном веку. Зато су данас и симбол страдања свих Срба у геноциду 1941. И нови мит и завет, попут оног косовског из 14. века. Пре 1941. Пребиловчани су, као и наши преци снивали сан о бољем животу. Живели су, волели, смејали се и плакали. Тада, зло оличено у њиховим суседима, хрватским усташама, све је те снове у дану збрисало. Ова изложба посвећена је жртвама које никада не смеју бити заборављене. Зато су Пребиловци и темељ, али и огледало – свих нас.