Немања Девић: Ма колико од њих бежали, сенке прошлости нас упорно прате

Потпуно неочекивано и невезано за посао којим се бавим, вечерас сам, у ширем друштву, у једној кафани седео и с познатим српским Глумцем. Боем и шаљивџија, причао је понајвише о својим глумачким искуствима, али и о путовањима, дружењима, женама…

Узгредно, рече и да је недавно долазио до Шумадије, да обиђе остарелог оца и наслеђено, повеће имање у селу Т.

„Ух, Т. – па знам то село“, готово да ми излете, ма колико да сам био свестан да мом вечерашњем сатруднику у пићу није много стало до историјских прича. У тренутку сам се сетио да, заправо, као што је то често код мене случај, ја не познајем нити једног живог човека из села Т., већ само оне, поприлично избледеле из сећања садашњих сељака, који су ми познати из пожутелих и затурених историјских папира.

Глумац се на то није много освртао, па је наставио причу, испуњену бројним анегдотама. Разговор је био неусиљен и занимљив. Али мени је, истовремено, над главом све време лебдело питање кога беше ја то „знам“ у селу Т.

И сетио сам се! Браћа Милан и Цветко, стрељани ’44. у Крагујевцу, носе и исто презиме као мој саговорник.

Чекао сам повољан моменат и, баш пред фајронт, Глумца замолио за још секунд пажње, уз питање: „А шта су Вама Милан и Цветко Н., из села Т.?“ Није требало даље да објашњавам, јер је Глумац у секунди занемео и погледао ме у очи као да је видео духа. Сад сам се ја нашао на мети испитивања, други су журили вођени својим пословима и обавезама, и Глумац и ја остали смо сами за столом… На прву, помислио је, како ми и рече, да сам неки удбаш који га провоцира. Плава свеска на столу, са пенкалом што сам га у њу уденуо, само му је појачала тај утисак. Кад сам му рекао чиме се заправо бавим – и да је попис жртава рата 1941-1945. у Шумадији дуго био мој посао, да су се судбине тих мученика уселиле у мене и на неки начин сродиле са мојим животом, да и сад знам напамет скоро сва имена погинулих у скоро 130 села у Шумадији – тек онда се прибрао и започео причу.

Затекао сам га питањем, јер су Милан и Цветко његови деда и деда-стриц. Убијени, забрањени и безмало заборављени. По деди и носи име. И, иако делује да га ове историјске приче помало гуше, он их живи и никада их се није ослободио. Зато ме и јесте погледао као да је видео духа. Јер, то за њега и јесте био дух, дух прошлости, који је у овом случају само проговорио кроз неког клинца. Потекле су приче и ређале се туре. Често на ивици суза, готово да смо се исповедили један другом. А ја сам, непрестано, мислио о томе колико нас, ма колико од њих бежали, сенке прошлости упорно прате. И колико је неиспричаних и трагичних српских прича. И колико наш посао, „детектива прошлости“, заиста има смисла – посебно у оваквим приликама. Не прође недеља а да се изнова не уверим у то.

На крају, док је Глумац намицао шешир на чело, пришао сам му да се загрлимо и изљубимо. Мој нови пријатељ ми је пак пружио руку, зграбио моју – и пољубио је.

Иако по годинама могу да му будем син, нисам се застидео. Знао сам: није он целивао руку мени, већ успомени на свог Деду, ког никад није упознао, али сећање на њега живи.

И вечерас се, после много година, ненадано са Њим срео.

Аутор: Немања Девић

Више од истог аутора: Колумнисти – Немања Девић