Nemanja Dević: Logor NDH Zemun, jedno od najstrašnijih mesta užasa i smrti na teritoriji današnje srpske prestonice

Stereotip koji opstaje do današnjih dana (prosto je nejasno kako i zašto, verovatno dobrim delom našom inertnošću) je da je logor na Starom sajmištu bio samo jevrejski logor i da su žrtve gotovo isključivo jevrejske. 

Od 1945. do 2020. godine, prema prilično preciznoj izrađenoj bibliografiji, ispisano je negde oko dve stotine radova o Starom sajmištu. Dakle, već neposredno po završetku rata, komunističke vlasti su najprije kroz različite brošure, izveštaje, skretale pažnju na taj logor i njegova stratišta. Prekretnica u proučavanju je definitivno bila 1992. godina i objavljivanje prve monografije o sajmištu koju je izradio kolega doktor Milan Koljanin, ali do danas je taj broj značajno veći. 

Čak i od 2020. kada je bibliografija bila urađena, pojavilo se nekoliko vrlo značajnih naslova na ovu temu. O njoj su pisala neka od zvučnih imena naše istoriografije, pored doktora Koljanina i Dragan Cvetković. O tome je pisao i Jovan Bajford, kao i jedan od ključnih ljudi za organizaciju zločina na sajmištu Bruno Zatler. 

On je takođe na osoben način ostavio svoja sećanja kroz memoare njegove čerke Beate Niman pod naslovom  “Moj dobri otac”, koja je očevo, zapravo ne sećanje, nego ćutanje o tim zločinima i njegovoj ulozi, pretočila u neku vrstu pokajanja u svoje lično ime za ono što je učinjeno nad srpskim i jevrejskim žrtvama u ovom logoru. 

Međutim, pored toga što je toliko pisano i govoreno u javnom prostoru o Starom Sajmištu, postoji nekoliko vrlo važnih stereotipa koji se i dan danas vezuju za ovo mesto. 

Jedan je naravno taj o samoj lokaciji sajmišta, budući da je nakon 2. svetskog rata građen mit da su samo komunističke vlasti imale vizionarski poduhvat razvoja leve obale Save i izgradnje Novog Beograda. Pokazalo se da je zapravo ta gradnja počela još 30-ih godina u vreme Kraljevine Jugoslavije.

Druga, koja opstaje do današnjih dana (prosto je nejasno kako i zašto, verovatno dobrim delom našom inertnošću) je da je to bio samo jevrejski logor i da su žrtve gotovo isključivo jevrejske.  

Treći, koji se  danas nekako tu i tamo pojavljuju u literaturi i u medijima, jeste taj da je Srbija bila prva “juden fraj” teritorija u okupiranoj Evropi, a da je samo sajmište deo i produkt borbe srpskih vlasti i njihovog doprinosa, dakle, kolaboracionističkih vlasti u rešavanju jevrejskog pitanja. 

Zapravo, logor je nikao na jednoj predratnoj atraktivnoj lokaciji sa koje je, interesantno, prenošen uživo i prvi TV program na Balkanu, još u periodu pre drugog Svetskog rat.

Do uspostavljanja logora došlo je, kao što je poznato, u periodu ustanka srpskog naroda i u periodu stravičnih nemačih odmazda u cilju gušenja tog ustanka, dakle, masovnih represalija širom Srbije, pa i u prestodnici okupirane Srbije.

Međutim, kao što je poznato u istoriografiji, taj logor se nalazio na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske i nalazio se isključivo u ingerencijama nemačkih vojnoupravnih organa u Srbiji. Kolaboracionističke vlasti imale su određenu ulogu u snabdevanju tog logora, ali u eliminaciji logoraša one nisu imale apsolutno nikakvih dodirnih tačaka niti bilo kakvu ulogu. Logor je imao dve svoje faze- od decembra 1941. do maja 1942. to je bio Jevrejski logor Zemun. Jevreji imaju poseban sentiment za ovo mesto i ono je važno u njihovoj politici sećanja, ne samo u Srbiji, nego daleko van njenih granica. Dosta izvora o tome je objavljeno, naravno Hilda Dajč i njen dnevnik kao neka asociacija na Balkansku ili Jugoslovensku Anu Franke, ali je važno da kažemo da je u tom periodu to bio i romski logor i mesto romskog stradanja. 

Od maja 1942. to je Prihvatni logor Zemun. Dakle, nakon što je izvršena eliminacija jevrejskih logoraša na surov način uz korišćenje dušegupke, u ovaj logor su počeli da stižu srpski logoraši. Prvo  iz srezova okupirane Srbije i to su uglavnom bili zarobljeni ustanici. Kažem ustanici, ne govorim partizani, jer su to bili i bivši partizani, i bivši četnici, čak i bivši osumnjičeni pripadnici nedićevog režima i odreda četnika Koste Pećanca.  Zatim, ono što je posebno važno, ovde dolazi logoraši iz Jasenovca i Stare Gradiške. 

Tako da, kada govorimo o žrtvama Jasenovca odnosno kompleksa logora u Jasenovcu, postavlja se veliko pitanje-ukoliko su ti logoraši tamo bili zatočeni, mučeni, pa ovde faktički dotučeni, da li su i ovo žrtve Jasenovca, ujedno i sajmišta i Jasenovca.

Takođe, ono što je vrlo važno da kažemo, jeste da je ovaj logor bio specifičan i poseban u odnosu i na Šabac, i na Niš, i na Banjicu. On je bio uređen po ugledu na sadističke konc logore iz Nemačke.  Pored fizičke torture, logoraši su konstantno bili iznurivani  glađu, a taj  sistem kod njih je stvorio nešto što prepoznajemo i sa Golog otoka. Kroz izgladnjivanje, fizičku torturu, psihičku torturu, ne samo da su ubijani ljudi, nego su i oni preživeli, nosili traume da je ubijeno ono ljudsko u čoveku, tj. čovek u čoveku. 

Takođe, u ovom logoru nastavio se i građanski rat, što je jedna posebna tragedija. Ovde su se  i dalje ubijali četnici i partizani. I ono što su komunističke vlasti posebno imale interes da sakriju, jeste da su dugo vremena unutrašnju upravu u logoru držali bivši partizani. Posebno je postalo po zlu zapamćeno ime i uloga Radivoja Kisića, bivšeg partizanskog borca, koji se obračunavao sa svojim političkim nistomišljenicima u logoru. Tokom 1943. i 1944.  u proseku je po 11 logoraša na dan gubilo život. Oni su bili odvođeni na Zemunsko groblje i ubijano ih je u proseku po 11 svakog dana.  I svako od njih je živao sa isčekivanjem da li će nemačke snage doći po njega da ga vode na streljanje.

I konačno, još jedna od manje poznatih činjenica, 1944. godine ovaj logor bio je bombardovan od savezničke aviacije, čime su takođe ostaci ostataka logoraša bili usmrćeni i to je njegova sudbina slična srpskim logorašima u Osnavriku. Tako da su oni koji su preživeli sve ovo, bili dotučeni od saveznika, a na kraju u julu 1944. bili predati na upravu direktno hrvatskim vlastim, koji su ih dalje masakrirale, deportovale itd. Dakle, govorimo o jednom od najstrašnijih mesta užasa i smrti na teritoriji današnje srpske prestonice, a postavlja se pitanje kakvo je naše istorisko znanje o tom mestu. Mi, kako je već rečeno, i kako su trojica uvaženih sagovornika istakli, u ovom našem vremenu tek spoznajemo objektivne činjenice o Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Tek otkrivamo nova stratišta. Za Stari Brod koji nam je nekako sada ušao u svakodnevicu mi smo saznali pre desetak godina. 

Kao što profesor Antonić kaže, on kao sociolog i Beograđanin nije znao za masovnu grobnicu na Jevrejskom groblju, a na moju veću sramotu, ja kao istoričar, prvi put saznajem za takvo jedno stratište.

Znate zbog koliko žrtava je danas srpski narod osumnjičen za genocid, a eto mu mesta genocida u srcu Beograda danas. I o tome mi ne znamo ništa, to nam niko nije govorio na fakultetu.

O tome nisu pisani naučni radovi. Takođe, kažemo da je 6500 žrtava, svi su oni upisani kao žrtve fašističkog terora. Šta to znači? Šta je to fašistički teror? Ko su ti fašisti? A ko su njegove žrtve? Kad je samo to upisano na jednom spomeniku, ostaje da bude prepušteno našoj mašti. Ukoliko se danas takve stvari ne “raščivijaju”, za 20-30 godina nekoj novoj generaciji to će biti potpuno nepoznato. Šta znači danas u Travniku, ili u Sanskom mostu, ili u mestima koja su pripala Federaciji, kada na mestu gde je ubijeno 800 ljudi piše da su oni žrtve fašizma? Ko su te žrtve? Nacijom, verom, imenom, prezimenom, ko su oni? 

Na kraju postavlja se veliko pitanje u kontekstu interpretacije broja žrtava u Jasenovcu, da li je Jasenovac za nas samo metafora za sve naše žrtve u NDH? Da li je to možda najprimerenije zbirno ime za ubijene i u Travniku, i u Sanskom mostu, i na Sajmištu? Dakle, pored istorijskih istraživanja, možda je trenutno u ovom momentu, u vremenu obeležavanja godišnjice pobede nad fašizmom, ali i molitvenog sećanja na sve žrtve genocida u NDH, najprimerenije da se na ovaj način ponašamo. Ovaj molitveni hod, molitveno sećanje, molitvena litija, to je početak otkrivanja istine. 

Kako je Žarko Vidović govorio, a to je možda i najprimerenija istina o drugom svetskom ratu i našem poznanju drugog svetskog rata, srpski narod je u tom ratu ratu zapravo bio logoraška nacija. I kad se izbroje sve žrtve ili procene sve žrtve, 85%  njih, a verujem i kao istoričar da procenat i jeste otprilike taj, 85%,  jeste ubijeno u logorima, u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, u Velikoj Mađarskoj, da i to ne zaboravimo, u Velikoj Bugarskoj, u Velikoj Albaniji, dakle od strane svih naših suseda. Zato smatram da je ovo jedan simbolički važan korak i jedna prekretnica o tome kako ćemo prepoznati jasenovačke žrtve u srpskoj prestonici 80 godina kasnije. 

Hvala.

Priredilo: UG Jadovno 1941. Banja Luka – Beograd