Немања Девић: Ја то бре волим, то је моје!

Последњи пут сам на Равној гори био 2012, са дедом и братом. Нас двојица решили смо тад да деди, који је већ био тешко оболео, испунимо бар тај дан и скупа, за његовог живота, начинимо још неку лепу успомену.

Деда нас, сећам се, сачекао у дворишту, усправан и ведар, обукао нову кошуљу и одело, као на литургију да је пошао. И није марило ни што смо промашили пут и лутали – деда је био срећан што је са нама, и што и он после много година поново одлази у ту гору, у чије су идеале верујући пали његов дед, стриц и таст, а отац робијао…

Волео је мој Тома што ми, „народни непријатељи“, можемо да ходамо уздигнуте главе после толико времена. А кад је у спомен музеју пронашао имена својих Мијатовића, он се просто загрцнуо у сузама и кратко нам објаснио: „Ја то бре волим, то је моје!“, одужујући притом ово „о“ у последњој речи, како се иначе говори у нашем селу…

И ја ту слику никад нисам заборавио. И многе године сам испунио борбом за исправљање неправде и изношење истине о том покрету, војсци и последњем српском ђенералу.

Говорили су ми да се оставим тога, јер кад те означе као „четника“, затвараш себи врата и међу одређеним историчарима и међу неким пријатељима, а није добро ни за каријеру. Овим првима сам говорио да сам као историчар (али прво као човек) само истинољубив, и да никад ништа нећу измислити и слагати, а камоли скрити или прећутати – и да ми је савест у погледу струке мирна. И нико ме, држао сам, од пријатеља неће одбацити због мог србовања, јер они који ме знају ваљда цене и неку моју другу врлину.

Није увек било тако. Али нисам много ни марио.

Ко може и како да ми забрани да памтим речи и сузе мог деде, да Чичи запалим свећу, да бележим и преносим имена његових палих војника (као и свих других жртава), да се дивим тој природи и звездама над ведрим небом, да сањам једну бољу и јачу Србију…

Зато су ми данас оживеле све успомене на догађаје и људе из времена дечаштва – код цркве и код споменика, на платоу и музеју на Равној гори, код пећине и на путу до ње. Сетио сам се тако најбољих људи на свету које сам упознао и који су ме научили да своје волим колико поштујем и туђе. И да људе не делим по иделогији, него по томе шта им је у срцу. Да, баш то су ме учили ти „четници“, тако омражени у добром делу и данашње наше елите и друштва.

И било ми је зато данас мило, а иначе избегавам такве ситуације, што је и после толико година велики број људи данас препознавао „историчара Немању“, и стискао ми руку гледајући ме у очи. Било је ту људи разних идеолошких убеђења (и демократа и радикала и монархиста и љутих републиканаца и присталица разних странака, лидера и фракција) али су се сви тог дана на том месту поштовали и чак некако волели. Упркос томе што је тамо, међу хиљадама мушкараца, заиста присутно и много наоружања и много алкохола.

Тамо је свак свакоме данас био брат…

А од свих живописних слика предела и људи, ја сам за илустрацију ове моје кратке забелешке изабрао можда најмање важну, али мени најтоплију. Оставила бака, под ногама Чичи, једну румену јабуку.

Аутор: Немања Девић