Nemački mediji iznenađeni: Kako je Srbija odjednom dobar momak, a Kosovo loš?

„Predsednik Tači diže dreku protiv Specijalnog suda za zločine OVK, što dovodi Srbiju u neuobičajenu novu ulogu“, piše ugledni „Noje cirher cajtung“, a prenosi „Dojče vele“.

„Zidojče cajtung“ se na primeru Kosova pita – da li secesije išta donose? Udruženja veterana OVK žele da parlament još jednom odlučuje o osnivanju Specijalnog suda za njihove zločine i nema sumnje da će prikupiti potrebnih 10.000 potpisa, piše švajcarski „Noje cirher cajtung“. U analizi Andreasa Ernsta, dopisnika tog lista iz Beograda za kog „Dojče vele“ tvrdi da je jedan od najboljih poznavalaca Balkana među novinarima koji pišu na nemačkom, stoji da su veterani pomoć dobili sa samog vrha – od predsednika Hašima Tačija.

On je rekao da je Evropska unija velikim pritiskom izdejstvovala formiranje suda. Upravo je Tači 2015. godine uz velike muke naterao svoju partiju da u parlamentu prihvati formiranje suda koji ove godine počinje da radi u Hagu.

Sada je, kaže Tači, dosta „servilnosti“ Kosova i ustupaka međunarodnim akterima. Vreme je, dodaje, da se okončaju određene strane misije koje ostavljaju utisak da je Kosovo nezrela zemlja. Objasnio je da su mu zapadne ambasade dale obećanje da, ako se Sud osnuje, slede vizna liberalizacija i dozvola za formiranje sopstvene vojske. Ali Zapad je, kaže, prekršio datu reč. Predstavništvo EU demantuje postojanje takvog dogovora.

„Logičnije je jedno drugo objašnjenje za Tačijevu frustraciju: Kosovo je u potpunoj političkoj blokadi. Deset godina nakon proglašenja nezavisnosti izgradnja države je još nedovršena, a međunarodno priznanje nije potpuno čak ni u okviru EU. Osim toga, vizni zidovi još uvek dele zemlju od dva miliona stanovnika od EU, zidovi koji u međuvremenu ne postoje ka Ukrajini ili Gruziji. Ogorčenje se može razumeti, ali je debakl velikim delom domaći proizvod“, piše Ernst.

Kao uslov za viznu liberalizaciju i dalje figurira razgraničenje sa Crnom Gorom, kao i sporazum o normalizaciji sa Srbijom. „Postoji širok otpor dogovorenom osnivanju Zajednice srpskih opština koju mnogi Kosovari odbijaju kao opasno strano telo na svojoj teritoriji.“

„Nesposobnost kosovskih političara da premoste rovove i ponude se Zapadu kao konstruktivan partner dovela je u mnogim evropskim prestonicama do promene shvatanja kosovskog pitanja. Isparila je slika o pokrajini koju Beograd tlači. Ranije su se Kosovari prema svojima mentorima gotovo uvek pokazivali makar verbalno poslušnim, a sada se sve više pokazuju kao svojeglavi. Negativne osećaje u prestonicama budi i fijasko misija EU koje, uprkos ogromnim finansijskim sredstvima, ni politički ni ekonomski nisu postavile zemlju na noge.“

„Naspram toga Srbija najednom izgleda dobro. Njen moćni predsednik čvrsto drži dizgine u zemlji, od opozicije ni traga ni glasa. Aleksandar Vučić je pomogao Evropljanima još pri savladavanju izbegličke krize. Sada, na njihovo olakšanje, hoće da makar de fakto prihvati kosovsku nezavisnost. Njegov flert sa Moskvom nepogrešivo privlači pažnju Berlina i Brisela: od nedavno Beograd pregovara o još dva poglavlja sa EU. Srbija je odjednom skliznula u neuobičajenu ulogu dobrog momka. Već je to dovoljno da se objasni duboka kosovska frustracija“, zaključuje Ernst u „Noje cirher cajtungu“.

„Evropske države žive od svoje šarolikosti. Secesije su retko donele nešto dobro“, počinje „Zidojče cajtung“ svoj tekst o secesijama. Na primeru Katalonije se autorka Ulrike fon Hiršhauzen pita „da li kulturne razlike moraju nužno voditi državnom razgraničavanju, da li je šarolikost postala neizdrživa u jednoj demokratiji?“

„Pogled ka Kipru i Kosovu pokazuje koliko su nerealna obećanja često populističkih zagovornika secesije. Na Kipru su se Grci i Turci oduvek videli kao deo svoje nacije. Do razdvajanja je došlo 1974, turska strana od 1983. proklamuje Tursku Republiku Severni Kipar. Međunarodna zajednica im je uskratila priznanje, a grčki deo je otpočeo pristupne pregovore sa EU. Danas je Severni Kipar međunarodno izolovan, tamo se stiže samo iz Turske, a borba sa visokom nezaposlenošću je stalna.“

„Na Kosovu su nacionalistički političari u februaru 2015. krupnim rečima slavili sedmu godišnjicu nezavisnosti – ali istovremeno su desetine hiljada Kosovara prelazile srpsko-mađarsku granicu kako bi se domogli Nemačke i pobegli od bede u sopstvenoj zemlji. Otcepljenje od Srbije 2008. do sada je Kosovu donelo malo toga. Nije članica UN, pet država EU odbijaju priznanje, a manjkavi suverenitet se pokazuje u tome što bez pomoći trupa Kfora i pravne misije EU ne bi mogle da funkcionišu unutrašnja bezbednost, policija i pravosuđe. Više od polovine Kosovara živi u ekstremnom siromaštvu, stopa nezaposlenosti mladih iznosi oko 60 odsto“, piše „Zidojče cajtung“.

Uz jedan pozitivan primer razlaza u Evropi – onaj između Češke i Slovačke – autorka zaključuje da je pred nama izazov da „iznova definišemo državu u Evropi. Ona više nije homogena nacionalna država, jedinstvena etnički i kulturno. (…) O tome se ne radi samo u Kataloniji: omogućiti šarolikost, prihvatiti razlike, utvrditi ista prava i obaveze za one koji su inače različiti. To je ispit za slobodu“.

Izvor: SPUTNjIK