Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Немац Аспергер међу топличким устаницима

Датум објаве: понедељак, 23 јануара, 2017
Величина слова: A- A+
Гроб Виктора Аспергера (Фото лична архива)
Гроб Виктора Аспергера (Фото лична архива)

Виктор Аспергер је био родом из војвођанског западнобачког села Дорослова у сомборском округу које је тада припадало Угарској. Рођен је крајем 19. века. Као аустроугарски официр, вероватно нижи, током војне службе пао је у немилост једног високог официра који га је систематски злостављао. Долази до сукоба и Аспергер скоро на смрт пребија овог официра. Знајући шта га чека по строгим војним законима Аустроугарске монархије, бежи преко Дунава у Србију, где му је, по његовој процени, било најбезбедније с обзиром на сталне затегнуте односе ове две земље. Бежи са нешто новца, најважнијим личним пртљагом и војним дурбином, ради осматрања, од кога се не раздваја до краја свог живота и који му је касније неколико пута спасио живот. Живи неко време у Београду радећи разне занатске послове, све док случајно на улици не среће свога суседа из родног села који га препознаје. Уплашен да га овај не пријави, да не дође до његовог хапшења и изручења Аустроугарској, хитно продаје све што има и бежи далеко на југ Србије. Најпре одлази до Прокупља, а потом до Статовца, села удаљеног од већих градова. Запошљава се као слуга у кафани газде Радована Раденковића у Средњем Статовцу. Истиче се као вредан, окретан и поуздан радник, па као такав, са изговором српског са немачким акцентом постаје симпатичан гостима и сељацима. Брзо налази пријатеље и братими се са породицом Петровић из суседног села Богојевца, па свом презимену Аспергер додаје Петровић. Овде га и затиче избијање Великог рата 1914. године, али као странац није био мобилисан.

Након српске голготе током 1915. године, овај крај пада под бугарску окупацију. Он дели судбину потлаченог српског народа, крије се и бежи у шуму са српским младићима. Када бугарски терор постаје неподношљив и када се на Радан планини у селу Механе појављује Коста Миловановић Пећанац и Коста Војиновић, Виктор одлази као члан статовачке делегације на договор око дизања устанка. Одлази заједно са Милићем и Милисавом Милошевићем, Проданом Мијајловићем и Милентијем Стојановићем.

Када је букнуо Топлички устанак, људи из Статовца и околних села се самоорганизују.

Био је то скуп трећепозиваца из претходних ратова, до голобрадих неискусних дечака чији су очеви пали на бојном пољу или одступили ка Солуну. Аспергер, као бивши официр помаже у организацији њих око 150. Ангажује се око обуке сваког појединца до стварања организоване војне јединице. Након извиђања, разрађен је план за напад на Житни Поток, централно село са комуникацијама, где се налазило бугарско упориште и административни центар. Напад је изведен 1. марта 1917. године и био је одлично организован. Виктор преузима одговорност, изува се, прикрада се и наоружан само ножем бешумно убија два до зуба наоружана бугарска стражара. Сви су задивљени његовим јунаштвом и добијају додатни морал за даљу борбу. У овој акцији није било жртава међу устаницима. Заробљеним бугарским оружјем устаници су се додатно наоружали. Аспергер се истиче и у другој бици на Пасјачи 5. марта 1917, где је веће бугарско упориште такође брзо пало. Погинуло је седам бугарских војника, али падају и прве жртве међу устаницима у овој јединици. Гину Статовчани Величко Младеновић (60 година), Стојил Костадиновић (40 година), Величко Симић (40 год.) и Борисав Рајковић (21 год.) из Житног Потока. Ова јединица креће у гоњење Бугара све до варошице Бојника, где непријатељу 6. марта 1917. долази помоћ из правца Лесковца и Ниша са коњицом. Устаници су опкољени, а након жестоких борби сломљен је отпор ове јединице. Један део људи гине, док су други одведени у заробљеништво из кога се већина никада није вратила. Мале групе, међу којима је био и Виктор се извлаче из обруча, беже према Радан планини и избегавају сигурну смрт.

око 70 људи цивила, а у дане 8. и 9. марта 1917. одводе у заробљеништво све мушкарце на које наиђу. Аспергер остаје одметнут у планини до краја рата. Повремено дејствује и преживљава све бугарске хајке јединица обучених за борбу против герилаца.

Након ослобођења, Виктор остаје у овом селу, жени се Српкињом Милевом, један је од најугледнијих људи, способан занатлија, најугледнији гост на свим славама и свадбама и људи га често питају за савете. За своју славу бира у знак захвалности Српску нову годину (14. јануар) тј. Светог Василија Великог. Преживео је и Други светски рат. Иако већ у поодмаклим годинама, склањао је младиће из села пред окупаторском војском док опасност не прође. У своме Статовцу и умире средином прошлог века где је и сахрањен.

Аутор: Љубиша Милошевић – Никола Милошевић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Срце у јунака протерало окупатора преко Дрине

Човек који је ослободио Панчево

За покој туђе и спас своје душе




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top