Неки „процветали“, многи заувек заћутали о Голом отоку

И после седамдесет година, још се не зна пуна истина о страдањима писаца због резолуције Информбироа

Кад камен Светог Гргура проговори, онда ће се тек знати пуна истина о страдању затвореника и методама по којима су “преваспитавани”. Прави голооточани дуго су били у завери ћутања. Овај период недовољно је обрађен и у књижевним делима, јер бити означен као информбироовац није била никава препорука у доба Јосипа Броза Тита.

Зато су многи догађаји и 70 година од усвајања Резолуције Информбироа у Букурешту, којом је озваничен раскол Титове Југославије и Стаљиновог Совјетског Савеза, прекривени велом тајни. Књижевност је “отворила” Голи оток, али многи од писаца, њих четрдесетак, који су били у овом логору – заувек су бацили своја пера и заћутали.

Академик Драгослав Михаиловић није међу њима. Живот је посветио истраживању и писању о отоку зла, на коме је оставио део своје младости. Својом драмом “Кад су цветале тикве”, направио је прекретницу у нашој уметности и касних шездесетих у нашу литературу увео – Голи оток. Представа је оцењена као “контрареволуционарни покушај обрачуна и беспризивне осуде једног од врховних ангажмана наше револуције” и – забрањена. Али после тога више ништа није било исто.

ПОПОВИЋЕВО ДРАМАТИЧНО СЕЋАЊЕ

Академик Михаиловић приредио је и сабрана дела свог пријатеља и брата по голооточкој муци, Мирослава Поповића (1926-1985). – Упознали смо се прилично касно, преко рукописа његовог романа “Судбине”. Донео ми га је Милета Шајић, такође голооточанин – каже Михаиловић. – Рукопис је дуго ишао од издавача до издавача, успео сам да убедим Александра Тишму да напише рецензију, али ни то није помогло. На крају је доспео до песника Ивана В. Лалића, а Поповићева књижевна каријера је почела да тече. Књига је изашла после 15 дана. Поповићево драматично сећање на голооточку робију, под називом “Удри банду”, штампано је постхумно, 1988. године.

Зато су многи догађаји и 70 година од усвајања Резолуције Информбироа у Букурешту, којом је озваничен раскол Титове Југославије и Стаљиновог Совјетског Савеза, прекривени велом тајни. Књижевност је “отворила” Голи оток, али многи од писаца, њих четрдесетак, који су били у овом логору – заувек су бацили своја пера и заћутали.

Академик Драгослав Михаиловић није међу њима. Живот је посветио истраживању и писању о отоку зла, на коме је оставио део своје младости. Својом драмом “Кад су цветале тикве”, направио је прекретницу у нашој уметности и касних шездесетих у нашу литературу увео – Голи оток. Представа је оцењена као “контрареволуционарни покушај обрачуна и беспризивне осуде једног од врховних ангажмана наше револуције” и – забрањена. Али после тога више ништа није било исто.

И други писци по повратку су пролазили сличну голготу. Кад би и налазили посао, брзо би добијали отказ. Променили би и по десетак занимања. Познати драмски писац Александар Поповић, по повратку са Голог отока, градио је џеклондоновску биографију. Био је цинкограф, молер, асфалтер… И писао неуморно. На позив Душка Радовића, почео је да ради као сарадник у дечјем програму Радио Београда…

До које мере је овај мајстор апсурда веровао у непогрешивост партије, илустровано је следећом причом: једном је по скојевском задатку ишао у Трст, када су га упозорили да не треба да верује у оно што буде видео, јер Италијани управо за њих “праве Потемкинова села”, а у ствари “влада глад и капитализам је на умору”. Тада није посумњао у њихова измишљена упозорења, мислио је “Партија зна све”. Касније ће схватити да није тако, да су прокламације једно, а живот нешто друго, суровије.

Песник Радован Зоговић је до краја остао непоправљиви информбироовац. Током тридесетих година, заједно са Милованом Ђиласом, учествовао је у полемичком сукобу са Мирославом Крлежом, али су касније стали на супротне стране.

Један од најближих и најлојалнијих Ђиласових сарадника и пријатеља, Титов биограф, академик Владимир Дедијер, о Ђиласовој осветољубивости је писао: “Милован Ђилас је због личне нетрпељивости према Радовану Зоговићу и Стефану Митровићу помогао да се они подведу под категорију ибеоваца. И то из освете, пошто су, добивши на оцену његов роман, закључили да ништа не вреди. Стефан је убрзо ухапшен, док је Зоговић поштеђен.”

Ђилас је касније признао: “Рекао сам Ранковићу да и Зоговића треба ухапсити, али је Лека то одбио…”

Дознавши шта се догађа са Зоговићем, песникиња Десанка Максимовић, упркос великом ризику (била је праћена због супруга Руса Сергеја Сластикова), почела је да се интензивно дружи с њим и остала пријатељ оптуженог за стаљинистичку издају земље.

– После смрти Јосипа Броза дошло је до попуштања многих облика идеолошке и културне цензуре, те појаве првих уметничких обрада са темом Голог отока, међу којима се издвајају “Тикве” Драгослава Михаиловића и “Трен 2” Антонија Исаковића – каже књижевна историчарка Славица Гароња Радованац, ауторка књиге “Жене и идеологија у српској књижевности”. – Храбро рушење табуа и увођење ове тематике у књижевност изазвало је ускоро готово праву поплаву мемоарских и публицистичких књига са овом тематиком, с том разликом што су то била дела самих страдалника, такође угледних публициста и књижевника – Михаиловић, Мирослав Поповић, Драгољуб Јовановић, Михаило Симић… Али, да је на Голом отоку било много и жена, није се знало све до почетка деведесетих, када су објављена и прва сведочанства књижевница о страдању због Резолуције ИБ.

Заслуга за то да ова тема уђе на велика врата у свет књижевности припада новинарки Жени Лебл, чије је потресно сведочанство, уз подршку Данила Киша, преточено у књигу – “Љубичица бела”. Када је у доба Резолуције стигла на Голи оток, виспрена двадесетдвогодишњакиња била је у правом смислу Титова омладинка и велики заговорник идеја КПЈ. Њен једини грех, управо пред добијање места дописника из Париза, било је то што се у једном спонтаном тренутку са колегом новинарем (провокатором) насмејала вицу “о другу Титу”, који је препричала и у редакцији. На основу само те дојаве њеног колеге и одбијеног удварача, била је осуђена на две године робије и послата на Голи оток, и то у првој тури ибеоваца, који су били означени као најтежи политички кривци.

„ТРЕН 2“ ЧАМИО КОД ИЗДАВАЧА

Писали су многи о Голом отоку, први Антоније Исаковић. Роман “Трен 2” због, у то време, осетљиве теме – страдање голооточана – имао је необичну судбину: полујавно, или полутајно, ишчитавао се у рукопису, док је три године чамио код издавача и имао чак 23 рецензије. Копља су се ломила не само у “Просвети”, већ и међу политичарима. За објављивање су се залагали Милош Минић и Дража Марковић, а супротстављао се Бранко Микулић. Књига је награђена НИН-овом наградом 1982. године.

Аутор: Драгана Матовић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Америка „жмурила“ на Голи оток | Јадовно 1941.

Теже је било гледати мучења на Голом отоку, него трпети …

Голооточани: Муке тешке четири милиона | Јадовно 1941.