Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Сањала сам је ноћас. Онакву какву је не памтим. Каква је можда била некада давно, бар деценију и по пре мог рођења.
Насмејана, а црне очи играју, гологлава, са пуштеном плетеницом преко леђа.
Нигде њене црне мараме…
Гледа ме и не говори. Само се смеје и маше, а као да лебди изнад поља. Да ли њеног, Ливањског, или нашег сремачког? Биће да је Ливањско. Биће да је отишла тамо на бесмртним крилима, да настави у вечности са онима које су јој узели на земљи.
Како се таква бол може издржати? Где се скрива та снага којом твоје тело и душа поднесу толики губитак?
Мужа, свекрве, браће, девера, сестара, снаха, синоваца, јетрва, заова, зетова, сестрића, братића, тетака, стричева, ујака, кумова…
Још ни мужа није ожалила, тек му је дала четрдесетницу, а онда, у само једном дану, црњем од смрти, убише јој и све друге. И све у Ливањском пољу, са другим Србима.
Остала је сама, овде у Срему, са својих троје деце. У мају 1941. године повезала је главу црном марамом.
Имала је 37 година. Више тај црни знак туге није скинула. Са њим на глави проживела је пуних 48 година. Ни за сваког њеног по годину.
Никад нам није причала бајке.
Њене приче биле су о неким бркатим људима, опасним и снажним који се, мрка погледа испод густих обрва, туку са другим људима јер им не дају право на свој део земље и неба. Њене приче биле су о „гладним годинама“ и како се оне претрпе, о ратовима и нади у време после рата. А причала је и о прелу; о снеговима који покрију Динару и „заробе те“ да једва из куће изађеш; о извору два сата хода од куће; о девојкама и младим женама које, кад перу веш, открију своје босе ноге чак до колена…
Да ли се може назвати срећом кад преживиш, а сви твоји нестану? Нестану у крви, у мукама, у јауку…
Царева и принцеза, лепих, далеких и нестварних није било у њеним причама. И нису доброта и лепота увек побеђивеле. Оне о Снежани, Трновој Ружици, Пепељуги она је слушала док су их читали нама, деци. Преко седам гора… И она је прешла „седам гора“ мењајући живот Ливањског поља за овај, у Срему. Да ли је баш тај одлазак значио срећу њеног живота?
Да ли се може назвати срећом кад преживиш, а сви твоји нестану? Нестану у крви, у мукама, у јауку…
Претекла су њена деца. Да наставе име, ген, сећање. То је срећа. Божија воља!
Када је прешла преко Ливањског поља, на сватовски окићеном коњићу, од свог села до новог дома, то је била њена бајка са „живели су срећно до краја живота“. Не у палати и изобиљу, већ са њим кога је угледала код губинске цркве и чији лик од тада више није ни за тренутак нестао из њеног ока. Пратила га је и преко седам гора у другачији свет. „Живели су срећно до краја живота…“ Нико није рекао када ће и какав бити крај.
„До краја живота“ – звучи дуго, заувек.
А није било дуго. Ни две деценије. Али је значило заувек. Болно је спознала да заувек значи сваке вечери пред кандилом и иконом светог Аранђела, тихом молитвом за његову и њихове душе. Значи ли то да она није била довољно добра, вредна и племенита, па није заслужила срећан крај своје приче?
Мистериозни ритуал сада, када је давно нема, добро разумем. Тада, пред иконом и кандилом, била је са њима. Ту су сваке вечери живели као некад. Тако је побеђивала бол да би се могла предати сну у који их је молитвом призивала.
Сунцу би у очи гледала верујући у своју чистоту. Није варала, није се лажно клела, није проклињала (можда понекад и то у мислима, скривено), па зашто је такву бол морала доживети?
Бог види и зна.
Није му дорасла. Ко је она да суди оно што је по вољи Божијој? То је одговор.
У милост његову верује, али не може да из душе истисне питања која се надовезују као што се из вуне на њеној преслици ниже пређа.
Ако је и морало, а зашто сви? Зашто тако сурово? Зашто и они тек рођени?…
Не, нису сви, одговара Бог у њој самој. Нису сви. Нису њена деца, није ни она. Она је остала да их све памти, носи у имену, у доброти, у Крсној слави. Зато је увек славила Славу и палила свећу на светог Аранђела и светог Јована. Да их не повреди, да је сећање врати у те славске дане када су сви били на окупу.
Памтим је како скида мараму, распусти свијену плетеницу, а онда се прекрсти пред иконом и миче уснама из којих не излазе гласне речи. Само последњу реченицу разазнајем: „Хвала Господе на милости Твојој и за овај дан“.
Никада није запевала. Ни тихо, ни уз радио, ни ону поддинарску, женску, да је мине жеља… Ни у највећој радости никад ни нота. Могао је из њеног грла изаћи само крик који би летео до Ливањског поља. А није ни крик.
Мистериозни ритуал сада, када је давно нема, добро разумем. Тада, пред иконом и кандилом, била је са њима. Ту су сваке вечери живели као некад. Тако је побеђивала бол да би се могла предати сну у који их је молитвом призивала. Њима се снажила за нови дан. Дан који је, као и сваком од нас, доносио нову бригу, радост, немир, победу, бол…
Не, више није могао осванути дан који ће њој донети бол. Све друго може, али бол више не.
Грешна ли је?
Радовала се радости своје деце, радовала се унуцима и са унуцима. Ретко, али и смејала се са њима. Да ли се то сме после свега?
Само никада није запевала. Ни тихо, ни уз радио, ни ону поддинарску, женску, да је мине жеља… Ни у највећој радости никад ни нота. Могао је из њеног грла изаћи само крик који би летео до Ливањског поља. А није ни крик. Само онда кад су јој јавили за мужа. Да га више нема. Са тим криком прихватила је истину и призвала снагу да иде да тражи његово тело које је Дунав љуљао док га није, успаваног, положио на своју обалу.
Са тим јауком зајечала је и за оне, све њене и свој народ, који ће тек нестати под ножем комшије, а крвника.
Није их ни оплакала, ни свећу запалила, ни парастос дала. За њихова пререзана грла и маљ на темену сазнала је кад их већ више од годину није било. Од тада, сваке вечери, све што она може. За њих и за себе. Они су исто. Неодвојиви. Они тамо и њене усне које се мичу пред иконом.
Зато верујем да је то поље, изнад кога ми је ноћас насмејана и срећна махала, њено Ливањско.
Ништа нам није речима и причом преносила. Није нас увлачила у тамне ходнике своје судбине. А није нас ни тровала одгонетнутом лажи бајке да правда и добро увек побеђују. Страдају и племенити и вредни и праведни…
Њене приче о животу училе су нас да будемо људи. Тврди на зло и жедни правде, вукови за своје и јагњад пред Богом. Није у мене заклетвом утиснула аманет да памтим њену судбину и њих.
Ипак, на неки само њој знан начин у мене је прелила своју мисао. Можда њеном вазда црном одећом, можда никад звонким, грленим смехом.
Овим записом сам јој хтела рећи да сада разумем све.
Почивај у миру, баба!
Аутор: Цвијета Радић
Од истог аутора:
One Response
И ја памтим само молитву и црнину, и у мене се прелила та мисао и понављам пред иконом молитву за све оне чија сам имена писала на листу искинутом из свеске за помен у цркви, и сад их знам наизуст и чујем звонки глас Оца Мирка како их чита…дуго, пажљиво, као да је сваког лично познавао…и ја сам имала осећај да сам сваког од својих дедова и сваког од пет ујака упознала, као да су били присутни за славском трпезом, знам сваког закланог Србина из Поточана …Дивно написана тужна прича, док је читам видим плаву Динару и мисао која се намеће….Зашто???