Неиздрживи смрад и пепео, људски пепео

Пише: Dušan Bastašić

Моја бака је причала да седам дана, да је то био неиздрживи смрад. Дакле, то је њезина прича, то је мени причала још као д‌јетету, али мени се је то некако дакле, усјекло у сјећање, то ми је било страшно.

Италијанска фотографија снимљена током спаљивања лешева на острву Пагу.

Непосредно пред затварање логора на острву Пагу, у ноћи 14/15. августа 1941, на Форнажи изнад увале Малин, усташе НДХ су побиле око 800 преосталих логораша, у највећем броју Срба.

Почетком септембра исте године, због опасности од загађења воде за пиће и протеста становништва Пага, италијански војници су извршили ексхумацију 791 тијела жртава. Тијела су спаљена а пепео сахрањен у исте ровове. То су документовали у записницма и извјештајима а урадили су и неколико фотографија.

Данас и хрватска историографија не спори овај злочин.

Из предговора Зборника радова под насловом “Слана и Метајна – логори на Пагу и култура сјећања”.

Институт друштвених знаности Иво Пилар из Загреба као резултат пројекта “Логор Слана на отоку Пагу” објавио је Зборник радова под насловом “Слана и Метајна – логори на Пагу и култура сјећања”.

У дијелу Зборника “Истраживање сувремене културе сјећања на логоре Слана и Метајна на отоку Пагу”, аутори Лиљана ДОБРОВШАК, Матија КРИЗМАНИЋ, Данијел ВОЈАК и Адриан КНЕЖЕВИЋ објавили су резултате свог истраживања.

У контексту многобројних расправа и радова о д‌јеловању логора Слана, у октобру 2024. године ауторски тим је провео теренска истраживања и интервјуе са становницима острва Пага у којима се пропитивао однос представника културних и политичких институција као и локалног становништва према логорима Слана и Метајна. Њихов рад анализира наративе становника појединих мјеста на острву Пагу у контексту културе и политике сјећања с посебним освртом на интерпретацију логора Слана као мјеста страдања.

На страници 253. Зборника “Слана и Метајна – логори на Пагу и култура сјећања”, наводи се и слиједеће:

Трансгенерацијска трауматска сјећања ријетко су се отворено и изворно преносила унутар обитељи. Ипак, једна суговорница спомиње своју баку која јој је говорила о постојању логора те је то описала ријечима:

(..) А оно што ја знам по причи моје баке, дакле она је живјела у том времену Другог свјетског рата, приликом повлачења усташа с простора Пага, кад су морали напустити логор и укинути га, Талијани кад су дошли, кад су пронашли те плитке гробнице, да не би дошло до ширења заразе, јер су то била тијелеса која су већ била у распаду, они су њих запалили. Укупно око 790 и моја бака је причала да седам дана да је то био неиздржви смрад. Дакле, то је њезина прича, то је мени причала још као д‌јетету, али мени се је то некако дакле, усјекло у сјећање, то ми је било страшно. Дакле, седам дана да је био неиздрживи смрад и пепео, људски пепео, ваљда како су их палили, можда је бура пухала.. (..)