НЕДЕЉКОВИЋ ДУБРОВАЧКИ СРБИ У 19. ВЕКУ

Дубровачки Срби  сматрали су да jе Дубровник  “од памтивjека имао српску мисао притаjену у грудима. Све: историjа, трговина, књижевност, географиjа, све jе удруживало и jеднако удружуjе наш град са српским залеђем.” Медо Пуцић и Матиjа Бан били су први коjи су почетком четрдесетих година 19. века говорили о српству Дубровника.(1) У чланку „Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55-годишњици његове смрти“ обjављеном у листу „Дубровник” истакнут jе  значаj Меда Пуцића за дубровачке Србе католике : „Таj препород у српском духу, коме jе Медо Пуцић био зачетником, … убрзо jе био захватио готово сву властелу и цвиjет дубровачке интелигенциjе и грађанства. … ” (2) У говору на сахрани Меда Пуцића Перо Будмани се заклео : “Кунем ти се да ћемо извршити до длаке твоjу опоруку, што си нам у Поми оставио”.(3)   У листу „Дубровник” о том добу : „Признавали су се Срби и држали се Српства jер су у идеjи српскоj спознали jедну чисту и спасоносну идеjу, коjа ће приjе или послиjе триумфовати над отимачима миле и златне слободе Дубровника. У католичким Србима дубровачким Аустриjа jе спознала пионире идеjе ослобођења међу сљедбеницима западне цркве, не само на дубровачком териториjу, него и у осталоj Далмациjи, Босни и Херцеговини, те Хрватскоj и Славониjи, стога су њезине власти заjедно са злогласним управљачем Босне и Херцеговине министром Вениjамином  Калаjем све могуће радиле да их скрше и искориjене.” Осамдесетих година 19 века у Дубровнику су се певале песме „Онамо, онамо за брда она”, „Ја сам млада Српкиња” и „Ми смо браћо словинског синци племена”. (4)

О томе коjим се средствима борила аустриjска власт против Срба дубровчана у листу „Дубровник”  истакнуто jе: „Још од осамдесетиjех година прошлога виjека доводило се jе ученике са свих страна, надасве у гимназиjу, размjештало професоре и чиновнике, колонизирало пензионере и уопће елементе наклоњене аустриjским тежњама, проводио се jе терор и спрjечавало се свим срествима католичко Српство у његову спасоносном дjеловању. У доцниjе доба и злогласни управник Босне и Херцеговине Вениjамин пл. Калаj биjаше упрегао сав своj апарат против католичког Српства, боjећи се да му оно не би дjеловало не само на католике босанско-херцеговачке, но чак и на Муслимане.” (5)

Нико Велики Пуцић jе 1860. као посланик захтевао за котаре дубровачки и которски одвоjену скупштину. (6) Дубровачки Срби католици су у своjоj “Изjави” из 1896. истакли да се Дубровник не може поистовjетити са Далмациjом, па тако ни дубровачки Срби са далматинским. Са своjе стране дубровачки аутономаши су истицали да jе “Далмациjа jедна реса, коjа нема вриjедности ако ниjе привезана на хаљину, а њена природна хаљина jест антички Илирик”. (7)

Пред општинске изборе 1890.  Срби Дубровчани били су у коалициjи са аутономашима. Заjеднички су победили на изборима 1890. Хрвати су их стално нападали због те коалициjе коjа се супростављала уjедињењу Хрватске са Далмациjом. Одговараjући ,,Обзору” од 17. 3. 1938. лист ,,Дубровник” истакао jе : ,,Нека ,,Обзор” и то зна, да наши дубровачки аутономаши, ниjесу се осjећали италиjани, као што су се то признавали спљетски и задарски, па зато ниjесу ни били, нити су могли бити италиjанске иредентисте, него су били противници уjедињења Далмациjе (нарочито Дубровника) са Хрватском као што смо били и ми, … због њихове маниjе коjа их у већем диjелу jош ни данас ниjе оставила, маниjе осваjања и хрваћења, присваjања свега што ниjе њихово, … што су постизали захваљуjући бечкоj влади и клерикализму, коjи су их подржавали.”  (8)

Дубровник  jе  у  другоj  половини 19 века био културни  и  привредни  центар  приморских Срба. Образовани Приморци су као национални прегаоци прелазили  у Црну Гору и Србиjу (Матиjа Бан, Медо Пуцић, др. Валтазар Богишић, др. Лазар Томановић, Марко Мурат). Један од првака Срба католика госпар Марин Папи из Комолца (Риjека дубровачка) пропутовао jе у младости  више пута циjелу Црну Гору у друштву с руским књижевником Павлом Аполоновићем Ровинским. Године 1893. присуствовао jе  ободскоj прослави у Црноj Гори. Др. Луjо кнез Воjновић примио  jе 1896. понуђено  место личног секретара кнеза Николе посредовањем црногорског министра правде др. Валтазара Богишића. На опроштаjноj вечери у Народноj Штионици у Дубровнику  поручио  му  jе  дубровачки  властелин Јеро Наталић : „Луjо, реци на Цетињу  да  српска  Атина  поздравља српску Спарту”. Кнез Никола поставио jе 1901. Др. Игњата Бакотића за председника Врховног суда. (9) Луjо кнез Воjновић постао jе 1899. црногорски министар правде. Као црногорски опуномоћени посланик при Ватикану заjедно са арцибискупом барским и примасом српским Шимуном Милиновићем заступао jе 1901-1902. Црну Гору и Србе католике у спору око словинског завода Светог Јеронима у Риму. Због недостатка средстава арцибискуп Милиновић ниjе остварио своjу идеjу о отварању сjеменишта у коjем би се образовао кадар коjи би чинио jезгро „уjедињења српства и слоге Југословенске” (10)

Срби Дубровчани били су присталице Словинства  па jе у Дубровнику од 1878. до 1884.  излазио књижевни  часопис „Словинац“. Сарадници  „Словинца” били су : Матиjа Бан, Медо кнез Пуцић, Антун и Иво Казначић, Никша Гради, Луко Зоре, Перо Будмани, др. Валтазар Богишић, дум Иван Стоjановић, поп Пера Франасовић, Стиjепо Кастрапели. У часопису су обjављивали дубровачки бискуп Мате Водопић, Јосип Берса, Марко Цар, Вид Вулетић Вукасовић, Вук Врчевић. Књижевник Иво Воjновић израстао jе из словинског културног круга (11).

У тадашњоj Далмациjи  постоjале  су  само  четири  приватне  Српске  фондациjоналне школе  и  то  у  Котору, Дубровнику, Задру и Шибенику. Људевит Вуличевић описао jе прилике у свом детињству : „Ја се лиjепо спомињем да се jе у Цавтату и у Дубровнику говорило за моjега дjетинства: « Што ће ти нашки ? … Ваља да научиш талиjански и тудешки » . Ако не у свиjем, jест доиста била у многиjем онда оваква савjест“.

Национални  рад  приморских Срба  одвиjао  се  преко  просветних  и  привредних  друштава. Друштва су окупљала Србе католичке  и  православне  вере. Српска друштва и установе у Дубровнику били су : Народна штионица основана 1863, Српско пjевачко друштво „Слога” основано 1874, Дубровачко Радничко Друштво основано 1874, Дубровачка Грађанска Музика основана 1878,  Добротворна задруга Српкиња основана 1887. и Српска Дубровачка Штампариjа основана 1892. (12) Лист Српске  народне  странке  на  Приморjу „Дубровник“ уређивао jе  од  1895. до своjе смрти  1904. књижевник Антун  Фабрис (13). Лист jе био утицаjан у Дубровнику, Боки Которскоj и у Херцеговини.

Српско  братство,  основано у Сплиту 4.8.1897. уз присуство наjвиђениjих Срба Далмациjе ,трудило се да целокупни jавни живот Срба концентрише у jединственоj организациjи  и  на  политичкоj  основи. Циљ Српског братства био jе : Развиjати и ширити напредак и просвету међу српским народом, а особито на Приморjу у либералном духу, бранити српску народност у духу и смислу законом уjемчене равноправности и неговати вековна предања, обичаjе и особине, коjе карактеришу српски народ, неговати народну душевну заjедницу, на темељу народног права и слободне народне воље, искључуjући историjска права, уколико се не слажу с народним правом. Друштво ће се ради постизања овога циља, бавити моралним и умним васпитањем српског народа, а особито о васпитању његову са грађанског и политичког гледишта. Оно ће се старати о увођењу српског jезика и ћирилице у школе и jавну управу, о оснивању школа, о питањима општинским, земаљским (привредним, трговачко-обртним), о економским потребама народним, о предлагању кандидата за царевинско веће, земаљски сабор, општинске управе и трговачко-обртничке коморе. У Управном одбору били су: предсjедник др. Игњат Бакотић, потпредсjедници Јосо витез Кулишић и др. Душан Баљак.  Аустриjске  власти  су  Српско  братство  распустиле краjем jула 1899. (14)

Дубровник  jе  у  другоj  половини 19 века био културни  и  привредни  центар  приморских Срба. Медо Пуцић и Матиjа Бан били су први коjи су почетком четрдесетих година 19. века говорили о српству Дубровника. Образовани Приморци су као национални прегаоци прелазили  у Црну Гору и Србиjу. У католичким Србима дубровачким Аустриjа jе спознала пионире идеjе ослобођења међу следбеницима римокатоличке цркве, не само на дубровачком териториjу, него и у осталоj Далмациjи, Босни и Херцеговини, те Хрватскоj и Славониjи, стога су њезине власти све могуће радиле да их скрше и искориjене. Хрвати су уживали подршку Аустриjе. Национални  рад  приморских Срба  одвиjао  се  преко  просветних  и  привредних  друштава, у коjима су се окупљали Србе католичке  и  православне  вере. Српско  братство,  основано у Сплиту 4.8.1897, трудило се да целокупни jавни живот Срба концентрише у jединственоj организациjи  и  на  политичкоj  основи.  Аустриjске  власти  су  Српско  братство  распустиле краjем jула 1899. Упркос томе дубровачки Срби су наставили своjу борбу.

Саша Недељковић

члан Научног друштва за историjу здравствене културе Србиjе

Напомене :

1.“Успомени професора Пера Будмани-jа 8.10.1835-27.12.1914”, бр. 48, “Дубровник”, 24. децембар 1937, Дубровник, стр.

2; Nikola Tolja, “Dubrovački srbi katolici istine i zablude”, Dubrovnik, 2011, str.100; 2.“Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55-годишњици његове смрти“, 3 jули 1937, бр. 23, “Дубровник”, Дубровник, стр. 1,; 3.“Успомени професора Пера Будмани-jа 8.10.1835-27.12.1914”, бр. 48, “Дубровник”, 24. децембар 1937, Дубровник, стр. 2;

4.„Дубровник иза пропасти републике и иза свjетскога рата”,„Дубровник”, бр. 2, Дубровник, 13 фебруар 1937, стр. 2; С-А-М, „Чиjе власништво биjаше дубровачка околица ?”, бр. 22, „Дубровник”, 1.jуна 1940, стр. 2;

5.„Кратка и безначаjна епизода у хисториjи Дубровника”, бр.26, Дубровник 24.Јули 1937, стр. 1;

6.“Успомени професора Пера Будмани-jа 8.10.1835-27.12.1914”, бр. 48, “Дубровник”, 24. децембар 1937, Дубровник, стр. 2;

7.Nikola Tolja, “Dubrovački srbi katolici istine i zablude”, Dubrovnik, 2011, str.94, 113;

8.,,Беспотребна изазивања”, ,,Дубровник”, бр. 12, 26 марта 1938, стр. 1;

9.Јовица Перовић, „Успомени Марина Папи, посjедника из Комолца (Риjека дубровачка)”, стр.2-3,“Дубровник”,бр. 47, 26 новембра 1938, Дубровник; Луjо Воjновић, „Скромни помени о Великом Краљу”, стр. 27, Загреб 1922; М.Пекић, „Бакотић, Игњациj Игњат”, Српски биографски речник, Том I, Матица Српска, Нови Сад, 2004, стр. 378;

10.Растодер Шербо,Јасмина, „Др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски”, Будва 1991 , стр.112,113, 163;

11.А.Б. „Перо Будмани”, стр. 1-2, „Дубровник”, 23.децембар 1939, бр. 51, Дубровник; Никола Иванишин, „Дубровачке књижевне студиjе“, Дубровник, 1966, стр.66, 157;

12.Српска друштва и установе у Далмациjи, Дубровнику и Боци-Которскоj,стр.191-193, „Дубровник календар за просту годину 1899”, Уредио А.Фабрис, Год.III,у Дубровнику, издање и наклада Српске Дубровачке штампариjе А.Пасарића 1898; „Библотека српских писаца Н.Томазео, Љ. Вуличевић“, стр.587, „Народна просвета“ Београд;

13.„ИЗАБРАНИ ЧЛАНЦИ Антуна Фабриса“,Сакупио и предговор написао др Х. Барић, стр.XI, 1940, Издање „Дубровник“, Београд;

14.Ј. Продановић, „Српска народна странка на Приморjу“, стр. 351, Народна енциклопедиjа СХС, IV књига, Загреб 1929;

Везане виjести:

Лист ,,Дубровник” о борцима за ослобођење и уjедињење 1912 – 1918.

Сећања В. М. Вукмировића на борбе четника у Балканским ратовима

Саша Недељковић: Дубровачки Срби и Савез српских културних установа

Недељковић: Лист ,,Дубровник” о покушаjима похрваћења Срба католика и Буњеваца

Недељковић: Дубровачки Срби

Недељковић:Бокељи и Бока Которска у листу ,,Дубровник” од 1937. до 1941 године

Нова Југославиjа у Дубровнику