Nedeljko Cicvarić: Odjek hesnerskog krsta

Svaka majka ima pravo da obeleži grobište svog sina vojnika. Na to ima pravo čak i onda kada je taj sin poginuo u poraženoj vojsci. Spomenik nije i ne sme biti problem. Problem su ljudi. Oni koji zaboravljaju, kriju, ćute.

Istina će nas osloboditi

Polovinom septembra meseca, na Crvenoj česmi u Sremskoj Mitrovici svečano je obnovljen spomen-krst koji je u spomen na svog sina Franju Žuntera poginulog 1917. postavila Marija Žunter. Spomen-krst opstajao je u Kraljevini SHS i kasnije Jugoslaviji, ali je nakon Drugog svetskog rata uklonjen. I dok neki poručuju da je njegovo uklanjanje došlo kao posledica izlivene žuči zbog svega što su Nemci i njihovi pomagači, hrvatske Ustaše tokom rata u gradu na Savi radili, a drugi da revanšizmu nad spomenom koji nije smetao ni pobedničkoj kraljevskoj vojsci nije bilo, nešto drugo u vezi sa ovim događajem ipak je ostalo da svedoči o vrlo budnoj istoriji koja ne prestaje da opseda mitrovačke duhove.

Naime, organizator svečanosti pored Mitrovčanina Jovice Stevića bila je i izvesna Zlata Zorotović (devojački Lončarević) iz Zagreba, koja je preko svoje majke čije ime nosi, u krvnoj vezi sa porodicom Žunter. I naravno, ništa tu ne bi bilo sporno, da tokom „blagoslova“ koji je održao  monsinjor Eduard Španović, župnik i dekan, gošća iz Zagreba nije između ostalog napomenula i to da potiče iz mitrovačke porodice, od oca Ivana i Zlate Lončarević.

Kako je istakla, rasla je u srećnoj porodici u kojoj je stekla „najveće vrijednosti ljubavi prema čoveku, Bogu i domovini“. Vrata kuće Lončarevića, dodala je, bila su „širom otvorena za sve ljude, prijatelje, kao i za siromašne. Bezbrižnost se razigrala našim vrtom i činila nas sretnim.“

Ipak, saopštila je tog 15. septembra Zlata „svojim Mitrovčanima“ i to da je sreći kraj došao 1947. godine. Ne kazavši zbog čega, Zlata je napomenula da je njen otac bio „zatvoren i osuđen bez prava na žalbu“ što je dovelo do povlačenja porodice iz Srema ka Zagrebu. „Tutnjajući teretnim vlakom, spašavajući se, pobjegli smo prema Zagrebu“, rekla je tada tužno Zlata, podvukavši još jednom da je njena porodica bila i ostala poznata kao čestita porodica „verna domovini“.

Domovina, šta je to?

Ovde dolazimo do „spornog“. Konstrukcija „vernost domovini“, pa i sama vrednost kao takva, na ovim prostorima, nakon svega što se izdešavalo često dobija znatno teži odjek od onog koji bi mogla imati da je izgovorena, saopštena i posvedočena na nekom drugom meridijanu.

Ta „vernost“ naročito težak miris dobije ako se zna da joj se Zlata, kako sama kaže, učila od svog oca Ivana Lončarevića, mitrovačkog advokata koji je, kako se beleži na 229. stranici znamenite „Sremskomitrovačke hronike“ odmah po ulasku Ustaša u Sremsku Mitrovicu, nekoliko dana po proglašenju NDH, postao „gradonačelnik i šef policije“. Ova počast, Lončareviću je ukazana kao pouzdanom čoveku koji je i između dva svetska rata bio poznat policiji zbog svojih šovinističkih i frankovačkih stavova („Sremskomitrovačka hronika“: 149), a zbog čega su ga organi gonjenja stavljali u istu ravan sa potonjim ustaškim čelnicima, među kojima su i dr Petar Gvozdić, Andrija Krzmanović, sveštenik Franja Rački i drugi.

Zbog svojih nacionalističkih ispada, Lončarević je kao član „Hrvatskog seljačkog kluba“ bio isključen sa čak pet skupštinskih zasedanja, kako se navodi u zbirci stenografskih beleški Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, godina druga, knjiga sedma, iz 1933. godine, a bio je i među uhapšenim Ustašama do kojih se u jednom naglom upadu u Mitrovicu, neposredno po primopredaji vlasti hrvatskom saradniku okupatora, dokopala jedna jedinica Jugoslovenske vojske („Sremskomitrovačka hronika: 223).

Da „domovina“ nekada ima zaista težak prizvuk, svojevremeno je posvedočio i Zlatin brat Juraj Lončarević (preminuo 1998. u Zagrebu), publicista i učesnik „Maspoka“, koji je zbog svojih ideoloških pogleda na svet bio i zatvorski kažnjavan.

(Hrvatska riječ, „Posljedice nećemo nikada ukloniti, 2009. godina). Preko časopisa „Zov Srijema“ čiji je urednik bio, a koji danas funkcioniše kao organ „Organizacije iseljenih i protjeranih vojvođanskih Hrvata“ nastojao je tokom svog rada da rehabilituje ustaški i hrvatski-nacionalistički pokret u Sremu, pa je otuda pisao svoje „priloge Hrvatstvu Srijema“, o „hrvatskim vojnim postrojbama u Srijemu tijekom Drugog svetskog rata“, o „srijemskoj kalvariji Hrvata“ i drugo, najviše tokom i neposredno nakon rata za jugoslovensko nasleđe.

Da se u Jurajevom slučaju radi o pro-ustaški nastrojenom čoveku „vernom domovini“, svedoči između ostalog i naslovna strana knjige o „hrvatskim postrojbama“ na kojima je prikazana Hrvatica, verovatno majka sa detetom kako stoji nad odrom poginulog „hrvatskog vojnika“, dok se iza njih može uočiti mapa NDH. Takođe, unutar knjige, mogu se  naći i fotografije ustaških zločinaca sada već rehabilitovanih u bezlične i dobroćudne „hrvatske postrojbe“, a između ostalih i jedna potpisana sa „hrvatske granice – Petrovaradina“.

„Vernost domovini“ na prostoru između Save i Dunava, često dobija čudan prizvuk. Naročito kada dolazi od onih kojima se granica iste proteže do Mitrovice, Zemuna i Petrovaradina.

 Smrt siguran posao

Nakon što je „zbog umerenog odnosa prema Srbima“ („Sremskomitrovačka hronika: 229) uklonjen sa čela „Hrvatske Mitrovice“, Ivan Lončarević vratio se starom poslu. Postavši deo male grupe advokata koji su se, uprkos činjenici da su znali šta ustaški preki pokretni sudovi znače, (jedan takav je između ostalog ubio Savu Šumanovića, ali i hiljade drugih) latili „odbrane“ nevino optuženih i pohvatanih Srba, naglo je počeo da stiče ogromno bogatstvo.

Želeći da na smrti i strahu od smrti obezbedi lagodan život sebi i svojoj porodici (imao je ženu Zlatu i decu: Mariju, Slavu, Jelku, Ivana, Antuna, Juraja- u zatvorskom prepisu stoji „Đura“, Ivana, Justu, Zlatu, Franju, Stjepana i Martu), od uhapšenih Srba uzimao je enormne svote novca kako bi ih „branio“ pred ustaškim lažnim sudovima čija je jedina funkcija bila da zločinačkom aparatu na lice navuku masku pravde i prava.

Od 1941. do 1945. godine, kako se navodi u presudi Vojnog suda Sremskomitrovačkog područja od 24. jula 1945. godine Ivan Lončarević je svesno lagao Maricki Živana iz Inđije, Lazara Mićaševića iz Iriga, Ljubomira Bogića iz Kuveždina, Vasu Subića iz Golubinaca, Živka Miškovića iz Vognja i druge (kao i njihove porodice) i to tako što je, svesno im obećavajući da će biti spašeni, za „zastupništvo“ naplaćivao velike honorare koji su se kretali od nekoliko hiljada do nekoliko stotina hiljada kuna.

Bivajući i dalje blizak ustaškim vlastima, Lončarević je dakle nesmetano trgovao smrću i od toga lagodno živeo. Kada je mogao, navodi se u presudi, za svoj rad uzimao je i nakit, često sve tražeći unapred, kako ne bi došao u situaciju da po (ne)obavljenom poslu ostane i bez adekvatne naknade.

U par navrata nagovarao je Srbe i Rome da pređu u rimokatoličku veru, a kako je i sam tokom procesa priznao, zbog svega što je radio neposredno pred kraj rata smatrao je i to da bi pošto se Ustaše povuku, Domobrani trebali da u gradu na Savi sačekaju bilo koju savezničku silu i njoj, a ne partizanima predaju Mitrovicu u ruke.

Zbog svoje „vernosti domovini“, ali i ličnom džepu (pošto je usled nedostatka živih svedoka odbačen deo optužbe vezan za veleizdaju), Ivan Lončarević je osuđen na robiju petog maja 1945. Iz niškog zatvora, u koji je prebačen, pušten je godinu dana kasnije, da bi se potom preselio u Zagreb, gde nas priča vraća na početak.

Početak

Svaka majka ima pravo da obeleži grobište svog sina vojnika. Svaka ima pravo i na to da mu podigne spomen-krst ako je taj sin poginuo daleko od doma. Na to ima pravo čak i onda kada je taj sin poginuo u poraženoj vojsci, za zemlju koju su nasledili drugi – njegovi protivnici.

U krajnjem, nisu li spomenik srpskim junacima na Legetu najpre podigli njihovi neprijatelji – možda baš i Žunterovi? Nije li čak i veliki Makenzen po ulasku u razoren Beograd napravio spomen-obeležje hrabrim vojnicima Kraljevine Srbije koji su mu se suprotstavljali?

Spomenik nije i ne sme biti problem.

Problem su ljudi. Oni koji zaboravljaju, kriju, ćute. Koji ne kažu sve i time jedan sasvim nesporan gest čine traumatičnim i mučnim. Oni koji koriste svaku priliku da nam saopšte sopstvene strahote i stradanja, namerno izostavljajući da nam se oduže pričom o sopstvenom udelu u našoj teskobi.

Problem je – istina, prećutana i sakrivena. Iz te tišine stvaraju se nove laži, umesto svetla porađa nova tmina. I onda krst više nije krst, spomen nije spomen, a sećanje… nije ništa više od obične fikcije. A to Franji Žunteru i njegovoj majci Mariji zasigurno nije potrebno.

Izvor: Stanje stvari