Недељко Цицварић: Одјек хеснерског крста

Свака мајка има право да обележи гробиште свог сина војника. На то има право чак и онда када је тај син погинуо у пораженој војсци. Споменик није и не сме бити проблем. Проблем су људи. Они који заборављају, крију, ћуте.

Истина ће нас ослободити

Половином септембра месеца, на Црвеној чесми у Сремској Митровици свечано је обновљен спомен-крст који је у спомен на свог сина Фрању Жунтера погинулог 1917. поставила Марија Жунтер. Спомен-крст опстајао је у Краљевини СХС и касније Југославији, али је након Другог светског рата уклоњен. И док неки поручују да је његово уклањање дошло као последица изливене жучи због свега што су Немци и њихови помагачи, хрватске Усташе током рата у граду на Сави радили, а други да реваншизму над споменом који није сметао ни победничкој краљевској војсци није било, нешто друго у вези са овим догађајем ипак је остало да сведочи о врло будној историји која не престаје да опседа митровачке духове.

Наиме, организатор свечаности поред Митровчанина Јовице Стевића била је и извесна Злата Зоротовић (девојачки Лончаревић) из Загреба, која је преко своје мајке чије име носи, у крвној вези са породицом Жунтер. И наравно, ништа ту не би било спорно, да током „благослова“ који је одржао  монсињор Едуард Шпановић, жупник и декан, гошћа из Загреба није између осталог напоменула и то да потиче из митровачке породице, од оца Ивана и Злате Лончаревић.

Како је истакла, расла је у срећној породици у којој је стекла „највеће вриједности љубави према човеку, Богу и домовини“. Врата куће Лончаревића, додала је, била су „широм отворена за све људе, пријатеље, као и за сиромашне. Безбрижност се разиграла нашим вртом и чинила нас сретним.“

Ипак, саопштила је тог 15. септембра Злата „својим Митровчанима“ и то да је срећи крај дошао 1947. године. Не казавши због чега, Злата је напоменула да је њен отац био „затворен и осуђен без права на жалбу“ што је довело до повлачења породице из Срема ка Загребу. „Тутњајући теретним влаком, спашавајући се, побјегли смо према Загребу“, рекла је тада тужно Злата, подвукавши још једном да је њена породица била и остала позната као честита породица „верна домовини“.

Домовина, шта је то?

Овде долазимо до „спорног“. Конструкција „верност домовини“, па и сама вредност као таква, на овим просторима, након свега што се издешавало често добија знатно тежи одјек од оног који би могла имати да је изговорена, саопштена и посведочена на неком другом меридијану.

Та „верност“ нарочито тежак мирис добије ако се зна да јој се Злата, како сама каже, учила од свог оца Ивана Лончаревића, митровачког адвоката који је, како се бележи на 229. страници знамените „Сремскомитровачке хронике“ одмах по уласку Усташа у Сремску Митровицу, неколико дана по проглашењу НДХ, постао „градоначелник и шеф полиције“. Ова почаст, Лончаревићу је указана као поузданом човеку који је и између два светска рата био познат полицији због својих шовинистичких и франковачких ставова („Сремскомитровачка хроника“: 149), а због чега су га органи гоњења стављали у исту раван са потоњим усташким челницима, међу којима су и др Петар Гвоздић, Андрија Крзмановић, свештеник Фрања Рачки и други.

Због својих националистичких испада, Лончаревић је као члан „Хрватског сељачког клуба“ био искључен са чак пет скупштинских заседања, како се наводи у збирци стенографских белешки Народне скупштине Краљевине Југославије, година друга, књига седма, из 1933. године, а био је и међу ухапшеним Усташама до којих се у једном наглом упаду у Митровицу, непосредно по примопредаји власти хрватском сараднику окупатора, докопала једна јединица Југословенске војске („Сремскомитровачка хроника: 223).

Да „домовина“ некада има заиста тежак призвук, својевремено је посведочио и Златин брат Јурај Лончаревић (преминуо 1998. у Загребу), публициста и учесник „Маспока“, који је због својих идеолошких погледа на свет био и затворски кажњаван.

(Хрватска ријеч, „Посљедице нећемо никада уклонити, 2009. година). Преко часописа „Зов Сријема“ чији је уредник био, а који данас функционише као орган „Организације исељених и протјераних војвођанских Хрвата“ настојао је током свог рада да рехабилитује усташки и хрватски-националистички покрет у Срему, па је отуда писао своје „прилоге Хрватству Сријема“, о „хрватским војним постројбама у Сријему тијеком Другог светског рата“, о „сријемској калварији Хрвата“ и друго, највише током и непосредно након рата за југословенско наслеђе.

Да се у Јурајевом случају ради о про-усташки настројеном човеку „верном домовини“, сведочи између осталог и насловна страна књиге о „хрватским постројбама“ на којима је приказана Хрватица, вероватно мајка са дететом како стоји над одром погинулог „хрватског војника“, док се иза њих може уочити мапа НДХ. Такође, унутар књиге, могу се  наћи и фотографије усташких злочинаца сада већ рехабилитованих у безличне и доброћудне „хрватске постројбе“, а између осталих и једна потписана са „хрватске границе – Петроварадина“.

„Верност домовини“ на простору између Саве и Дунава, често добија чудан призвук. Нарочито када долази од оних којима се граница исте протеже до Митровице, Земуна и Петроварадина.

 Смрт сигуран посао

Након што је „због умереног односа према Србима“ („Сремскомитровачка хроника: 229) уклоњен са чела „Хрватске Митровице“, Иван Лончаревић вратио се старом послу. Поставши део мале групе адвоката који су се, упркос чињеници да су знали шта усташки преки покретни судови значе, (један такав је између осталог убио Саву Шумановића, али и хиљаде других) латили „одбране“ невино оптужених и похватаних Срба, нагло је почео да стиче огромно богатство.

Желећи да на смрти и страху од смрти обезбеди лагодан живот себи и својој породици (имао је жену Злату и децу: Марију, Славу, Јелку, Ивана, Антуна, Јураја- у затворском препису стоји „Ђура“, Ивана, Јусту, Злату, Фрању, Стјепана и Марту), од ухапшених Срба узимао је енормне своте новца како би их „бранио“ пред усташким лажним судовима чија је једина функција била да злочиначком апарату на лице навуку маску правде и права.

Од 1941. до 1945. године, како се наводи у пресуди Војног суда Сремскомитровачког подручја од 24. јула 1945. године Иван Лончаревић је свесно лагао Марицки Живана из Инђије, Лазара Мићашевића из Ирига, Љубомира Богића из Кувеждина, Васу Субића из Голубинаца, Живка Мишковића из Вогња и друге (као и њихове породице) и то тако што је, свесно им обећавајући да ће бити спашени, за „заступништво“ наплаћивао велике хонораре који су се кретали од неколико хиљада до неколико стотина хиљада куна.

Бивајући и даље близак усташким властима, Лончаревић је дакле несметано трговао смрћу и од тога лагодно живео. Када је могао, наводи се у пресуди, за свој рад узимао је и накит, често све тражећи унапред, како не би дошао у ситуацију да по (не)обављеном послу остане и без адекватне накнаде.

У пар наврата наговарао је Србе и Роме да пређу у римокатоличку веру, а како је и сам током процеса признао, због свега што је радио непосредно пред крај рата сматрао је и то да би пошто се Усташе повуку, Домобрани требали да у граду на Сави сачекају било коју савезничку силу и њој, а не партизанима предају Митровицу у руке.

Због своје „верности домовини“, али и личном џепу (пошто је услед недостатка живих сведока одбачен део оптужбе везан за велеиздају), Иван Лончаревић је осуђен на робију петог маја 1945. Из нишког затвора, у који је пребачен, пуштен је годину дана касније, да би се потом преселио у Загреб, где нас прича враћа на почетак.

Почетак

Свака мајка има право да обележи гробиште свог сина војника. Свака има право и на то да му подигне спомен-крст ако је тај син погинуо далеко од дома. На то има право чак и онда када је тај син погинуо у пораженој војсци, за земљу коју су наследили други – његови противници.

У крајњем, нису ли споменик српским јунацима на Легету најпре подигли њихови непријатељи – можда баш и Жунтерови? Није ли чак и велики Макензен по уласку у разорен Београд направио спомен-обележје храбрим војницима Краљевине Србије који су му се супротстављали?

Споменик није и не сме бити проблем.

Проблем су људи. Они који заборављају, крију, ћуте. Који не кажу све и тиме један сасвим неспоран гест чине трауматичним и мучним. Они који користе сваку прилику да нам саопште сопствене страхоте и страдања, намерно изостављајући да нам се одуже причом о сопственом уделу у нашој тескоби.

Проблем је – истина, прећутана и сакривена. Из те тишине стварају се нове лажи, уместо светла порађа нова тмина. И онда крст више није крст, спомен није спомен, а сећање… није ништа више од обичне фикције. А то Фрањи Жунтеру и његовој мајци Марији засигурно није потребно.

Извор: Стање ствари