NEĆE MOĆI, Politički Holokaust

Kada pišem o otrežnjujućim upozorenjima ne mislim samo na glupost (podmetačinu?) da u program svečane akademije povodom 9. maja budu uvršćene četiri pesme koje su za vreme Drugog svetskog rata pevali pripadnici ljotićevskog Srpskog dobrovoljačkog korpusa, o čemu sam opširnije pisao u tekstu za novi „Pečat“.

Piše: Filip Rodić

To samo po sebi i nije toliki skandal koliki je imenovanje jedne od osoba odgovornih za taj propust, istoričara Dejana Ristića, na čelo Muzeja žrtava genocida, koje je usledilo svega nekoliko dana nakon ovog fijaska.

Da se razumemo, ovog čoveka za tu funkciju ne diskvalifikuju samo površnost i nedostatak osećaja za umesno tokom rada u komisiji koja je birala scenario, nego pre svega njegovi stavovi o broju žrtava ustaškog genocida koji su veoma bliski onim koje zastupaju proustaški revizionisti, ali i sklonost (u najmanju ruku) ka sakaćenju i krivotvorenju srpske istorije pod izgovorom tobožnjeg razbijanja mitova. Tako, na primer, on tvrdi da na Kosovu polju ubijeni Murat Prvi nije bio sultan, nego „samo emir“, iako bi svakom iole ozbiljnijem istoričaru zagledanom više u činjenice, nego u svoju odeću, trebalo da bude poznato da on jeste bio prvi turski sultan (car) i da je njegova zvanična titula glasila „pravedni vladar, pobedonosni osvajač, sultan Murad-han (kan) Prvi, sin Orhana, sina Osmanova“.

Nije, međutim, ovaj skandal toliko problematičan, jer niti naše sadašnje vlasti, iako im mnogi to pripisuju, žele da Srbiji nametnu ideologiju Dimitrija Ljotića, niti je ta ideologija ikada uspela da se odmakne od margine u srpskom društvu.

Mnogo veći problem jesu pokušaji zloupotrebe tog skandala i njegovo korišćenje za najavu novog „političkog genocida“ koji je najavljivao još Engels, pišući o tome kako postoje „veliki i mali narodi“ koji će neminovno „nestati u oluji svetske revolucije“ jer su po svom karakteru „kontrarevolucionarni“. Iz današnje perspektive gledano (mada ni Marks i Engels nisu baš blagonaklono gledali na Slovene i Srbe), jedan od „najkontrarevolucionarnijih“ naroda u Evropi, ako ne i na svetu, svakako jesu Srbi koji zbog svog upornog odbijanja da se pridruže „modernim tokovima“ i globalizaciji zaslužuju sva zla koja ih mogu zadesiti.

Takvi nosioci kultur-marksističkog modela ponašanja i razmišljanja, toliko prisutnog na današnjem Zapadu i neotrockističke ideologije uvijene u nekakav liberalizam, iako su po svom broju isto na nivou margine, imaju znatno veću moć u današnjoj Srbiji od bilo kakvih „ljotićevaca“ i njihovih naslednika. Uzmimo za primer jedan neinteligentan, ali svojom pretećom suštinom veoma otrežnjujući komentar voditelja sa „slobodarske“ N1 televizije iznet na društvenim mrežama. Povodom „ljotićevaca“ na svečanoj akademiji on je napisao:

„Što bi Rusi rekli – možemo ponoviti, ali ovoga puta stvarno.“ Iako su sam komentar i njegov autor potpuno beznačajni, oni su paradigma nečega što je zaista ozbiljno i potencijalno opasno.

Komentar je, u najmanju ruku, neinteligentan iz više razloga. Manje zbog toga što brutalna represija nad političkim neistomišljenicima i neprijateljima, na koju se ovde misli, nije stvar ruskog mentaliteta, nego komunističkog, onog gorepomenutog Marksovog i Engelsovog (a oni nisu bili Rusi). Čak ni predvodnici takvog postupanja u Sovjetskom Savezu nisu bili Rusi, nego pripadnici nekih drugih etničkih zajednica, a kod Rusa takvo ponašanje nije zabeleženo ni pre, ni posle komunističke vlasti. Nepoznato je, na primer, da su ikoga Rusi potamanili prilikom ulaska u Pariz 1814. pošto su potukli Napoleona. Neinteligentan je i zbog toga što preteći nekakvim „kvislinzima“ i „fašistima“ autor i sebe nesvesno svrstava pred streljački vod, jer iako za razliku od 1941.

Srbija nije cela okupirana, značajan i najvažniji deo njene teritorije jeste, pa se saradnja sa okupatorom (koja je nedvosmislena i otvorena) ne može posmatrati na bilo koji drugi način, nego kao čista kolaboracija. Trebalo bi da ima na umu, ako već to priželjkuje, pobednici iz 1945. nisu imali baš previše milosti ni prema zaposlenima na Radio Beogradu koji je u to vreme emitovao „Lili Marlen“, baš kao što ni gubitnici nisu pre njih imali milosti za političke komesare.

Sasvim srazmerno svojoj gluposti, ovaj komentar je opasan, jer odslikava opšte raspoloženje u tom drugosrbijanskom, autošovinističkom taboru i način na koji bi raskrstili (kada bi mogli) sa svojim političkim neistomišljenicima – po kratkom postupku. Postoji, međutim, i tu pluralizam mišljenja, jer se neki zalažu i za malo duži postupak. Među njima je direktor sestrinske televizije onoj na kojoj radi pomenuti voditelj, Slobodan Georgiev, koji je pre nekoliko godina snimajući se kako kolima prolazi pored kolone pristalica Srpske napredne stranke poručio: „Sve ćemo mi vas u logore.“

Svoju ljubav prema logorima i njihovim utemeljiteljima Georgiev je potvrdio i tvitujući za Dan pobede nad fašizmom kako se, zapravo, radi o „Danu pobede nad Evropom“. To i nije daleko od istine, iz njegove perspektive, jer se i Hitler zalagao za ujedinjenu Evropu i „zapadne vrednosti“, pa je pod tim geslom slao dobrovoljce iz svih evropskih zemalja (osim iz Srbije, jer ni „ljotićevci“ nisu želeli da u tome učestvuju) na Istočni front. Pitanje je samo gde bi voditelj, kada počnu ponovo, stavio svog kolegu Georgieva – ispred, ili iza cevi?

Izvor: NOVOSTI