Када пишем о отрежњујућим упозорењима не мислим само на глупост (подметачину?) да у програм свечане академије поводом 9. маја буду увршћене четири песме које су за време Другог светског рата певали припадници љотићевског Српског добровољачког корпуса, о чему сам опширније писао у тексту за нови „Печат“.
Пише: Филип Родић
То само по себи и није толики скандал колики је именовање једне од особа одговорних за тај пропуст, историчара Дејана Ристића, на чело Музеја жртава геноцида, које је уследило свега неколико дана након овог фијаска.
Да се разумемо, овог човека за ту функцију не дисквалификују само површност и недостатак осећаја за умесно током рада у комисији која је бирала сценарио, него пре свега његови ставови о броју жртава усташког геноцида који су веома блиски оним које заступају проусташки ревизионисти, али и склоност (у најмању руку) ка сакаћењу и кривотворењу српске историје под изговором тобожњег разбијања митова. Тако, на пример, он тврди да на Косову пољу убијени Мурат Први није био султан, него „само емир“, иако би сваком иоле озбиљнијем историчару загледаном више у чињенице, него у своју одећу, требало да буде познато да он јесте био први турски султан (цар) и да је његова званична титула гласила „праведни владар, победоносни освајач, султан Мурад-хан (кан) Први, син Орхана, сина Османова“.
Није, међутим, овај скандал толико проблематичан, јер нити наше садашње власти, иако им многи то приписују, желе да Србији наметну идеологију Димитрија Љотића, нити је та идеологија икада успела да се одмакне од маргине у српском друштву.
Много већи проблем јесу покушаји злоупотребе тог скандала и његово коришћење за најаву новог „политичког геноцида“ који је најављивао још Енгелс, пишући о томе како постоје „велики и мали народи“ који ће неминовно „нестати у олуји светске револуције“ јер су по свом карактеру „контрареволуционарни“. Из данашње перспективе гледано (мада ни Маркс и Енгелс нису баш благонаклоно гледали на Словене и Србе), један од „најконтрареволуционарнијих“ народа у Европи, ако не и на свету, свакако јесу Срби који због свог упорног одбијања да се придруже „модерним токовима“ и глобализацији заслужују сва зла која их могу задесити.
Такви носиоци култур-марксистичког модела понашања и размишљања, толико присутног на данашњем Западу и неотроцкистичке идеологије увијене у некакав либерализам, иако су по свом броју исто на нивоу маргине, имају знатно већу моћ у данашњој Србији од било каквих „љотићеваца“ и њихових наследника. Узмимо за пример један неинтелигентан, али својом претећом суштином веома отрежњујући коментар водитеља са „слободарске“ Н1 телевизије изнет на друштвеним мрежама. Поводом „љотићеваца“ на свечаној академији он је написао:
„Што би Руси рекли – можемо поновити, али овога пута стварно.“ Иако су сам коментар и његов аутор потпуно безначајни, они су парадигма нечега што је заиста озбиљно и потенцијално опасно.
Коментар је, у најмању руку, неинтелигентан из више разлога. Мање због тога што брутална репресија над политичким неистомишљеницима и непријатељима, на коју се овде мисли, није ствар руског менталитета, него комунистичког, оног горепоменутог Марксовог и Енгелсовог (а они нису били Руси). Чак ни предводници таквог поступања у Совјетском Савезу нису били Руси, него припадници неких других етничких заједница, а код Руса такво понашање није забележено ни пре, ни после комунистичке власти. Непознато је, на пример, да су икога Руси потаманили приликом уласка у Париз 1814. пошто су потукли Наполеона. Неинтелигентан је и због тога што претећи некаквим „квислинзима“ и „фашистима“ аутор и себе несвесно сврстава пред стрељачки вод, јер иако за разлику од 1941.
Србија није цела окупирана, значајан и најважнији део њене територије јесте, па се сарадња са окупатором (која је недвосмислена и отворена) не може посматрати на било који други начин, него као чиста колаборација. Требало би да има на уму, ако већ то прижељкује, победници из 1945. нису имали баш превише милости ни према запосленима на Радио Београду који је у то време емитовао „Лили Марлен“, баш као што ни губитници нису пре њих имали милости за политичке комесаре.
Сасвим сразмерно својој глупости, овај коментар је опасан, јер одсликава опште расположење у том другосрбијанском, аутошовинистичком табору и начин на који би раскрстили (када би могли) са својим политичким неистомишљеницима – по кратком поступку. Постоји, међутим, и ту плурализам мишљења, јер се неки залажу и за мало дужи поступак. Међу њима је директор сестринске телевизије оној на којој ради поменути водитељ, Слободан Георгиев, који је пре неколико година снимајући се како колима пролази поред колоне присталица Српске напредне странке поручио: „Све ћемо ми вас у логоре.“
Своју љубав према логорима и њиховим утемељитељима Георгиев је потврдио и твитујући за Дан победе над фашизмом како се, заправо, ради о „Дану победе над Европом“. То и није далеко од истине, из његове перспективе, јер се и Хитлер залагао за уједињену Европу и „западне вредности“, па је под тим геслом слао добровољце из свих европских земаља (осим из Србије, јер ни „љотићевци“ нису желели да у томе учествују) на Источни фронт. Питање је само где би водитељ, када почну поново, ставио свог колегу Георгиева – испред, или иза цеви?
Извор: НОВОСТИ