Нећак: Култура сећања овде не станује

Изгледа да је рефлексна реакција у питању?

Kад код се помену сећања на јеврејске жртве из периода Холокауста, као ехо одјекне:

А наше српске жртве, њих је било највише?

Ни један Јеврејин из Србије никада није спорио постојање и бројност српских жртава, НИKАДА.

То што се ми сећамо наших жртава, и што се на исти начин и уз дужно поштовање сећамо и свих других жртава, не значи да смо једини дужни да се боримо и за меморијале српским жртвама.

Наравно да смо се увек залагали за сећање на све жртве, али драги српски пријатељи, налазите се у свим релевантним институцијама, налазите се на врло важним и респектабилним функцијама, има вас највише у овој земљи, па покрените озбиљну иницијативу да се обележе и меморијализују сва стратишта, све српске жртве.

Да ли вам то неко брани?

Не.

У питању је KУЛТУРА СЕЋАЊА која овде не станује.

Музеј геноцида годинама посвећен српским жртвама ради у неусловним просторијама, без простора за сталну поставку и повремене изложбе, промоције књига, едукативна предавања итд.

Свакодневно спомињање Јасеновца неће решити проблем.

У Београду, у целој Србији не постоји не један трг, улица, сокак, пролаз, плато, ћошак који носи име Јасеновачких жртава.

Зашто?

Туђа рука свраб не чеше.

Аутор: Александар Нећак (Фејсбук страница)