Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Небеско царство у Срба

Наjпре, уврежено jе, а неутемељено мишљење да се дилема у избору „земаљско“ или „небеско“ jавља прво код кнеза Лазара, на Косову пољу 1389. Друга, jош већа заблуда, везана jе за тумачење да jе „земаљско царство“ значило и значи живот народа, а да га jе избор „небеског“ водио у уништење.

Често се у jавности може чути да постоjи некаква подела на „земаљску“ и „небеску“ Србиjу.  Људи коjи данас воде државу истичу да припадаjу овоj „земаљскоj“, па jе премиjер у интервjуу пред Нову годину изjавио: „Спустили смо Србиjу са неба на коjем се не ради и нема никаквих правила, на земљу на коjоj се тешко ради, а мораће и више, на коjоj постоjе иста правила за све“. Његов претходник jе, тек пошто jе Влада формирана 2012, кратко и jасно изjавио: „не интересуjе ме ‘небеска Србиjа’, него садашњост и будућност земље“. Притом, у њиховим посматрањима „небеска“ Србиjа узима се као синоним за све ирационалности коjе су водиле народ у пропаст и уништење, поготово у његовоj савременоj историjи. Осим у манастирима и црквеним портама, више се и не може више чути jавна, жива реч о „небескоj Србиjи“, а да ниjе поспрдна и понижаваjућа. Већ када изговоримо те велике речи ЦАРСТВО НЕБЕСКО, већ ту настаjе и први проблем у његовом разумевању. Наjпре, уврежено jе, а неутемељено мишљење да се дилема у избору „земаљско“ или „небеско“ jавља прво код кнеза Лазара, на Косову пољу 1389. Друга, jош већа заблуда, везана jе за тумачење да jе „земаљско царство“ значило и значи живот народа, а да га jе избор „небеског“ водио у уништење.

Корене избору да се ЖИВИ на земљи, а опет у НЕБЕСКОЈ СРБИЈИ тражимо у веку пре Косовске битке, у доба архиепископа Саве Немањића. Он jе, како вели народно предање преточено у песму,  као млади принц презрео царске дворе и круну и нови живот започео на Светоj Гори, као монах. И одабравши баш то „небеско царство“, Сава, први архиепископ српски, показао jе како се и на земљи може живети служећи му – ширећи просветитељску мисао, мирећи завађену браћу, описмењаваjући и подучаваjући неуке, подижући манастире коjи су били подjеднако уточиште и за побожни народ и за многе невољнике. Сава jе за живота био и чудотворац и законодавац, и духовник и државник, и као такав узор многима да установе и сопствени „светосавски“ поглед на свет. Он се, и молитвом и дипломатским умећем, уз брата „првовенчаног“ краља Стефана, борио и изборио за аутокефалност српске цркве и за самосталност српске државе. То jе била типична „небеска Србиjа“ коjа за наш народ не представља „мрачно средње доба“, већ доба светлости, у ком ствараjу наjзнаменитиjа пера старе српске књижевности, а фреске у манастирима представљаjу бисере уметности у европским оквирима. Иза владара, коjи су и живећи грешно на земљи мислили о покаjању и искупљењу као „улазници“ за царство небеско, остаjали су манастири, да светлошћу обасjаваjу Србиjу све док jе буде било: Студеница, Хиландар, Жича, Пећка патриjаршиjа, Милешева, Сопоћани, Грачаница, Дечани, Манасиjа, Раваница…

Зато, како пише Радован Самарџић, „блиски извесном блаженству, Срби су дочекали Турке очиjу испуњених оном светлошћу коjом су безброjне цркве и манастири чинили њихову земљу у целини озареном“. На Косову пољу, на Видовдан 1389, кнез Лазар jе, сакупљаjући српску воjску и стоjећи на бранику европског хришћанства, опет свесно одабрао царство небеско, и то не да би жртвовао своj род, већ бранећи оне идеале и вредности коjи су му остављени у аманет. Суштина овог опредељења описана jе у „Похвали кнезу Лазару“: „Боље jе нама у подвигу смрт, него у стиду живот“. Не подсећа ли ово средњовековно начело на оно из савремене историjе, када су, излазећи 1941. пред очи света, српски демонстранти подигли транспарент са натписом „Боље гроб него роб“? И ниjе ли, одбраном опет угрожене слободе, истих идеала и начина живљења, била вођена рука и оног коjи jе тргнуо нож на цара завоjевача 1389, и оног што jе пуцао на наследника цара завоjевача 1914? Њихова спремност на личну жртву била jе и доказ припадности jедноj истоj историjскоj вертикали. Тако, избор небеског царства постаjе и ЖРТВЕНИ ПУТ.

Фреска Дража Михаиловић

Српски Пантеон

Три стотине и педесет година, за колико jе моравска Србиjа робовала под Турцима, чувар њене идеjе о државности и онда када државе више ниjе било – била jе Српска православна црква. Њени патриjарси, владике и калуђери увек су били на челу народне борбе за слободу, па су зато у много примера вешани и дављени, сабљом сечени и набиjани на колац. Зато се, у гушењу велике српске побуне 1594, на чиjе jе чело управо стао патриjарх пећки Јован, Синан-паша одлучио да ископа и спали мошти Светог Саве – мислећи да ће њиховим паљењем бити сажежена и свака идеjа слободарства у Срба. Том су се идеjом затирања слободарства, а уз непризнавање и одбацивање небеског царства српског – jер Српству нису ни припадали, водили сви они коjи су и новиjоj историjи Србе сатирали пером и мачем. Само са њима би се и могли идентификовати савремени фарисеjи и гласноговорници „земаљске Србиjе“ са уистину промењеном свести. Црква jе сачувала идеjу о небеском царству, а чували су jе, сасвим природно, и сви њени верници, jер jе за сваког, па и наjпростиjег хришћанина, краjње логично схватање да се његово битисање у вечности заснива наjпре на земаљском животу, па потом и на небеском.

Коначно, национални еп (у чиjем jе средишту Косовски завет) коjи jе у црквеноj порти опевавао народни гуслар, и коjи се с колена на колено, упркос свим притисцима и страдањима, пренео до наших дана, ниjе Србе ни закопао ни заклао. Он jе, заправо, учинио да они кроз све векове осипања – преживе. Он их jе уздигао и понаjпре он им обновио државу и на почетку 19. и на почетку 20. столећа. Када jе Карађорђе на Сретење 1804. окупио народне прваке у Орашцу, обавезно присутни прота jе започео да их соколи помињући Косово. Затим jе позвао Србе на устанак и бацио клетву сличну косовскоj, Лазаревоj, на све коjи издаjу; извадио jе крст и присутне заклео на верност. Тада и тако су Срби поново, после генерациjа очаjних и обезнађених, поробљених и понижених, почели да удараjу темеље своjоj нововековноj држави. Немаjући друге споменике, у изградњи законодавства користили су се, ето континуитета, „Крмчиjом“ Светог Саве, на првоj устаничкоj застави извезли лик свог првог краља, Првовенчаног, на скупштини су, говорећи о „обнови царства“, призивали цара Душана… И на краjу тог века, од Босанске Краjине до Старе Србиjе, где год да jе било српских споменика, свирале су се гусле и певало се о Косову. Како jе утисак страних путописаца сумирао 1875. сер Артур Еванс, сећање на Косовску битку било jе „тако снажно и свеже у духу Јужних Словена као да се управо десило jуче“.

Временом, жалост и сузе прелазили су у жељу за „осветом Косова“ – за великим воjним поразом вишевековног душманина и завоjевача. Таj нови, дуго ишчекивани и одсудни сукоб, десио се 1912, када су опет, са Косовом на уснама, српски воjници били спремни да иду и у смрт. „Не идемо туђинима, него своjоj браћи. Идемо тамо где нам jе колевка. Идемо да од црног робља направимо витезове, да им вратимо понос Душанових jунака“, тако jе полазак у нови боj 1912. описао митрополит Димитриjе. Показало се да jе предање тако живо, да су идентификуjући се са своjим древним прецима српски воjници jуришали на Турке на Куманову тако силовито као да се поново нова генерациjа бори на Косову пољу. Тако jе памтећа Србиjа, испуњаваjући мисао давних завета, на почетку 20. века, исписала нове странице у књизи староставноj, о НЕБЕСКОМ ЦАРСТВУ.

То ниjе била Србиjа жељна рата и проливања крви, већ Србиjа коjа jе живела опиjена поносом и достоjанством и – вечито чезнула за слободом и правдом. У животу Срба-неимара коjи су тежили небеском царству, од Косова наовамо, постоjао jе стално базични страх – не од силе коjа им прети, већ да међу њима не живи неки нови „Бранковић“. Чини се да их jе данас више него икад. Свима њима, коjи имаjу очи да виде, уши да чуjу и срце да разумеjу, нека су за наук речи jош jедног значаjног заточника косовске мисли:

„Земаљско jе за малена царство, а небеско увек и довека.“

 

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

 

 

Атлас Покоља

 
 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: