Не знаш ти како је с дjецом..

O Божи К. из Пребиловаца испричане су многе приче, а ово jе само jедна више.

О Божи К. слушао сам као диjете, док сам код очевог стрица Николе, са осталом дjецом, комушао кукуруз.

О њему jе нарочито волила да прича баба Милева, Божина тетка. Понављала jе, при томе, већ речено, jеднако као што нам jе упорно тврдила да ћемо престати са комушањем оног часа кад набасамо на клип кукуруза црвене боjе.

Црвени клип сам упорно тражио и надао му се све до пунољетности, до када сам о Божи К. сазнао све што jе знала и баба.

Или сам само мислио да сам сазнао.

Одмах послиjе ослобођења, баба Милева jе наумила да оде код кћери у Требиње, а било jе то вриjеме кад се село могло напустити, или у село ући, само уз одобрење власти, коjа jе за свако путовање одобравала и издавала пропусницу, или jе оспоравала, што jе био чешћи случаj.

Надлежан човjек за ту ствар баби Милеви био jе баш речени Божо К.

Тако се она и нашла код њега, а он jе лиjепо примио али и обjашњавао да jе општа ситуациjа таква да jе савjетуjе да не напушта село. Он мисли да jоj не би требао издати дозволу, али како jе она са захтjевом била упорна, а тетка му jе, ниjе могао да jе одбиjе, па jе невесела срца написао, потписао и уручио тражену пропусницу.

Као што би и свака друга наша жена, и бака Милeва jе по селу причавала o наумљеном путовању. Повjерила се тако и комшиници Ђуриници и показала таj тако циjењен папир пропусницу.

Ниjе пропустила и да каже како jе пропусницу добила захваљуjући мом Божи.

Баш у то вриjеме jе и Ђуриница канила да посjети своjу кћерку, и она у Требињу, али jоj jе одбиjено издавање пропусница.

Mилевина пропусница jе била повод да се, већ сjутри дан, нађе поново у канцелариjи Боже К.

Жао ми jе, моjа драга Ђуринице, али пропусницу ти не могу издати.

Ја знам да можеш и да jе све до твоjе воље, узjогунила се Ђуриница.

Ниjе до мене. Истина jе да пропуснице jа потисуjем и издаjем, али одлуке доносе другови, другови одозго. Они, а не jа, увjеравао jе Божо К..

Тако jе мени ..!, подвикнула jе Ђуриница.

Тако jе свима!, подвикнуо jе и Божо.

Тако jе неким нама, али ниjе тако твоjоj тетки – Милеви…, прокуљало jе из Ђуринице.

Свима jе тако!, љутито jе узвратио Божо К. и додао: Тако ће бити и моjоj тетки Милеви.

Милева jе неочекивано добила поруку од Боже; тражи да дође код њега и понесе пропусницу, да на пропусници нешто исправи. Чим jе пропусницу добио у руку избуцао jе на комадиће, при том jе говорио: Моjа добра тетка, ево ти сад па причаj по селу како си од сестрића, протекциjом, добила пропусницу.

Од овог искуства Божо К. jе постао некако другачиjи човjек, и додатно се окренуо закону. Приче о њему су кружиле и говориле да jе jедан од оних људи из власти коjи су се понашали по вољи сваке више власти. Из тога jе уз њега ишло више чудесних прича, као што jе његова велика брига, као општинског повjереника, како да попише све птице у Хутову Блату.

А ствар и ниjе била нимало наивна, jер jе од виших власти добио конкретну табелу коjу jе морао попунити са броjем: гусака, патака, ждралова…, иако jе већина од њих била тек у пролазу као птице селице.

Све приче коjе сам у дjетињству чуо о Божи К. некако су наводиле на чврста и снажна човjека, вриjедна поштовања, коjи jе узорак поштења и мjера правде и закона, коjих се увиjек држао дословно наш горштачки менталитет.

И касниjе, као млад човjек, кад сам Божу К. сусретао на улици, ниjе било разлога да о њему промиjеним већ стечено мишљење. И онда, након што сам се вратио са студиjа и запослио се, иако jе Божом К. већ био у пензиjи, био сам у прилици да га упознаjем изблиза. Убрзо сам схватио да он ниjе ни налик човjеку каквог сам га носио у схватању. Напротив, пред мном jе био стар и сиjед човjек. Његове водњикаве очи и пепељасто лице представљали су човjека коjи се хрве са годинама и оронулим здрављем.

Приче коjе су о њему тада почеле да допиру биле су посве другачиjе од оних давнашњих, а причали су их озбиљни људи, коjи су дуго радили и сарађивали са Божом К. На радном мjесту био jе краjње ревносан, исто то jе тражио и од других, и због тога jе оним опуштениjим често прилазио и прекоравао их.

Божо К. jе личност коjа jе наjедном мени почела да значи као неки узор. Показало се да jе и у старости био од сваког реда. Суботом и недељом, тачно пет минута приjе подне, враћао се однекуд кући, и сваки пут са Политиком у десном џепу капута. Одиjела jе носио иста и љети и зими.

Од много прича о Божи К. мене су нарочито заокупљале неке оригиналне, коjе су са доста маште причали Дуле и Љубиша, а односиле су се на годинама двоумљену женидбу са дjевоjком Маром. Траjало jе то толико дуго да су биолошки обоjе престали бити способни да рађаjу дjецу. И тад jе одлучио и засновао брак Божо К..

Дуле jе смислио причу да jе неки момак, из Баната, баjаги Љубишин приjатељ, загледао Мару и нуди jоj брак, а она оклиjева jер не зна краjње намjере Боже К. Љубиша jе увjерљивиjи у причању и Дуле га наговори да се поигра са њима. И тако Љубиша Божи К., у повjерењу исприча Марину муку, коjа се, ето, повjерила њему, Љубиши. Наравно, Мара му jе рекла да то никако не смиjе дознати Божо К., али исто тако и она мора сазнати на чему jе с њим. А опет, Љубиша jе приjатељ и Боже К., и он не може а да му то не каже.

И тако се Божо К. нашао у великоj дилеми. Прва реакциjа jе била да jе то уцjена, али траjала jе кратко. Онда jе напао Љубишу да забада нос гдjе му ниjе
мjесто, али и то jе траjало кратко. Ова прича се догађала у канцелариjи, коjу jе Божо К. просто изгазио ходаjући од нервозе, да би на краjу рекао: Кажи jоj да jош мало сачека, а онда jе изашао залупивши врата тако снажно да се потресла читава зграда.

Остала jе прича да се на оваj начин оженио Божо К..

Женидбом са Маром, Божо К. jе посве промиjенио начин живота, нарочито jе упражњавао предвечерну шетњу, не одваjаjући се од Маре. Штета што су оволико чекали и прикаснили за пород, са сjетом су говорили добронамjерници.

Риjетко сам навраћао у кафану у коjоj jе Божо обичавао да дуго сjеди и игра карте, али сам се сваки пут увjерио да имаjу право сви они коjи за њега кажу да jе карташки страственик. Њему ниjе било важно да ли игра за туру пића или само за престиж, свакоj партиjи jе прилазио као да се борио за свjетски примат.

Тако се понашао у игри без обзира да ли jе играо jедан на jедног или у паровима. Препричава се jедна његова догодовштина коjа се збила у његовом стану, када jе напао свог партнера, супругу подпредсjедника општине, коjа jе због уjеда дуванског дима затрептала десним оком, а у игри jе то био знак да има кеца адута, па кад jе он, у критичниом тренутку по игру, затражио ту пресудну карту, а она одговорила да jе нема, он jе полудио и на партнера сасуо паљбу.

Моjа ближе познанство са Божoм К. значило му jе приjатност, одмах ми jе то дао на знање. Али због тога jе себи узимао за право да ме сваки пут заустави и наружи кад бих год нешто урадио како ниjе било, по његовом мишљењу, наjбоље. Након сваке критике завршавао jе риjечима: Ниjе лоше мали, али можеш ти и боље и пази се да не упрскаш. И више од мене био jе наклоњен нашем заjедничком приjатељу Триши. На Тришу се љутио чешће и ружио га дуже.

У кафани, jедне прилике, из Божине екипе каснио jе Марко, и Божо jе позвао мене да играм док дође Марко. Таман смо се били заиграли кад jе у кафану до мене дошла виjест да jе у Развитак стигла дуго очекивана поруџбина бицикла, коjу сам и jа ишчекивао, jер сам синчићу обећао купити бицикло за рођендан, коjи jе већ прошао.

У том тренутку игра jе улазила у одлучуjућу фазу, али било jе то и вриjеме затварања продавнице. Поскочио сам извињаваjући се што морам покварити расположење саиграча, али Божо К. jе направио такву гримасу да сам помислио да ће ме згромити. Али приjе него jе Божо К. и успио нешто да каже, Тришa се огласио: Пусти Божу, иди ти и дjетету купи бицикло. Божо К. на ово ниjе узвратио, погео jе вjеђе и наставио да се понаша као да ниjе ни чуо Тришу. Приjе него сам се удаљио с полугласом сам се обратио Божи К.

Опрости, морам, дjетету jе ово много важно.

Тако jе то кад размазите дjецу.

Не знаш ти како jе с дjецом, узвратио сам покаjавши се приjе него што сам изговорио циjелу реченицу. Заћутао сам као да сам хтио да поништим малочас реченo, али било jе касно.

Жао ми jе због ових риjечи изговорених непромишљено и без задњих намjера, иако ниjе испало тако. Божина реакциjа изнутра била jе жестока, запалио се у лицу, коjе jе постало jош пепељастиjе него jе било. Остао jе на ивици суздржљивости и ниjе проговорио ни jедне. Његово лице jе у коjу секунду прелистало све животне слике, коjе су на старачком лицу биле све дирљивиjе.

Иза овога догађаjа стално сам био у нелагоди при сусрету сa Божом К..

Божо К. jе племенит човjек и ниjе могао да не види моjу муку, па ми се све више приближавао даjући ми на знање да jе његова љутња траjала само коjи трен, и да jе то био његов пад а не моj, jер кашњење са женидбом jе његов проблем а не моj.

Врхунац његове пажње био jе када ме jе упитао: Како ти jе синчић, вози ли бицикло? Оптерећен моjом раниjом неспретношћу правио сам се да нисам чуо питање. Толико сам желио да му се на неки начин извинем. Али, знао сам да тако нешто не поправља ситуациjу. Зато сам се уместо било каквог помињања тога што сам му рекао пазио да пред њим избjегнем сваку причу о дjеци.

О Божи су jеднако кружиле разнолике приче коjе су се протезале на седам децениjа, и у коjима jе било свакоjаких мирођиjа, од оних како jе постао матица националистичког окупљања до српских оптужби да jе био плах и строг само према Србима, па су му оспоравали и српство, и приљепљивали етикету комунистичке улизице.

Прво су се прорjедиле шетње Маре и Боже К., онда jе он престао да излази из куће, и недуго потом услиjедила jе и његова смрт.

На сахрану, у село Пребиловце, возио сам се са Тришом, од коjег сам том приликом сазнао доста нових ствари о Божи К. Причом смо ушли у гробље и наставили испод jедног чемпреса, а онда сам се присjетио да jе Божо К., jедном приликом, на сахрани, приговорио баш Триши и мени: Нисте на дернеку, на гробљу сте и испраћате приjатеља, па сам предложио Триши да приступимо покоjнику.

У име Савеза бораца, о Божином партизанском путу, говорио jе неки сиjед човjек, а мене jе поглед вукао ка мермерноj плочи поред ископане раке.

Поглед се дуго задржао на три женска имена и имену Боже К., коjи jе подигао споменик. То су чељад Боже К. схватио сам, и гонетао родбинство, упорно гледаjући у исти датум смрти, 6. август 1941. године.

Тога дана, у jаму Шурманце побацана je пребиловчака неjач.

Па да, коначно схватам, на плочи су имена прве супруге и двоjе дjеце, од двиjе и четири године, мужа и оца Боже К., коjи су смрт нашли у ужасу шурманске шпиље.

Не знаш ти како jе с дjецом, као да сам зачуо онаj своj глас у кафани.

Испред мене као да jе jош jедном проjездио пепељаст лик Боже К., коjи као да jе хтио да ми каже да он зна шта су дjеца, и посебно шта jе љубав према дjеци, иако му ниjе било суђено да их подигне.

Ковчег Боже К. jе клизио низ конопце, с њим jе замицала и моjа шанса да се извиним човjеку за увреду коjу ничим ниjе заслужио.

O Божи К. испричане су многе приче, а ово jе само jедна више. Моjа прича о Божи К.

Пише: Милан Бекан

Извор: Пребиловци, село на интернету

Везане виjести:

Пребиловци