Ne zaboravi Dobrovoljačku ili tradicionalni godišnji susret žrtve i dželata

IVAN RISTIĆ

Ni za jedan zločin iz ratova 90-tih ne postoje tako očigledni dokazi, snimak naređenja za napad, pa i direktan prenos masakra
„Mogao sam da vidim kako vojnici teritorijalne odbrane proturaju cevi kroz prozore civilnih automobila koji su bili deo konvoja i pucaju. Video sam kako se krv sliva niz vetrobrane kola… Bio je to definitivno najgori dan u mom životu.“
General Luis Mekenzi, komandant Sektora Sarajevo u okviru Unprofora

Navršilo se 24 godine od ratnog zločina počinjenog protiv vojnika nekadašnje JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu tokom prethodno dogovorenog povlačenja vojnika iz kasarne u glavnom gradu Bosne i Hercegovine. I ove godine je godišnjica ratnog zločina neopravdano ostala u senci turbulentnih dešavanja u svetu i regionu. Na mestu stradanja vojnika JNA svake godine se održavaju dva skupa koje razdvajaju jake policijske snage sarajevskog kantona – jedan je skup porodica stradalih vojnika i zvaničnika Republike Srpske, koji dolaze u Sarajevo da obeleže godišnjicu stradanja svojih najmilijih i svojih sunarodnika, a drugi bivših pripadnika tzv. Zelenih beretki i ostalih oružanih formacija lojalnih Izetbegovićevom Sarajevu, koji dolaze da iskažu svoje neslaganje sa skupom koji se održava i da isprovociraju prisutne na mestu velike tragedije i ratnog zločina.

Nekadašnja Dobrovoljačka, a sada ulica Hamdije Kreševljakovića, svakog trećeg maja postane svojevrsno verbalno bojno polje na kome se susreću žrtve i nekažnjeni dželati. Uprkos gotovo uvek dinamičnim dešavanjima koja se tiču samog obeležavanja godišnjice masakra u Dobrovoljačkoj i u medijima i na sarajevskim ulicama, ovaj zločin iz godine u godinu mediji u Srbiji nedovoljno prate. Šta se zaista dogodilo u nekadašnjoj Dobrovoljačkoj ulici? Ko je odgovoran za zločin i da li su počinioci kažnjeni?

ZLOČIN BEZ PRESEDANA
Put osamostaljenja Bosne i Hercegovine u skladu sa načelima Izetbegovićeve Islamske deklaracije bio je krvav. Odmah nakon zaoštravanja međunacionalnih odnosa u multietničkim sredinama širom BiH, počela je organizovana hajka na Srbe. Otpuštanja sa posla i dobacivanja na ulici veoma brzo su prerasla u otvoreno etničko čišćenje sa ciljem da se veliki gradovi BiH u potpunosti očiste od Srba i upodobe novom projektu unitarne Bosne i Hercegovine sa dominacijom islamskog faktora. U moru ratnih zločina, patnji i stradanja kojima su Srbi bili izloženi tokom pokušaja uspostavljanja islamske države u srcu Evrope od 1992. do 1995. godine, slučaj Dobrovoljačka se posebno ističe na mnogo načina. Ovaj zločin dogodio se pred kamerama u vreme kada su oči čitavog sveta treći put u istom veku bile uprte u Sarajevo. On predstavlja brutalno kršenje pravila i običaja ratovanja, napad paravojnih formacija na regularnu vojnu silu i pokazuje svu bestijalnost napadača i mržnju koja je tom prilikom iskazana prema Srbima i preostalim institucijama onoga što je u tom trenutku preostalo od SFR Jugoslavije.

Sled događaja je bio ovakav. Samoproklamovane institucije BiH u Sarajevu predvođene Alijom Izetbegovićem, osokoljene podrškom jednog dela međunarodne zajednice, proglašavaju nezavisnost protivno volji srpskog naroda. Kreću napadi na Srbe širom BiH, barikade postaju svakodnevica stanovnika Sarajeva, događaju se prvi ispaljeni meci u građanskom ratu – ubistvo svata Nikole Gardovića na Baščaršiji a zatim sarajevski kriminalci promovisani u komandante paravojnih formacija lojalnih vladi u Sarajevu pucaju na okupljenu masu sa krova hotela Holidej in. Izetbegović biva uhapšen, a njegovo puštanje na slobodu dogovoreno je u zamenu za mirno povlačenje jedinica JNA stacioniranih u kasarni na Bistriku. Povlačenje je počelo prema dogovoru, a tišinu je prekinulo obraćanje komandanta Teritorijalne odbrane BiH Zaima Backovića Zagija, koji je pripadnicima Teritorijalne odbrane izdao komandu za napad na kolonu. Kolona je napadnuta najpre teškim naoružanjem, molotovljevim koktelima i drugim zapaljivim sredstvima, a zatim su preživeli iz neposredne blizine masakrirani iz automatskih pušaka. U napadu na kolonu su ubijena 42 vojnika JNA, pretežno srpske nacionalnosti, a ranjena 73. Oni koji su uspeli da prežive prvi udar sakrivali su se u uništena vozila i ispod vozila gradskog prevoza koja su se zatekla na licu mesta, dok su ih pripadnici muslimanskih paravojnih formacija na najsuroviji način likvidirali.

Pošto su ovakva i njima slična flagrantna kršenja međunarodnog ratnog prava naišla na žestok odgovor srpskog naroda i Vojske Republike Srpske, krenula je besomučna propaganda o „srpskoj agresiji”, „genocidu nad Bošnjacima” i ostalim događajima kao proizvodu, najblaže rečeno, slobodnog tumačenja novije istorije. Da li se dogodila agresija na BiH, jasno je svakome ko zna definiciju agresije, a prethodno navedeni primeri služe za podsećanje ko je u krajnje zapaljivoj predratnoj atmosferi ispalio prve hice i započeo sukob u kome će živote u naredne tri i po godine izgubiti više od 100.000 ljudi, od kojih se jednom delu ni dan danas ne zna grob. Slučaj Dobrovoljačka je specifičan po tome što nigde na prostorima bivše države nije počinjen zločin za koji postoje tako očigledni dokazi, snimak naređenja za napad na kolonu, takav brutalan napad na nenaoružane vojnike, a da pritom za njega niko nije procesuiran.

ZLOČINCI NA SLOBODI I MEĐUNARODNA „PRAVDA“
Glavni osumnjičeni za ovaj zločin se, naravno, znaju. To su pripadnici tzv. Armije BiH i Zelenih beretki Jusuf Juka Prazina, Kerim Lučarević Doktor (komandant vojne policije Armije BIH), Hasan Efendić (komandant TO BiH), Emin Švrakić, Zoran Čegar, Zaim Backović Zagi, Ejup Ganić, Jovan Divjak i mnogi drugi. MUP Republike Srbije raspisao je poternicu zbog ratnog zločina za ukupno 19 lica osumnjičenih za napade na kasarnu, vojnu bolnicu, kao i kolonu u Dobrovoljačkoj ulici. Tužilaštvo za ratne zločine je ovaj slučaj preuzelo od nekadašnjeg Vojnog suda u Beogradu, a on je pokrenut već 1992. godine. Do izručenja osumnjičenih Srbiji, naravno, nije došlo niti će u budućnosti doći bez obzira na postojanje pompezno najavljivanih međudržavnih sporazuma između Srbije i BiH u oblasti pravosuđa. Iako postoje neoborivi dokazi i snimci naredbe za napad pomenutog Zaima Backovića, sud BiH niti međunarodne pravosudne institucije do danas nisu našle za shodno da ovaj slučaj preispitaju, a kamoli procesuiraju evidentno odgovorne. Zločinci koji su počinili masakr golobradih i nenaoružanih vojnika JNA tokom dogovorenog povlačenja slobodno šetaju Federacijom BiH i zemljama Evrope, bave se visokom politikom, i ta činjenica služi na čast međunarodnom pravosuđu i takozvanom Sudu Bosne i Hercegovine, koji je više politička, a manje pravosudna institucija. Sud je nastao pravnim nasiljem jer nije predviđen Dejtonskim mirovnim sporazumom i Ustavom BiH, koji je njegov integralni deo, a u radu ovog suda potpuno je normalna pojava da bošnjačke i strane sudije preglasavaju Srbe i donose odluke koje nemaju nikakve veze ni sa pravom ni sa pravdom. Ni slučaj Dobrovoljačka, naravno, ne predstavlja izuzetak, pa ne treba gajiti iluzije u pogledu ovog slučaja u budućnosti.

U „građanskoj BiH”, koja pretenduje da postane članica EU, obeležavanje dana zločina u Dobrovoljačkoj ulici svake godine predstavlja sramotu za čitavu ljudsku civilizaciju. Porodice masakriranih jedva punoletnih momaka pod ogromnom policijskom pratnjom polažu cveće i pale sveće na mestu za njih večitog bola i patnje, dok trpe uvrede i psovke razjarenih Bošnjaka i pripadnika formacija tzv. Armije BiH. Bilo kakvu osudu ovakvog ponašanja od vlasti u Sarajevu ne treba očekivati. Sarajevski unitaristi ovaj ratni zločin, naravno, ne priznaju. U nedostatku racionalnih i validnih argumenata, bošnjačka strana uporno govori o navodnoj „agresiji na BiH”, o zločinima srpske strane i kvaziteorijama o „genocidnosti” srpskog naroda.

Ovakav razvoj događaja ne iznenađuje ni jednog dobrog poznavaoca prilika u BiH. Na našu nesreću, mnogo smo puta u daljoj i skorijoj prošlosti poučeni iskustvom selektivne pravde, koju dobro poznati međunarodni krugovi na sada već tradicionalan način nameću na ovim prostorima kako bi opravdali svoje agresivne postupke i zaštitili interese svojih eksponenata u ovom delu sveta.

U takvim okolnostima govori se o regionalnom pomirenju, evropskim integracijama Bosne i Hercegovine, multietničkom Sarajevu kao gradu tolerancije i suživota, kao i potrebi ukidanja Republike Srpske kao „genocidne tvorevine”, nefunkcionalne i nepotrebne, ključnog remetilačkog faktora u bosanskohercegovačkom političkom sistemu. U takvom vrednosnom sistemu, koje zvanično Sarajevo već dvadeset godina brižljivo neguje, bema govora o bilo kakvoj pravdi za nedužne žrtve, dok seni nedužnih žrtava bdiju nad „građanskom BiH” i njenom pretendovanju da se svrsta u moderna i normalna društva današnjice.

ZA BUDUĆNOST: ODNOS PREMA SELEKTIVNOJ PRAVDI
Ovaj gnusan ratni zločin je, po svojoj brutalnosti i otvorenom kršenju međunarodnog ratnog prava, u ogromnoj meri obeležio čitav građanski rat u BiH, i na najbolji način pokazao da je srpski narod bio prinuđen da uzme oružje u ruke i organizovano se brani od napada oružanih formacija lojalnih Izetbegovićevom Sarajevu. Nezainteresovanost zvaničnog Beograda za ovaj slučaj zapanjujuća je i potpuno neshvatljiva, posebno kad se imaju u vidu kristalno jasne okolnosti u kojima je počinjen kao i nečovečna brutalnost napadača. Ni brutalno kršenje Ženevskih konvencija, pravila i običaja ratovanja niti stradanje golobradih mladića mahom na odsluženju vojnog roka nisu dovoljni da vladajuće strukture u Srbiji probude iz letargije i nateraju da onoliko koliko je u njihovoj moći utiču na ovaj proces i uz to pomognu porodicama pobijenih vojnika u onoj meri u kojoj to objektivne okolnosti dozvoljavaju. Ako nikako drugačije, onda barem informisanjem šire javnosti, ukazivanjem zasluženog poštovanja i prigodnim manifestacijama na dan obeležavanja ovog stravičnog događaja.

Mladi ljudi u Srbiji ne poznaju dovoljno noviju istoriju i stradanja srpskog naroda u građanskom ratu u bivšoj Jugoslaviji, pa su samim tim podložni sponzorisanim teorijama o navodnoj genocidnosti srpskog naroda i godinama brižljivo kreiranoj teoriji o navodnoj agresiji na BiH. Suze roditelja mučki pobijenih vojnika nas svake godine opominju – nikad ne zaboravimo 3. maj 1992.

Izvor: Novi Standard

Vezane vijesti:

Odata počast ubijenim vojnicima JNA u Dobrovoljačkoj (FOTO/VIDEO)

Ruže iz Dobrovoljačke ponovo bačene, ovaj put u Miljacku

„U Dobrovoljačkoj se desio kukavički i zločinački napad“

24 godine od napada na kolonu JNA u Dobrovoljačkoj