Не треба да ћутимо пред Европом, Трамп шанса и за нас

Проф. др Драган Станић председник Матице српске о геополитичком тренутку и нашој земљи у њему, српском трагању за вером у себе, институцији на чијем је челу…

Кроз минуле деценије, тегобне и драматичне, Срби су делимично изгубили национално самопоштовање, веру у сопствене вредности и традицију, али последњих година уочљиво је да много храбрије размишљамо о себи самима. Почели смо да дефинишемо наш национални интерес и да бринемо о специфичностима сопственог развоја. То је спор и тежак процес, но требало би, најзад, да нас доведе до консензуса о елементарним националним вредностима. До свести о целовитости и јединству.

Овако проф. др Драган Станић, председник Матице српске, оцењује, за „Новости“, актуелни геополитички тренутак и Србију у њему. Уз опаску да мудри народи уче из сопствене прошлости, Станић вели да су нам поуку о слози, далеке 1826, оставила и шесторица трговаца, један песник и адвокат из Пеште, када су, препознавши важност тадашњег геополитичког тренутка, основали Матицу српску, прву књижевну, научну и културну институцију у Срба.

* Јесмо ли данас свесни шта је у овом тренутку наш стратешки интерес?

– Политички и геополитички посматрано, морамо јасно дефинисати своју позицију. Имам утисак да последњих година то, заиста, успева да се уради на добар начин, а подразумева шире опредељење „и Европа, и Русија, и Кина, и остатак света“. Треба партиципирати у Европској заједници колико год је то могуће и колико то не угрожава наше елементарне интересе. Такође, треба имати отворене односе према свима онима који ће добром вољом, спремношћу на сарадњу, па и својим капиталом исказивати жељу за сарадњом. Уз, дакако, основни услов да поштују нас и наше интересе. Немамо ми разлога за комплексе ниже вредности. Ми стојимо раме уз раме са другим европским народима: у понечем смо нешто слабији, у понечем и нешто бољи од других, али се разликујемо превасходно специфичношћу своје историје и чињеницом да нам недостају линије континуираног, мирног развоја у дугом временском периоду. Било је периода када нисмо имали своју државу, било је периода када се наша држава отуђила од сопственог народа, а у том вакууму изгубили смо самопоштовање, које нам мањка и данас.

НЕГРИШОРАЦ НЕ СПАВА

* ВАШЕ збирке песама, објављене под псеудонимом Иван Негришорац, овенчане су вредним наградама. Да ли се песник повукао у илегалу? – Без писања не могу и нећу, упркос свим обавезама. Успевам да нађем неку меру јер је песничка инспирација у мени још увек веома јака. Прошле године објављена ми је књига „Матични млеч“, која је у целини посвећена Матици српској. Написао сам поему у којој су ми позајмили своје гласове најзначајнији људи у историји Матице. Они су ми „говорили“ како ваља видети српску културу.

* Актуелна политика „и Европа и Русија“ има много поборника, али и противника у нашој земљи…

– Политика „и Европа и Русија“, али „и Европа и цео свет“, у нашем случају је једино исправна. Нама је Европска заједница одавно послала јасан сигнал да у основи не жели да води рачуна о српском националном интересу. Истовремено, и те како води рачуна о националним интересима других народа око нас. Упркос томе, пред Европом не треба ћутати и, на сву срећу, данас наши политички представници не ћуте. Не кажем да се то увек чини на најбољи и најартикулисанији начин, али се не прећуткују реална оштећења наших интереса.

* Колико нам је била јасна слика нашег националног интереса деведесетих и у периоду транзиције?

– Било је неопходно да у период транзиције уђемо са јасним стратешким опредељењем шта и како треба да чинимо у политичким ломовима који су уследили. Ми, међутим, знамо колико смо лутали од пропасти социјалистичке Југославије до данас. У тај процес Срби су ушли са причом очувања федерације, упркос очигледној одлуци западних сила да ту државу треба демонтирати. Да смо одмах кренули у српску алтернативу, чини ми се да би било много мање страдања и жртава.

* Хоћемо ли на том искуству бити мудрији сада, када се назире да свет са Трампом неће бити више исти?

– Са „брегзитом“ и победом Трампа у САД дешавају се веома крупне ствари. Ово су, наиме, веома јасни сигнали да се западни свет и НАТО уморио од улоге светског полицајца, те да је схватио да пораст снаге Русије, Кине, Индије и других земља света захтева прекомпоновање односа снага у свету. Сада се отварају перспективе за многе, до сада незамисливе геополитичке процесе, па ми морамо схватити да ово јесте јединствена шанса и за нас, Србе. Догађаје који нам предстоје морамо дочекати знатно спремнији него што смо дочекали распад блока социјалистичких земаља и улазак у период транзиције.

* Какве се перспективе у том контексту отварају за нас?

– За нас, Србе, ту се отварају неке сасвим нове, драгоцене перспективе. Уколико будемо довољно геополитички мудри, добро организовани и практично ефикасни, ми се као народ можемо изборити за једну сасвим нову, другачију и бољу међународну позицију. Сада је тренутак да се ујединимо око дефинисања стратешке позиције целог српског народа и одређења низа тактичких поступака о томе како остварити глобалне циљеве. Пред нама су, стога, веома крупни задаци националног помирења, које никада у пуном смислу није изведено.

СКРОМНОСТ – НАША ВРЛИНА

* У ДРУГОМ мандату Матичин сте председник, упоредо и универзитетски професор и књижевник, а неретко вас Новосађани срећу на стајалишту док чекате аутобус…
– Скромност је карактеристика која краси Матицу српску.Сви председници које сам имао част да познајем – Бошко Петровић, Живан Милисавац, Божидар Ковачек, Чедомир Попов – били су људи високе креативности и интелигенције, поштења и пожртвовања, а истовремено веома толерантни, скромни и ненаметљиви. Та чињеница обавезује све оне који ће доћи после ових великана српске културе.

* Како би требало да буде дефинисана наша културолошка стратегија?

– Изузетно је важно да дефинишемо своју позицију у културолошком смислу у свету глобализације. Без пуне националне самосвести нећемо умети да партиципирамо у свим овим глобализационим процесима. Зато је неопходно да имамо развијену свест о свим вредностима које су већ створене у српској култури, потом, да имамо снажан, отворен поглед у будућност, са спремношћу да улазимо у разноврсне развојне процесе, да умемо слободно да комуницирамо са другим културама и да у таквим динамичким релацијама из самих себе извлачимо стваралачки максимум.

* Каква је улога Матице српске у таквој стратегији културе?

– Ми у Матици смо то – тихо, без великих речи, али са недвосмисленом праксом – дефинисали као изузетно важан задатак на утврђивању пуне српске културолошке самосвести, на одбрану свих културолошких специфичности у домену језика, писма, књижевности, уметности, науке… Матица, заједно са САНУ, универзитетима и осталим институцијама, мора да ради на очувању свих чинилаца које граде наш идентитет. Али, истовремено, ми морамо да радимо и на непрестаном динамизму наших развојних потенцијала, те да упорно откривамо не само шта смо све као култура били, него и шта све можемо да будемо.

* С друге стране, Матица има врло отворен однос према другим културама…

– Та размена информација је нама и те како потребна. Таквим ставом Матица доприноси да не постанемо некаква ксенофобична заједница застрашена пред другим културама. Ми не само да се не плашимо интензивне комуникације са другима, него и отворено идемо у сусрет таквим догађајима. Са Русима већ имамо изграђене односе (Славистички институт Руске академије наука), са Чесима (Матица моравска) и Словацима такође (Матица словачка), са Словенцима то градимо (Матица словеначка), из штампе управо излазе зборници радова о српско-енглеским односима, а у наредном периоду порадићемо на истраживању српско-француских, српско-немачких, српско-индијских и других културолошких односа.

* Неке од тих вредности, попут Српске енциклопедије и часописа „Летопис“, морали сте, нажалост, да браните на домаћем терену, од бивших министара, Ђелића и Тасовца…

– Нажалост, поменути претходни министри декларисали су своју намеру да делују деструктивно у односу на неке стратешке приоритете српске културе и науке. Такав један приоритет је, свакако, „Летопис Матице српске“, који излази од 1824. године, готово без прекида, па у том погледу представља светски уникатан феномен. И уместо да министар културе, председник Матице и уредник „Летописа“ седну да се договоре како 2024. ваља дочекати 200. рођендан овог часописа и уврстити га под заштиту Унеска, министар нас је 2015. и 2016. дочекао са одлуком да се дотације часопису смање на чак шестину потребног износа, што значи да он сматра да уместо 12 свезака годишње, треба да изађу само две свеске. Други пример јасних стратешких приоритета тиче се Српске енциклопедије коју од 2010. године објављују Матица, САНУ и Завод за уџбенике. Тадашњи министар науке се озбиљно забринуо кад је сазнао да је прва књига била пред завршетком, па је 2009. године укинуо сваку финансијску подршку. Претила је опасност да се тек формирани тим распадне, да шесторо запослених годину дана не прима никакве плате, али смо ипак издржали све ове притиске и некако опстали.

* Имају ли актуелни министри културе и науке више разумевања за капиталне подухвате Матице српске?

– Са новим министрима успоставили смо веома добру комуникацију и на основу тих разговора, верујем да ћемо „Летопис“ успети да заштитимо, а искрено се надам да ће и Српска енциклопедија најзад добити минимум услова за успешан рад. С обзиром на то да имамо врло изразиту подршку Покрајинске владе и градоначелника Новог Сада, уверен сам да улазимо у период када ће се осетити благотворност пуне, изузетно динамичне делатности Матице српске.

Аутор: Јованка СИМИЋ

Извор: НОВОСТИ