Не дао ти Бог да погинеш за отаџбину

Јесте ли се некада запитали о ономе после смрти? Вероватно вас jе уплашила мисао о нестанку и путу у непознато. Баш тада, колико би нас добровољно пристало да положи своj живот?  Ако има оних коjи би на то пристали, а сигурно да има, за кога и шта би били спрeмни на наjвећу жртву?

Када људи своjим животима стану бранити своjе наjмилиjе сроднике или приjатеље, то jе готово нормално и опште прихваћено. Међутим, шта jе са онима коjи су ову цену платили не само ради своjих блиских, њихових домова и имања, него су то учинили за милионе очиjу и лица коjе никада нису видели, пашњаке на коjе никада нису извели стада, изворе на коjима никада нису захватили воду?

Оно што наjвише заболи у овоj причи, jесте да говоримо о милионима, не само имена, већ људских бића од крви и меса, са рукама и ногама, и очима коjе су некада плакале, и уснама коjе су се развиjале у осмех…

Срамотна jе чињеница да нисмо упамтили све те хероjе, него су многи остали именом незнани, али jе далеко страшниjе то што смо у заборав бацили њихова дела. Уживаjући у чарима слободе коjу су нам они омогућили, ми смо незахвално отписали њихове подвиге.

Нема смрти коjа ниjе обавиjена тугом. Одваjање од драге особе, без обзира да ли се веруjе у васкрсење и поновни сусрет или не, представља тежак доживљаj. Ипак, ниjе свака смрт иста у погледу начина на коjи до ње долази. Било би срамотно страдати у недоличном стању коjе приказуjе све негативне стране неморала и примитивних нагона савременог човечанства (примера ради, саобраћаjна несрећа као последица конзумирања психоактивних супстанци).

До скора се дало веровати да jе часно жртвовати се ради вољене земље, односно да употребимо ту милозвучну реч – Отаџбине. Сматрало се да таква жртва не може бити узалудна, никада нечасна и да jе њен наjвиши степен полагање живота.

Да ли jе незахвалност потомака убитачниjа од метака и граната неприjатеља?

Човек jе постао уморан, незаинтересован и сведен на обичног потрошача. Пошто jе искључиво посвећен своjим материjалним потребама, занемарио jе оне духовне. Када и до њих дође, осмишљен jе читав виртуелни систем задовољавања истих. У топлини свог дома, задовољно ће проводити време на друштвеним мрежама и уз телевизиjски програм, уз обилне потешкоће да дохвати даљински управљач. Сигурно неће размишљати о некоме ко jе неиспаван и гладан пешачио стотинама километара по непрохотним врлетима и гудурама, да би тако изморен одмах ступио пред неприjатеља.

Тада више нема места за причу о незахвалности, jер као главни проблем настаjе отуђеност. Ниjе само проблем нестанак духовне вертикале и везе са прецима, него нестаjе блискост са друштвом и окружењем, те нестаjе воља да се они заштите и да се за њих и погине.

Српско ратничко гесло, коjе се проносило на воjничким заставама, некада jе гласило: ,,С вером у Бога – за краља и Отаџбину“. Нећемо набраjати заслуге и шта су све учинили воjници под овим барjацима, него покушаjмо да протумачимо за шта jе то Србин гинуо вековима, из данашње перспективе.

Видимо да се у први план стављаjу: Бог, краљ, Отаџбина.

Бога више нема! Тако се макар говорило на овим просторима после Другог светског рата. Устав Краљевине Србиjе из 1903. године, прокламовао jе: ,,Државна jе вера у Србиjи источно-православна“. Устав Србиjе из 2006. године, казуjе: ,,Република Србиjа jе световна држава.“

Ни краља више нема. Постоjи титуларни краљ са легитимним правом на престо, али не постоjи владаjући.

Постоjи ли Отаџбина?

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

Везане виjести:

Час историjе

Eвропски дуг Србиjи

Споменик краља Петра у Дубровнику