Нажалост, нема више таквих људи

Свако турбулетно вријеме узима свој данак. И тад када је најтеже, покаже се ко је вјера, а ко невјера. Преносимо вам истиниту причу коју је један читалац из Рогатице послао БН порталу. Можда у сљедећим редовима препознате и данашње вријеме када је, нажалост, све више оних који лако изгубе образ и част.

„Са шеснаест година оде у четнике. Убрзо зароби њемачки митраљез. Нико се и не усуди да га затражи од дјечака-горостаса, високог скоро два метра. Гдје он залегне ту непријатељу пролаза нема.

На Сутјеци, четрдесет треће, сколише их партизани. Све да их побију. Он сазнаде гдје су Рогатичани и предаде се њима. Нека свога и у рату непријатеља.

Драго и Милисав препознаше га одмах. Надвисио све четнике. Лијепо га примише, не дадоше никоме да га дира. Рекоше да ће му све опростити ако им се придружи. Сачуваше му главу. Он их одведе до једног кривог бора, ископа испод жила сакривене униформе и оружје, обуче их и наоружа од главе до пете.

Њемачка офанзива однесе их даље. Он искористи прву прилику и поново клисну четницима.

Бог даде па сва тројица преживјеше рат.

Негдје педесет и неке бануше Драго и Милисав код њега на имање. Он устави волове, изведе их из орања, стави пред њих сијена и сједе на повисоку одорицу са ненајављеним гостима.

Понудише га цигаретама марке „Сућеска“. Он дубоко удахну, па омириса једну и стави је за уво. Другу олиза језиком по шаву, узе је у уста, извади из џепа чакмак и повуче њиме по кремену. Труд плану, а он прижди цигар на пламенчић. Потече и разговор. Гдје је ко, ко шта ради, како су кућна чељад…

Драго је сад високи официр ЈНА, потпуковник, а Милисав секретар општине.

Кроз разговор претресоше рат од чет’ерес треће до чет’ерес седме. Тек тада се Дуле предао ОЗНИ. Исприча им и како му је Радомир Нешковић послије Сутјеске свинт’о шамарчину да му је уво звонило три дана. Послије дужег разговора гости му рекоше и што су дошли.

– Јебемга Дуле, ти знаш како ово сад иде. Свака сића са два свједока да је био у партизанима добије јал добар пос’о, јал борачку пемзију… кад посвједоче провјерени чланови Партије нико се не усуди да порекне. Милисав и ја смо се договорили да посвједочимо да си ти био у партизанима на Сутјесци, нећемо ништа ни слагати. Помоћи ћемо ти и да те приме у Партију и да те Бог види, и тебе и сву твоју чељад. – рече му Драго.

– Тјааах… – одговори Дуле, извади ону цигару иза ува, прижди је на безец, па повуче неколико добрих димова прије него проговори.

– Фала вама високо, који сте се мене шјетили. Мило ми је чути да добро живите у Титовини. Ваша странка побиједи и треба да добро живите. Живим и ја… некако. Нисмо ‘љеба гладни. Ви сте зе борили за Тита и Партију, ја за Краља и Отаџбину, ваше је побиједило, моје изгубило. Ја се за то нисам борио, ‘вако је право, друкчије не би ваљало.

Без поздрава устаде и уведе волове у бразду. Звизну канџијом кроз ваздух и подвикну на дешњака. Зашкрипа посна земља под лемешом. Замириса пререзани орашак. Мукну, или јекну, шароња. Уплаши се врана и узлеће са оближње крушке.

Ја… мој брате, а види ти сад ово… нема више таквих људи, то мајка више не рађа!“

Извор: БН ТВ