Наташа Матаушић, хрватска историчарка: У Сиску није било никакво Прихватилиште него усташки логор за дјецу са Козаре

ГЛАС: Каква су Ваша сазнања о овом логору?

МАТАУШИЋ: О дјечјем логору у Сиску могу говорити само на основу својих истраживања, изворне архивске грађе, научних текстова, те мемоара савременика тих догађаја. Наиме у Сиску се током тих ратних година налазио логорски систем који се састојао од усташког “Сабирног логора Сисак” и “Прихватилишта за дјецу избјеглица”. У усташки сабирни логор су биле интерниране српске породице “покупљене” у ратом захваћеним подручјима Баније, Кордуна, Мославине, Славоније и Козаре, а након акција “чишћења терена”. Након краћег задржавања, сви за рад способни мушкарци и жене одвођени су на присилни рад у Трећи рајх. Само током 1942. године одведено је 8.233 особа. Дјеца, од дојенчади до четрнаестогодишњака, насилно одвојена од својих мајки које су послане на присилни рад, остајала су у сабирном логору препуштена “бризи хрватске државе”. Из сабирног логора ова дјеца су била премјештана у “прихватилиште” гдје су дијелила исту, трагичну судбину као и тамо допремљена козарачка дјеца.

ГЛАС: Да ли имате податке колико је дјеце из козарачког краја прошло кроз овај логор?

МАТАУШИЋ: Први транспорт с 800 дјеце из усташког логора Стара Градишка стигао је у Сисак у пратњи сестара Црвеног крста и Диане Будисаввљевић 3. августа 1942. године. Сљедећи дан, овај пут само у пратњи усташких војника, организован је још један транспорт из Старе Градишке са 650 углавном млађе дјеце и дојенчади. Па опет сљедећи дан стиже још 1.200 дјеце из сабирних логора у Млаки и Кошутарици. Два дана касније, доведено је још 68 дјеце из сабирног логора у Приједору. Била су све то српска, православна дјеца с Козаре и поткозарских села, укупно њих 2.722. Морам напоменути, да је према мојим сазнањима, кроз овај логор прошло укупно 5.607 дјеце, од чега су готово половину чинила дјеца из Баније и Кордуна и других крајева НДХ. Она су била одузета мајкама које су послане, након “тријаже”, на присилни рад у Трећи рајх.

ГЛАС: Значи није се радило о никаквом прихватилишту за дјецу како тврде поједини хрватски историчари и бискупи?

МАТАУШИЋ: Не. Оно врло брзо постаје логор, у дословном смислу те ријечи. Зашто? Зато јер дјеца нису могла напустити логор без одобрења руководства логора, зато што је дио прихватилишта био у жици, наводно да се не заразе становници Сиска. Такође, ова дјеца су била готово без икакве љекарске помоћи. На више од 5.000 дјеце била су свега три доктора и пет медицинских сестара, а након што су се доктори разбољели од тифуса, који је харао логором, замјена није послата. Она су живјела у ужасним хигијенским условима, а била су и стално гладна.

ГЛАС: Чиме још поткрепљујете своје тврдње?

МАТАУШИЋ: Да је то био логор говори и ужасно велика смртност дјеце. Наши врли историчари и истраживачи желе минимизирати те бројке. Оне би биле вјероватно и веће да један број дјеце није пребачен из логора у Сиску у Загреб. У девет транспорта пребачено је укупно 2.368 дјеце. Она су касније посредством Каритаса удомљена у породице. Посљедња група од десеторо дјеце стигла је у Загреб 8. јануара 1943. године. С тим даном укида се “дјечје прихватилиште” у Сиску, али усташки сабирни логор и даље је наставио да ради.

ГЛАС: Колико је дјеце умрло у овом  логору?

МАТАУШИЋ: Према “Попису дјеце помрле у Дјечјем прихватилишту”, у Сиску је током 1942. године умрло 1.152 дјеце, односно свако шесто дијете које је тамо било допремљено. Тужна биланса смрти која најбоље свједочи о карактеру овог “прихватилишта”. Колико је од њих било козарачке дјеце, тешко је утврдити због недостатка информација о мјесту из којег је дијете било допремљено.

ГЛАС:  Каква је била судбина остале дјеце?

МАТАУШИЋ: Колонизација дјеце од стране Каритаса у Сиску је потпуно заказала. Али су зато грађани Сиска и околних села показали велико срце према овој дјеци. До 25. септембра 1942. године, негдје око 1.638 дјеце предато је на храну породицама, односно колонизовано у Сиску и околним селима. И као што сам већ рекла 2.368 дјеце било је пребачено у Загреб.

ГЛАС: Ко највише потиче ревизионизам у Хрватској, те колико је сама црква одговорна за такво стање?

МАТАУШИЋ:  Можемо рећи да је све започело фамозном тврдњом Фрање Туђмана, првог предсједника самосталне Републике Хрватске, о томе како је НДХ била, између осталога, и остварење вишевјековне тежње хрватског народа за самосталношћу. Доласком емиграната из иностранства и њихово укључивање у политички живот Хрватске додатно је распламсало годинама затомљене ставове о појединим забрањеним темама хрватске историје. Блајбург и Крижни пут, злочини партизана, Голи оток, број жртава концентрационог логора Јасеновац… Ове контроверзне теме и данас су проблематичне, не само у научним круговима, већ и широј друштвеној јавности, а консензус о њима још није успостављен. Томе свакако доприноси и недосљедност хрватских власти које ће на те теме реаговати у складу својих политичким потреба.

ГЛАС: Како то изгледа у пракси?

МАТАУШИЋ: Анатемизирање антифашистичког покрета, уклањање имена народних хероја у именима улица, тргова и творница, па чак и уклањање имена Трга маршала Тита, постао је мејнстрим у Хрватској. За Европу створену на засадима антифашизма и борби против нацизма, престављамо се за изворно антифашистичку земљу. Унутра пак кува ревизионизам који настоји усташки режим и НДХ приказати као уљуђену државу у којој су почињени злочини били тек одговор на “непожељно” понашање дијела становништва. Црква дакако ту има велику улогу. Не сви свештеници и не сви бискупи. Али, велика већина. Врло ће радо говорити о партизанским злочинима над свештеницима, али не и о оном великом броју оних који су се прикључили НОБ-у. Они за њих не постоје. То је класична забрана сјећања. До данас још нити један хрватски бискуп није говорио на комеморацији посвећеној жртвама логора Јасеновац у којем су људи убијани због њихове националне, расне и идеолошке припадности, али ће врло радо говорити на комеморацији у Блајбургу гдје су осим колаборациониста из свих крајева бивше Југославије, страдали и они који су неоспорно били криви за злочине почињене у логору Јасеновац. Нажалост и многи који с тиме нису имали везе.

Лисаку позлило

ГЛАС: Да ли је тачно да је Ерих Лисак, тадашња десна рука поглавника Анте Павелићева, повратио када је видио стање у којем се налазе дјеца у сисачком логору?

МАТАУШИЋ: О овом “прихватилишту” свједочио је и њемачки генерал Глаисе фон Хорстенау. У октобру 1942. године, након усташке акције на села Црквени Бок, Стремен и Ивањски Бок на Банији, он је посјетио овај логор и наведена села. У његовој пратњи био је, између осталих и усташки високи званичник Ерих Лисак, један од најближих Павелићевих сарадника. Након што су обишли логор и бараку у којој су била смјештена српска дјеца, једном члану Глаисове пратње, управо Ериху Лиску, доиста је и позлило, ако је вјеровати изворном документу.

Биографија

Наташа Матаушић је завршила је и дипломирала историју и археологију на Филозофском факултету Загребу. Једно вријеме радила је као кустос Хрватскога историјског музеја и предсједница Управног савјета Спомен-подручја Јасеновац. Добар дио своје каријере посветила је истраживању злочина у овом усташком логору, али и страдању жена и дјеце и НДХ.

Извор: Глас Српске