Наставак или пад тренда етничке хомогенизације?

Премало припадника СПЦ-а

Резултати пописа показат ће хоће ли се поновити лоша методологија од прије десет година, када је број оних који су се изјаснили „припадницима православне цркве“ износио 196.000, а број оних који се сматрају „припадницима Српске православне цркве“ био 40.400. У Загребу, од 15.634 декларираних припадника православне вјере, само је 129 уписано под припаднике СПЦ-а. Вјерницима Српске православне цркве обратио се и патријарх српски Иринеј, који је позвао припаднике српског народа да се слободно одазову предстојећем попису становништва, изјашњавајући се на њему као Срби православне вјере. Поводом пописа становништва предсједник СНВ-а Милорад Пуповац састао се с митрополитом Јованом и владикама Лукијаном, Фотијем, Савом и Герасимом: свештеници су информирани о кампањама информирања и мобилизирања те је изражена нада у боље резултате након овогодишњег пописа. Српска православна црква подржава ове активности и у њима судјелују у оквиру својих надлежности, поготово у питањима вјероисповијести када савјетује вјерницима како да се одреде.

– Таква се пракса не смије се поновити и ми се у Српском народном вијећу надамо да ћемо успјети подићи број Срба у овој земљи. Све српске организације активно раде на организацији пописа и мобилизирању наших грађана како би се слободно изјаснили тко су, што су и којим језиком говоре, како би нас било више и како бисмо у наредних десет година остваривали Уставом загарантирана права – додаје Милошевић.
За разлику од посљедњег пописа, Српско народно вијеће успјело је осигурати да број пописивача српске националности одговара удјелу те мањине у укупном становништву локалних средина, што ће сасвим сигурно охрабрити многе испитанике да слободно искажу свој идентитет.
Критике стижу на образац П-1 за попис становништва, у дијелу у којем грађани дају податке о својој вјероисповијести, јер се директно сугерира припадност католичкој вјероисповијести, унаточ одредбама Устава којима се одређује једнакост свих вјерских заједница пред законом и јамчи слобода вјероисповијести свим грађанима.

Губици и исељавање
Попис из 1991. дочарао је посљедњу, предратну слику Југославије и с временом постао основним параметром за будућа истраживања демографских процеса на тлу некадашње државе, а из пописа 2001. читали су се резултати ратних политика деведесетих. Десет година касније, миграцијски су токови знатно ублажени у успоредби с међупописним раздобљем 1991-2001, када су великим дијелом били окарактеризирани као присилне миграције проузрочене ратним збивањима и исељавањем знатног дијела српскога националнога корпуса. Посљедње десетљеће обиљежавају супротни трендови, но интензитета много мањег од очекиваног.
– Након пописа 1991. године наступиле су значајне демографске чињенице: ратних губитака било је око 20.000, догађало се прво неповратно исељавање хрватске популације, па неповратно, знатно бројније, исељавање српске популације, њих око 256.000. Услиједио је затим повратак избјегличког становништва из Србије (око 80.000 особа), а догодило се и трајно настањење прогнаних Хрвата из БИХ-а (око 200.000 људи) и редистрибуција хрватских грађана унутар Хрватске – рекао је за „Новости“ још прије годину дана демограф Иван Лајић из Института за миграције и народности.
Попис 2011. бит ће и индикатор тренда повратка српског становништва, а послужит ће и као одговор на питање о томе колико смо у данашњем друштву слободни да јавно искажемо своју националну припадност. За српску заједницу важне су двије ствари – слободно изјашњавање националне припадности у градским срединама, у којима се увелике одвија асимилацијски процес, као и што већи одазив српског становништва на подручјима од посебне државне скрби, која су изразито депопулирајућа, с многим сеоским насељима на прагу биолошког нестајања.

Бијег из идентитета
– Демографска структура на подручјима од посебне државне скрби великим је дијелом поремећена ратним збивањима, а садашње становништво нема виталне потенцијале аутохтоне демографске обнове. У дугорочној перспективи, ако не дође до радикалних имиграцијских заокрета, ова ће подручја великим дијелом изумријети, и то не само рурални дио него и градови којима ова сеоска насеља гравитирају – додао је Лајић.
Не само боља квалитета живота него и сам опстанак у повратничким крајевима овисит ће од броја Срба на попису, јер ће се на тој статистици темељити оправданост многих институција, од домова здравља преко хитне помоћи до школа, као и покретање господарских пројеката на тим подручјима.
С друге стране, од слободног изјашњавања у градским срединама овисит ће конзумирање права из Уставног закона о правима националних мањина ондје гдје то још ни данас није постигнуто. Иако је опћа политичка и друштвена клима данас позитивнија него прије десет година, питање је колико су они који су 2001. „побјегли из идентитета“ спремни вратити се у њега.

Паулина Арбутина

Извор: СНВ