Насиље над српским језиком

Почело jе пуким преименовањем наставног предмета Српски jезик у „матерњи“ у школама 2004. године. „Образложења“ за промjену имена jезика у Црноj Гори била су сасвим изванлингвистичка, изванисториjска, политикантско-идеолошка: прво, да „свак има право да зове jезик своjим именом“, што jе у свjетскоj пракси, изван ових наших простора, незабиљежено „право“, затим да свака нациjа има право да своj jезик зове „именом нациjе“, иако то „правило“ не важи за многе велике нациjе свиjета. Након референдума (2006. године) наступио jе нови „аргумент“: Језик мора и треба да се зове по имену државе! Године 2007. донесен jе нови устав када jе „црногорски jезик“ проглашен за службени. У Устав jе униjето име за jезик коjи не постоjи нити jе икада постоjао. Али, уписивање у устав наjеданпут jе постало „доказ“ постоjања „црногорског jезика“. Уставом се, као што jе познато, не ствара jезик, нити jе пуко уписивање имена за jезик доказ његовог постоjања. Осим тога, у не малом броjу земаља свиjета (Њемачка, Сjедињене Америчке Државе, Велика Британиjа…) име jезика се не уписуjе у устав (нити уставно дефинише), преко 98 одсто jезика на свиjету нема никакав службени статус, jезик се, па и име jезика, подразумиjева.

Тек потом jе у Црноj Гори формиран „Одбор за стандардизациjу црногорског jезика“. Након велике расправе и подjеле унутар различитих струjа, декларативно и формално се за „црногорски jезик“ проглашаваjу и стандардни облици српског jезика (типа: дjевоjка, тjерати, сjести, изjести) и диjалекатски облици српског jезика (типа: ђевоjка, ћерати, с’ести, из’ести), тако да сада постоjе „два црногорска jезика“. Заиста, jединствен феномен! Одбор jе наступио са паролом „црногорски jезик мора да постоjи!“. Као производ свега овога, настао jе потом и хаос од „стандардолошке литературе“ „црногорског jезика“, почев од септембра 2010. поjављуjе се „Gramatika crnogorskoga jezika“ (аутори Аднан Чиргић и двоjица хрватских лингвиста: Иво Прањковић и Јосип Силић), преписана граматика хрватског jезика са новином од два нова (стара диjалекатска српска) гласа итд.

Овдjе желим да напоменем и то да многи са простора Србиjе, при том научници високих звања, често, при том и филолози, ни у чему не помажу очувaњу српског jезика  у Црноj Гори (иако jе знатно више дивних примjера оних коjи се брину и труде око цjелокупне српске баштине, па и оне у Црноj Гори). Тако, нпр., неки професори са филолошких факултета из Србиjе (Београд и Нови Сад, са група за стране jезике) прихватаjу да у Црноj Гори буду ментори и чланови комисиjа за теме коjе компаративно третираjу неки проблем у, нпр., енглеском, њемачком, француском jезику, на jедноj, и, „црногорском jезику“, на другоj страни (при чему jе сва литература коjа jе наведена са предзнаком – српски jезик, понекад и српскохрватски).

Црна Гора, почињући од нуле, покушава да исконструисаноj стварности прида историчност тиме jош више идући у апсурд и фалсификате. У посљедње вриjеме се и у Црноj Гори конструише нова историjа, присваjа српска споменичка грађа у коjу се укључуjе све са простора коjе обухвата садашња Црна Гора и подводи под „историjску монтенегристику“, задаjу се нове диjалекатске подjеле, односно наименовања диjалеката. Тако се у уџбеницима за средњу школу налази подjела Црне Горе на два диjалекатска типа: говори сjеверозападне Црне Горе (умjесто термина источнохерцеговачки) и зетско-горњополимски, чиме се териториjа данашње Црне Горе издваjа и омеђава. Зетска редакциjа се третира као посебна и наjстариjа па се из ње изводе остале редакциjе (српска, босанско-хумска). Нарочито jе „интересантно“ позиционирање Мирослављевог jеванђеља, коjи се сврстава у „зетску редакциjу“ (према jеднима написано у Биjелом Пољу, према другима у Котору), потом се из „ње“ изводи „црногорски jезик“ (а и остале редакциjе и jезици).

Сљедеће што се поклапа са процесима у Хрватскоj и БиХ, jесте сврставања писаца (идући у наjдаљу историjу) са териториjе садашње Црне Горе (а историjски су припадале различитим просторима и формациjама), под „црногорски“ jезик (без обзира на њихово опредjељење за српски jезик, етнос, културу, и припадност истом). Тако су црногорским jезиком писали: „vladika Vasilije Petrović, Petar I Petrović Njegoš, Petar II Petrović Njegoš…, Stefan Mitrov Ljubiša i Marko Miljanov Popović; Peraštanin Andrija Zmajević, vojvoda Anto Daković, Vuk Vrčević, Stevan Perović Cuca, Marko Car, Luka Jovović, Novica Kovačević, Savo Vuletić…; Matija Bećković i Miro Vuksanović“.

Како се политичко-идеолошком проjекциjом (и притисцима) миjења jезички идентитет становништва Црне Горе говоре и пописи. Према попису становништва у Краљевини Црноj Гори (1909): српски jезик (95 одсто), црногорског нема; према попису из 2003 – српски jезик 63,49 одсто; црногорски 21,96 одсто; према попису из 2011: српски 42,88 одсто; црногорски 36,97 одсто. Шта jе сљедеће?!

Др Јелица Стоjановић

Професор Филозофског факултета у Никшићу, Универзитет Црне Горе

обjављено: 05.11.2015. Политика

Извор: СРПСКО УДРУЖЕЊЕ ЋИРИЛИЦА ТРЕБИЊЕ

Везане виjести:

Ћирилица – чир на дванаестопалачном цреву хрватских шовиниста

Ћирилица – и као требињска посебност

ЋИРИЛИЦА ДИО ИДЕНТИТЕТА СРПСКОГ НАРОДА И КУЛТУРЕ

ОСНОВАНО СРПСКО УДРУЖЕЊЕ „ЋИРИЛИЦА“