Наш октобар…

Нишани и пали! У двије наредбе нестајале су генерације. Домаћина, занатлија, радника, ђака и њихових професора који, иако су могли да избјегну смрт, одлучили су да се придруже својим ученицима…

Пише: Јован Вучуровић

Као народ смо доживјели и преживјели најстрашнија страдања, по методама и количини зла често несхватљива и недоступна здравом уму. Јесте, ми смо побједнички народ, надимала нам је прса слава коју смо војнички покупили у свим овим вјековима борбе за слободу… Знали смо, заиста, да мремо славно, храбро и усправно, као нико, од Синђелића до Тепића, од оних див јунака са Граховца и Вучјега Дола до горостаса са Скадра, Цера, Мојковца, Колубаре…

Али, нека опросте душе прађедовске, они који су нам мачем освијетлили пут и узвисили нас међу народима. Нека се и они поклоне слави хероја из Крагујевца, Краљева, Јадра, Мачве, Драгинца… који су крваве јесени 1941. године побијени само зато што су Срби и зато што је живот једног рањеног Хитлеровог војника вриједио педесет, а убијеног сто српских живота, и живота Рома и Јевреја, који су страдали уз своје комшије и пријатеље.

Професор Светислав Максимовић је забиљежио:

,,Сахрањивање су спречавали Немци да не би народ правио гужву и проблеме. Неколико дана су делове тела развлачили пси и птице, а тек тада су таоци и други који су се пријавили почели да сахрањују жртве. Видело се да су неки успели да побегну по и 100 метара али би их ипак стигао куршум. Нађени су загрљени отац и син Никола и Александар Симић, отац начелник шумске управе, а син ђак петог разреда Гимназије. Син је био у групи спасених, али је у задњем тренутку притрчао оцу и отишли су су заједно у смрт. Професор Лазар Пантелић је био заступник директора Прве мушке гимназије и на позиве да изађе из строја рекао је да неће да напушта своје ђаке. Јављали су се људи за покопавање да би нашли неког свог кога су изгубили.

Трговац Миладин Јововић је тако тражио сина Слободана, ученика седмог разреда гимназије. Нашао га је шестог дана. Није смео да покаже да га познаје јер му не би дозволили да га преузме. Некако је успео да га посебно сахрани испод оближње шљиве која би му била оријентир. Тај ужас је трајао данима и месецима…’’

Нишани и пали! У двије наредбе нестајале су генерације. Домаћина, занатлија, радника, ђака и њихових професора који, иако су могли да избјегну смрт, одлучили су да се придруже својим ученицима…

И није престала та крвава нит која нас прати, и наша Велика, Пива… И данас… наши октобри, и крваве јесени…

Нека вам је вјечна слава мученици, невине душе, дјецо, ране непреболне нашег народа…

(Аутор је посланик Демократског фронта и члан Предсједништва Нове српске демократије)

Извор: ИН4С