Напуштамо Бајмок

Идемо према хаустору. Некако се шутке окрећемо и на некакав посебан начин опраштамо се од тога дворишта у коме смо послије толико недаћа и несрећа нашли први мир. Узимамо свој пртљаг на торбицама, забацујемо упрте и излазимо пред кућу. Даруварци се већ постројавају на рубу цесте. „Ајде, излазите“, довикује Стево некима у хаустору, а кад су сви изашли даде кључ од хаустора неким људима са којима се руковао. „Поредајте се по шест. Кад Даруварчани прођу, одмах станите иза њих. Ја ћу ићи задњи да нетко не би остао“, засмијава нас Стево. „Ево, иду“, викну нетко. Сви се окренусмо лијево. Иде широка, дугачка колона. Сви су у бијелим, кафастим кошуљама, као и ми и Даруварчани. Чује се пјесма, али некако није разговјетна. Пјева се више пјесама. Сад већ јасно видимо да су испред свих, у првим редовима, професори. Познајемо их по њиховим одијелима. Помијешане пјесме су све снажније, па и разговјетније, и широка колона у том свом громогласју пролази Даруварце, који им пљешћу. Већ су пред нама. Видимо да и професори пјевају. Пљешћемо им, а они нам одмахују. Неки и весело упиру прсте у неке, вјеројатно своје несташне дојучерашње ђаке. Наставише они даље у успостављеном поретку, а Даруварци завијају у колону за њима што ускоро и ми учинисмо. Стево је на лијевом крилу и, како је и обећао, остаде на зачељу. Кад смо ушли у улицу према жељезничкој станици, колона стаде. Нешто се напријед поравнавају, па и Стево мало поправља наше редове. Успут нам рече да нас ту грађани Бајмока испраћају и да треба пјесма да се ори. Крећемо. Чујемо како се напријед ори пјесма, а онда се огласише и Даруварци. Пјевају: „Славонски смо млади партизани, ми волимо свој родни крај“. И ми ту пјесму прихватисмо. Пјевам, а сузе ми иду, иду незаустављиво. Гледам – и ови око мене и плачу и пјевају. Грађани нам пљешћу, а онда видим да и они плачу. Никад човјек нити не помисли колико те наше очи, поред тога што највећи дио живота гледају, имају и других послова на исти начин – плачући.

Свијета је са обје стране улице све више. Једни пљешћу, а много њих маше руком и показује у нашем правцу. Ваљда у колони препознају ђаке који су код њих били на опоравку кад смо стигли у Бајмок. Ори се пјесма из шест стотина младих грла. Сви млади, и најстаријима је далеко двадесета. Нема нити једног пунољетног, а сви смо некако рано сазрели. Тамо напријед виде се државне и партијске заставе, а онда и трибина на којој има десетак људи и плех музика. Опет стадосмо и ускоро чујемо говор са трибине. Баш све и не чујемо, али запажамо да се говорници смјењују. Иза говоранција које су биле попраћене узвикивањем парола Титу, Стаљину, СКОЈ-у и Партији, братству и јединству и побједи над фашизмом, полако се помјерамо напријед. Крећемо се некако више као група, нисмо више строј. Спојили смо се са Даруварчанима и полако се приближавамо вагонима. Људи са стране прилазе и поздрављају се са ђацима. Мојих Ишпановића нема. Колона се издужила и стањила у ходу поред вагона. Не видимо чело колоне, али се види почетак композиције влака са локомотивом која дими. Послије неког времена и ми дођосмо до вагона. Сад нам је јасно да су два посљедња вагона спремљена за нас. У трећи улазе Даруварчани. Читава она маса ђака нестала је, смјестила се у вагоне. Наредали се по свим прозорима к’о гроздови. Неки имају и цвијећа у рукама. Улазимо на сва четвора врата наших вагона. Хватамо мјеста да не би стајали, а оно мало ствари стављамо уредно на полице изнад глава. Стојимо и на вратима и на степеницама. Лијево уз композицију угледам како према нашим вагонима иду Стана, Јована и Пајо. Иначе, пред вагонима стоје професори, а пред нашима је Стево. Силазим из вагона и машем овој драгој тројки, а они се, кад су ме опазили, смију и трче према мени. Кажу да су од трибине отишли до локомотиве, па одатле кренули на овамо. На крају испаде да сам ја у задњем вагону. У часу смо се изгрлили и изљубили. Тек што ми је Јована дала букет цвијећа, Стево ми довикује да уђем у вагон. На брзину се опет испоздрављамо и ја уђем у вагон. Гледам уз композицију. Пред вагонима нема професора, улази и Стево. Дође један жељезничар и провјери да ли су врата добро затворена па он стаде пред вагон, а моју тројку упозори да оду даље. Завршни чин је било громогласно свирање плех музике, која се поставила негдје на средини дугачке композиције. Пред музику је изашао жељезничар са црвеном капом. Окренуо је музици леђа, а она престаде свирати. Онда се управо вриштећи огласила његова пиштаљка и влак је кренуо. Из свих наших грла проломило се: „Уррраааа, уррааа“, а плех музика почела је опет да свира, испраћајући нас док год смо је чули. Моје Ишпановиће видио сам поново 1971. године.

< Школа је завршена                                                       Садржај                                               Лађама од Апатина до Осијека >