Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Напади на припаднике Савеза сокола у Бановини Хрватској

Датум објаве: четвртак, 9 јуна, 2016
Величина слова: A- A+

Susak_2

Соколи су тридесетих година 20 века  у Савској и Приморској бановини били изложени нападима хрватских сепаратиста. Редакција “Соколског весника жупе Шибеник-Задар” јављала је : „Брат Нико Љубановић, бивши тајник чете Крај / друштво Биоград н/м/, убијен је мучке ножем у суботу 10 т.м. Противници соколства у овоме крају ликују због његове смрти. Брат Нико оставио је кљастог оца и стару матер, те сестру и брата од 13 година. Он је издржавао породицу. Моле се браћа, да, у границама могућности, скупе прилоге за обитељ погинулог брата и те прилоге доставе старешини друштва у Биограду н/М, брату Дру. Баришићу.” (1)

У листу „Соколски гласник“ објављено је о смрти Николе Љубановића, члана соколске чете Крај : „Одгојен је у часним соколским идеалима истине и поштења, … кад је требао да сведочи о једном догађају, којему је случајно присуствовао, није хтео од тих начела одступити и зато је данас мртав. Пред самим судом у Биограду…, убоден је издајничким ножем, тако да и поред највећег заузимања старешине др. Баришића, није могао да се спасе. Био је пун полета и својим радом је уздржавао целу чету у Крају. Његовом смрћу ми губимо једног од најбољих сарадника, “. (2)

Нова ситуација у Југославији настала је склапањем споразума Цветковић-Мачек 26. 8. 1939. После оснивања Бановине Хрватске 1939. дошло је до масовних напада на соколе и њихове домове у Хрватској. Соколски дом Кустошија Врапче био је 10 септембра 1939. насилно окупиран од Сељачке заштите. (3) Дошло је до захтева за отпуштање сокола чиновника. Савез Сокола је реаговао истакавши да : „не можемо никако дозволити да у било ком крају Југославије буде сматрано за кривицу то, што неко припада соколској организацији.” (4)

Заштита је 30. августа напала Соколски дом у Коториби. У Сињу је срески начелник Аничић наредио старешини сокола Трипалу да соколски дом са свом имовином преда начелштву.  Кад је одбио, органи Бановине Хрватске су дом запечатили. (5)

На ванредној Главној Скупштини Савеза Сокола 1 октобра 1939. у вежбачкој дворани Савеза Сокола на Теразијама, делегати из жупа Сушак-Ријека, Загреб, Сплит, Шибеник, Бјеловар и Карловац изнели су потешкоће са којима су се соколи у тим крајевима борили, као и све прогоне. На скупштини је било присутно 120 делегата из свих крајева земље. Јосип Ришлави, подстарешина жупе Загреб, говорио је о убиству Драгутина Крамера, затим је изнео случајеве напада на Шиму Ловрића, Миладина Ненадовића, Ф. Смоје, Букавицу, Јова Петровића, Ј. Храбљеновића, на сестре Будровић и Пшеничка, на 4 сокола из Љубљане, који су дошли на жупске утакмице.Чланови Сељачке заштите одузимали су значке на улици свим соколима. На захтев Грађанске заштите и у њеном присуству, извршен је претрес у соколском друштву Загреб IV, после кога је Микуличић на улици премлаћен. Слата су претећа писма појединим соколима, у којима им је речено, да морају напустити Хрватску, или ће бити убијени. Марко Саблић, старешина жупе Карловац истакао је да ће Соколство у тим крајевима неустрашиво наставити свој рад. Први заменик старешине Белајчић  је изнео да Соколство проживљује тешке дане, али било је још и далеко тежих дана, када га је туђин  прогонио тамницама и вешалима, па је Соколство ипак победило. Скупштина је завршена са паролом Рад се наставља”. (6)  Загребачки “Обзор”  од 3 октобра 1939. посветио је  чланак скупштини Савеза СКЈ. Истакао је да се у резолуцији “не износи ни један конкретан случај”.  Констатовао да “на тај начин све те тужбе остају без основа…”.

„Соколски гласник“ констатовао је да “као да Соколе сматра људима, које сваки франковачки разбијач може слободно да млати, па да тиме врши — “родољубиву хрватску дужност” (7).

У Шибенику је дошло до напада ученика осмог разреда класичне гимназије на ђаке који су положили венац на бисту краља Александра 9 октобра 1939. Ученици су скоро сви били питомци католичког свећеничког семинара. Кад су ђаци франковци и клерикалци напали ђаке соколе, неки професори и директори су одбили да пруже заштиту нападнутим ђацима и изјавили им отворено, нека се селе из шибенских школа у други крај. Напади су се пренели на улицу, па су нападнути многи соколи и ударани. Тајник сокола Радовчић био је силом извучен из радње и премлаћен. У нападима су се истицали неки чланови Крижара, франковци и клерикалци. Полиција за време немира није интервенисала, али је забранила одржавање комеморације Деветог Октобра у Соколском друштву.(8)

Напад на Соколски дом у Бетини трајао је од 19 до 23 часа, а нико се није појавио да заштити соколе и њихову имовину. Полупана је цела соколана, секирама су разбијена врата и прозори.  Сва имовина соколског дома била је запаљена. Чланови сокола били су несметано нападани од непријатеља. У Муртеру наоружана руља напала је куће сокола и пуцала из револвера. Изгредници су викали да треба убити и старешину и тајника сокола. У Тијесном је дошло до напада на кућу старешине Обратова, … .  Кроз прозор куће Анте Бибана, секретара Соколског друштва у Кустошији, испаљено је 11 октобра 1939. 7 метака, а исте ноћи испаљена су три метка у кућу Стева Грубића, члана сокола у Кустошији. Напади су учестали одкад су листови “Хрватски гласник” из Сплита и  “Хрватски дневник из Загреба отворили кампању против соколских домова.  (9)

  Крајем октобра група од 120 људи, која се прогласила за “Сељачку заштиту”, са музиком и општинским начелником на челу, провалила је силом у соколски дом у Пагу. Вођа “Заштите” Васо Шперо, поштански чиновник, испалио неколико метака из револвера, а гомила је почела да демолира просторије сокола. У Загребу је 11 новембра 1939. нападнут из заседе, у Држићевој улици, у близини свог стана, Стјепан Шоштарић, машиновођа и члан соколског друштва Загреб  II. На њега је испаљено 9 метака из револвера, од којих су три метка погодила  у кукове и у руку. Иако је био рањен Шоштарић је пуцао за нападачима, који су побегли. Шоштарић је био смештен у Болницу милосрдних сестара. (10)

Дубровачка грађанска музика поднела је пријаву Претстојништву Градске полиције у Дубровнику да ће 13. 11. 1939. музика друштва, Deciji_listпраћена бакљама, поздравити Команду Места и обићи свирајући градом и предграђем, у славу обљетнице доласка ослободилачке српске војске у Дубровник. Прослава је забрањена и то из следећих разлога : „Прилике, које владају уопће а нарочито оне у Дубровнику искључују могућност, да би пријављена ноћна прослава протекла у миру и реду. …а да се онемогуће е в е н т у а л н а дјела неодговорних лица, да ову прославу у ноћно доба искористе у своје недозвољене сврхе, одлучено је у интересу јавног мира, реда и поретка, … с тим више, јер је то у складу са највећим државним интересима. “ Као део прославе одржано је само благодарење за краља и војску у српско-православној цркви св. Благовештенија, и предавање у Соколани. (11) Упркос томе соколи су поред бројног грађанства присуствовали благодарењу, а у вече је у соколској дворани приређена свечана конференција, коју је отворио старешина Н.Шутић. Потпуковник Кнежевић одржао је говор истичући херојство српске војске, којој су присутни приредили одушевљене манифестације. Српско певачко друштво Слога” извело је неколико музичких тачака. (12)

  Око двадесет чланова “Сељачке заштите”  напали су 19 новембра 1939. начелника Соколског друштва у Комижи, Владу Мартиниса, испребијавши га коцевима. Поново су напали начелника, 21 новембра 1939. изранивши га ножевима. Истог дана је нападнут члан сокола Лука Блажевић, при уласку у свој стан. Нападачи су испалили за њим неколико метака и засули му прозоре камењем. Члан сокола Вицко Жнанић морао се иселити из Комиже и напустити своје имање, јер је био дневно нападан због свог соколског рада. Соколско друштво у Комижи било је део жупе Сплит. (13)

Упркос насиљу празник Првог децембра прославили су соколи у Бановини Хрватској. Соколи и остало национално грађанство у Муртеру запалили су уочи дана уједињења кресове на околним бреговима. Благодарењу у католичкој цркви присуствовали су уз соколе, чланови Југословенске читаонице и остали мештани, у већем броју него до тада. Друштвени певачки хор отпевао је у цркви химну. Присутни су после благодарења пошли у поворци, певајући соколске песме,  у соколану где је одржана свечана  седница. Седницу је отворио старешина Иван Јурага. После подне чланство је кренуло на месно гробље, где су положили венац на гробове умрлих чланова. Увече одржана је академија. Соколско друштво Рогозница, близу Шибеника није могло да прослави Први децембар пошто су противници подерали све соколске плакате и претили чланству. ….  . (14) Тамо где су имали прилике соколи су одушевљено прославили Дан Уједињења. У Дубровнику, Суђурђу, Каштел Сућурцу, Сушаку, Герову код Сушака, Шибенику, Сињу, … (15)

Просторије соколског друштва у Комижи на острву Вису биле су запаљене. Изгорео је инвентар и читаоница. Пре месец и по већ је био извршен напад, којом приликом је био демолиран сав намештај и сва имовина сокола.  Уз помоћ жупе Сплит соколи из Комиже су набавили нов намештај, одлучни да наставе са радом. Жупа Сплит послала је извештај о томе свим надлежним властима и тражила да се кривци казне, а соколском друштву осигура законска заштита, у толико пре, што ни кривци за прошли напад нису били још кажњени.  „Соколски гласник“ је коментарисао : И још ће нам Обзор” и  Јутарњи лист” говорити о томе, да  клевећемо” и да  не износимо конкретне чињенице” о прогонима Соколства у Бановини Хрватској, кад им њихови присталице, из дана у дан лиферују, не само конкретне, него и пламтеће примере тог варварства и тих прогона !”. (16)

“Јутарњи лист” од 17 децембра 1939. објавио је апел Соколског друштва Београд II за помоћ соколима, који су били отпуштени из службе у разним местима Бановине Хрватске, или који су пред претњама и нападима морали да се селе. Заједно са тим апелом објавио је чланак под насловом “Клевета”, у коме је напао београдско соколство да “шири клевете о Бановини Хрватској”, “да трује децу и српску јавност” па позива власти у Београду, да таквој “клеветничкој акцији стану на пут”. 

  „Соколски гласник“ је коментарисао : али се отпуштања врше и даље, у маси, и спремају се нова ! Соколима у Београду није сигурно пријатно, да за своју браћу траже нова намештења, да сакупљају за њих помоћ, да отварају за њих кухиње итд. и били би врло захвални  “Јутарњем листу”, када би упутио апел на другу страну да се та прогонства не врше, па кад би сва наша браћа могла мирно да остану тамо где су била. Иначе писање “Јутарњег листа”  представља крајни цинизам, кад најпре пушта и помаже да се наша браћа гоне и отпуштају, а онда тражи од нас, да их пустимо да умру од глади !”. (17)

Соколска жупа Шибеник добила је вести да су у једном месту шибенске околине четири члана Сељачке заштите, наоружана батинама, упала у пошту и тражила да се листоноша који је био соко отпусти. У увјерењу се потврђивало да се морало отпустити дотадашњег листоношу, “ради политичких разлога, а према наређењу мјесне организације ХСС”. Среско начелништво у Шибенику донело је одлуку број 22522 којом се Соколском друштву у Тијесном, забрањује иступ и прослава Првог децембра, јер би то “изазвало сигурно огорчење у редовима Хрватске сељачке странке и дало би повод за немире, којима се не могу догледати последице”. Једна група предвођена од Славка Сладића, напала је 18 децембра 1939. увече у Бетини на кућу Петра Јуроша, зато што је био члан сокола, и зато што су се у њој склонили соколи Микин, Билић, Капов и Филипи, који су од противника били гоњени. Противници су полупали прозоре и врата, а Микин је био рањен. То је био већ пети напад на кућу Јуроша, а да нико од криваца није био кажњен, иако је сваки пут извештено среско начелство. (18)

 Иван Врањеш је након бегства из Загреба 19.фебруара 1940. дао изјаву органима Савеза Сокола : „13.II 1940. године упали су у мој стан два заштитара да ме ухапсе. Извршили су претрес мог стана. Моја једина грешка за  Хрватску заштиту јесте да сам непоколебиви Југославен. Ухапшен сам и стрпан у ћелију бр. 19, гладан и болестан.  Хладноћа – 32 , а мени нису дали ни ћебета. У 3 часа у јутро пао сам у несвијест. У 11 часова био сам код љекара, потом опет враћен у самицу. Трећи дан ми је саопћено  да нисам крив, а да сам добио три године изгона из Загреба … Истога дана у 6 сати у пратњи једог агента кренуо сам на колодвор са 3,5 дин. у новчанику. Ухапшен сам по жељи грађанског заштитника Ивана Лајвора, који је као штетан за војску избачен из исте у 6. коњичком пуку у Загребу”. Старешина жупе Загреб др. Отон Гавранчић писао је Савезу Сокола да Врањеш није ништа скривио. Из Југораса је дознао да је од полиције добио бесплатну карту за Београд. Кријући се изашао је из воза и крио се два дана и ноћи. Није могао отпутовати са 3,5 динара. Врањеш је био вежбач у Соколу II. Пошто дотад није добио никакве потпоре, нити је тражио. Препоручио је Савезу Сокола да помогну. (19)

Соколски гласник од 17. маја 1940. јављао је о упаду наоружаних припадника Заштите у кућу Вјекослава Бенчића у селу Крају код Шибеника. У кући се налазило 10 чланова тамошње Соколске чете. Из чланка „Нападаји Хрватске Заштите“ : „Стали су да их грде и вређају, тражећи да одмах напусте Бенчићев стан. Кад су их чланови наше чете избацили, вратили су се чланови Заштите у троструком броју, претећи им, да ће порушити кућу, ако се сви не разиђу. Пред таквом опасношћу наша су браћа покушала да побегну, али су неки од њих тешко рањени“. ( Вице Бенчић, Андрија Љубановић и Драгутин Мазић). У чланку се наставља: „Исте вечери су чланови Заштите напали још неке соколске чланове и силом их претресли. А на кућу старешине Крсте Бенчића напали су камењем. Истога дана био је нападнут тајник чете, Петар Бенчић, који се налазио у Биограду на мору, од тамошњих чланова Заштите“. (20) Карла Кузманића, члана соколског друштва Милна на Брачу, иначе рибара, напала је група чланова Заштите ноћу 16. јула 1940. Био је изударан, добио потрес мозга и велику рану на глави. Од повреда је касније преминуо у сплитској болници. У часопису „Соко на Јадрану” регистровано је од 1939. до 1940. 90 случајева отпуштања из службе и премештања из дотадашњег места службовања у друго, а све са циљем да се  нашкоди соколима, нарочито на селу, ако се радило о премештању учитеља.  (21)

У Априлском рату 1941. Сељачка и грађанска заштита ставиле  су се у службу окупатора. У Априлском рату 1941. године, Сељачка заштита с усташама разоружавала је дијелове Југославенске војске, прикупљала војну опрему и чувала ред и тако одиграла одређену улогу у успостављању власти и организирању војних снага НДХ. (22) У својој заповједи изданој 19 априла 1941. Славко Кватерник је истакао : “у данима стварања Независне државе Хрватске, колико Хрватска сељачка толико и  грађанска заштита, свјесне  хисторијског збивања, дале у свакоме погледу све своје, да код оживотворења настојања цијелог Хрватског народа одрже ред и сигурност на достојној висини.” У знак признања добили су име : “Хрватски заштитни ловци”. (23)

Хрватска Заштита је тежећи стварању Независне Хрватске  нападала чланове сокола и њихове домове.Соколска штампа у Југославији је опширно извештавала о нападима на соколе.  Пошто је на Приморју било највише присталица одржања Југославије ту су били најжешћи напади Заштите. У Априлском рату 1941. Сељачка и грађанска заштита ставиле  су се у службу окупатора. У НДХ је настављена хајка на соколе.

Пише: Саша Недељковић члан Научног друштва за историjу здравствене културе Србиjе     

 

Напомене :

  1. „Соколски весник жупе Шибеник-Задар”, јуни, 1939, бр. 1, стр. XI;
  2. Трагична смрт узорног сокола”, „Соколски гласник“, Београд, 16 јуна 1939, бр. 24, стр. 5;
  3. „Кратке вести из нашег Соколства”, „Соколски гласник“, Београд, 29 септембар 1939, бр. 39, стр. 4;
  4. „Положај Сокола намештеника”, „Соколски гласник“, Београд, 29 септембар 1939, бр. 39, стр. 4;
  5. Гојко Јаковчев, „Соколска организација у борби за братство југославенских народа до 1918, Прогон Соколске организације у Хрватској”, Загреб, 1970, стр. 67;
  6. Бран. Слијепчевић, Ванредна Главна Скупштина ССКЈ.”, Братство”, Осијек, 15 октобра 1939, бр. 10, стр. 194, 195; Соколство у раду и борби”, „Соколски гласник“, Београд, 6 октобар 1939, бр. 40, стр. 3;
  7. Обзор о соколској резолуцији и нападима на Соколство”, „Соколски гласник“, Београд, 6 октобар 1939, бр. 40, стр. 6;
  8. Франкофуртимаши против Сокола”, „Соколски гласник“, Београд, 13 октобар 1939, бр. 41, стр. 4; „Кратке вести из нашег Соколства”, „Соколски гласник“, Београд, 20 октобар 1939, бр. 42, стр. 4;
  9. „Нападаји на Соколе се множе!”, „Соколски гласник“, Београд, 20 октобар 1939, бр. 42, стр. 3; „Читајући новине …”, „Соколски гласник“, Београд,  27 октобар 1939, бр. 43, стр. 5;
  10. „Нападаји на Соколство”, „Соколски гласник“, Београд, 17 новембар 1939, бр. 46, стр. 3;
  11. „13 новембра”, „Благодарење”, „Више помирљивости и обзира”, „Дубровник”, Дубровник, 18 новембра 1939, бр. 46, стр. 4;
  12. Кратке вести из нашег Соколства”, „Соколски гласник“, Београд, 28 новембар 1939, бр. 47 и 48, стр. 7;
  13. Нападнути Соколи”, „Соколски гласник“, Београд, 7 децембар 1939, бр. 49, стр. 6;
  14. Соколски Први Децембар у Бановини Хрватској”, „Соколски гласник“, Београд, 7 децембар 1939, бр. 49, стр. 4;
  15. Соколство у Бановини Хрватској је одушевљено прославило Дан Уједињења”, „Соколски гласник“, Београд, 15 децембар 1939, бр. 50, стр. 2;
  16. „Наш дом у Комижи опет уништен”, „Соколски гласник“, Београд, 22 децембар 1939, бр. 51, стр. 3;
  17. „Не клевета, већ жалосна истина!”, „Соколски гласник“, Београд, 22 децембар 1939, бр. 51, стр. 3;
  18. Кратке вести из нашег Соколства”, „Соколски гласник“, Београд, 29 децембар 1939, бр. 52, стр. 2;
  19. Гојко Јаковчев, „Соколска организација у борби за братство југославенских народа до 1918, Прогон Соколске организације у Хрватској”, Загреб, 1970, стр.69;
  20. „Нападаји Хрватске Заштите“, „Соколски гласник“, Београд, 17.мај 1940, бр. 20, стр. 6;
  21. Гојко Јаковчев, „Соколска организација у борби за братство југославенских народа до 1918, Прогон Соколске организације у Хрватској”, Загреб, 1970, стр.  72;
  22. Нева Журић-Скоти, Талијански окупациони систем на дубровачком тлу”, „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945“, Сплит 1985, стр. 1021;
  23. Срета Савић, Борбе у Срему 1941 1944”, Сремска Митровица 1981, стр. 48;

 

Везане вијести:

СОКОЛИ У БЕТИНИ КОД ШИБЕНИКА | Јадовно 1941.

Рад Савез Сокола у духу словенске узаjамности

рад сокола на косову и метохиjи у међуратном периоду

Руско Соколство у Краљевини Југославиjи

СОКОЛСКО ОБЕЛЕЖАВАЊЕ КОСОВСКЕ БИТКЕ

СОКОЛИ У ЈАСЕНОВЦУ – Jadovno 1941.

НАПАДИ НА СОКОЛСКА ДРУШТВА У БАНОВИНИ ХРВАТСКОЈ …

СОКОЛИ И МЛАДА БОСНА – Jadovno 1941.

РАД СОКОЛА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ – Jadovno 1941.

СОКОЛИ НА КОРЧУЛИ | Јадовно 1941.

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top