Намет на живот

Мариjа и Вељко Еић

Мариjа и Вељко Еић из баниjских Млинога плаћаjу РТВ претплату због поквареног транзистора, као и одвоз смећа, иако никад нису видjели камион петрињског Комуналца

самом срцу Баниjе, негдjе на средини трокута коjи чине Глина, Петриња и Костаjница, jедва ћете пронаћи село Млиноге. Још теже бит ће, прашњавим путем доћи у Горње Млиноге, а за проналазак jедног од његових забачених заселака, Еића, бит ће потребна прилична вjештина и ориjентациjи и подоста упорности.

У Еићима живи свега неколико времешних становника, од некадашњих педесетак, а у првоj кући, до коjе вас доведе стрми шумски пут, живе Мариjа и Вељко Еић, брачни пар на чиjа се плећа читав живот товаре невоље, jедна за другом. Но иако се њих двоjе сваке вечери, приjе него што заспу, питаjу: ‘што jе сад на реду од невоља?’, риjетког путника намjерника дочекат ће широким осмjехом, жељни разговора. Ниjе било лако Мариjи отворити срце и испричати своjу тешку судбину, но када су риjечи потекле, готово у jедном даху, прострла jе своj несретан живот, недаће и трагедиjе, коjе су започеле и приjе њеног рођења. Мjесец дана приjе него што jе угледала свиjет, усташе су 1941. њеног оца Ивана одвели у Јасеновац и од тада о њему никада нитко ништа ниjе чуо, до дана данашњег. Маjку Барбару су поштедjели jер jе била Хрватица.

Двадесетак година касниjе, Мариjа jе родила дjевоjчицу Зорку коjу jе несретним случаjем изгубила у наjраниjоj доби. Касниjе се Мариjи родио син Јовица, бистар и весео дjечак. И њега jе зла судба отргнула од родитеља. Када jе, као ученик осмог разреда, с осталом дjецом из неколико околних села, чекао аутобус коjи их jе требао одвести на излет у Кумровец, неопрезно jе истрчао пред jедан аутомобил и смртно страдао. Ту jе живот за Мариjу и Вељка заувиjек стао, па су према неправдама коjе су услиjедиле, и коjе би многе друге људе отjерале у очаj, постали равнодушни.

Дошли су маjстори приватне фирме коjа jе радила за државу, на унутрашње зидове куће полиjепили танке гипсане плоче и – отишли. Ни водоводних циjеви, нити купатила, нити пода, нити крова – Вељко Еић

– Не могу прежалити што смо 1995. у Олуjи побjегли од куће. Ниjе ми била важна ни кућа, ни стока, ни њиве ни држава. Важна су ми била она два хумка, jедан до другога, на недалеком гробљу. Но, како су ме сви преклињали да морамо побjећи, некако сам подлегла наговорима.

Завршили смо у Воjводини, но jа сам само сањала о повратку своjоj покоjноj дjеци у Млиноге и првом приликом смо се вратили. Дрвена кућа опљачкана jе до темеља, изгорjела штала, све зарасло, покрадено, но то ме ниjе бринуло. Гробови моjе дjеце били су сачувани и неоскрвнути. Одахнула сам, а све остало, мени и мом Вељку било jе неважно – обjашњава Мариjа.

Као кад вук у шуми нањуши рањену животињу, тако су и чиновници на радним мjестима у локалноj управи, запослени како би бринули о повратницима и њиховим потребама, видjевши мирне и повучене Мариjу и Вељка, jедноставно занемарили ово двоjе људи коjи стоички подносе све невоље.

– Чим смо се вратили у Млиноге, обратили смо се Уреду за прогнанике и избjеглице у Петрињи како бисмо остварили право на обнову. Обрадовали смо се кад смо чули да ће нам стара дрвена кућа у коjоj смо рођени моj дjед, отац и jа, бити обновљена. Нажалост, обећање луду радовање! Дошли су маjстори некакве приватне фирме коjа jе радила за државу и све што су учинили било jе да су на унутрашње зидове куће полиjепили танке гипсане плоче и – отишли. Ни водоводних циjеви, нити купатила, нити пода, нити крова. Само те плоче изнутра. Жалили смо се, но рекли су нам да jе то све што се може учинити, jер, као, имамо увjете за живот. Помирили смо се с тим и ево jош и данас, десетак година иза несретне обнове, крпамо кућу како знамо и умиjемо – без горчине, али с резигнациjом, прича Вељко Еић.

Мариjа и Вељко Еић остварили су по 800 куна пољопривредне мировине и можда би то било довољно да ниjе других намета коjе они, ма колико жељели, никако не могу обjаснити.

Приjе неколико година у двориште им jе бануо човjек представивши се као дjелатник Хрватске радиотелевизиjе. Увели су га у кућу и почастили како доликуjе добрим домаћинима и како су одваjкада радили. Придошлица jе помно прегледао просториjе и видjевши стари радио приjемник, обjаснио им да од сада мораjу плаћати то што слушаjу глазбу. Узалуд су Мариjа и Вељко обjашњавали да им jе радио давно посудио нећак коjи га може одниjети кад пожели, што ће вjероватно и учинити, да приjемник крчи и вjероватно због положаjа њихове куће у брдима, jедва хвата станице па га врло риjетко укључуjу. Не само да њихова jадиковка ниjе помогла, већ jе и погоршала ствар. Неумољиви ‘стручњак’ ХРТ-а рекао jе да одмах, на лицу мjеста, желе ли проћи некажњено, мораjу платити 480 куна, а онда, сваки мjесец по 80 куна, што они, уплашени, плаћаjу и дан данас, премда радио углавном не слушаjу. За одмах уплаћен износ нису добили никакву потврду нити рачун. Приjе неколико година стигла jе и честитка петрињског Комуналца, коjом су обавиjештени да свакога мjесеца мораjу платити 68 куна за одвоз смећа.

– Канту за смеће никада нисмо нити видjели нити добили. Кад бисмо jе и имали, никад jе не бисмо напунили, jер ми никаквог смећа немамо. Љуске од кромпира и отпатке од чишћења поврћа даjемо кокошима, папир изгори у пећи, а другог смећа нити немамо. У главном, већ годинама, свакога мjесеца, морамо плаћати 68 куна за одвоз нечега чега нема и што никада ниjе одвезено – каже Мариjа.

Док су Мариjа и Вељко причали о своjим недаћама, нити jедног тренутка у њихову гласу ниjе се осjетила горчина или приjекор, само равнодушност, много гласниjа од било коjе жалопоjке.

Давно су они престали биљежити недаће. Гладни нису, боре се за живот помирени са судбином, а у животу их држе, чвршће од куће, шума и њива оне двиjе недалеке хумке коjе редовито чисте, косе и посjећуjу.

Извор: PORTAL NOVOSTI

Везане виjести:

Пусто, све jе пусто, све пусто оста…

Два лица Олуjе у Ракитићима

Стразбур одобрио пљачку Срба

Неузнемирена jавност

Краjина jе била играчка етничких чиштача

Олуjа – Јадовно 1941.