Налози усташког редарства за хапшење и упућивање Срба и Јевреја у логор Јадовно и безуспјешни апели за прекид злочина – Књига Јадовно 1.

У казнионицу Окружног суда Госпић, коју ће претворити у логор, усташе су похапшене Србе из Госпића и читаве Лике почели да доводе већ 11. априла 1941. године. Током маја и јуна, прилив ухапшених је растао из дана у дан, а по изградњи комплекса логора Јадовно, транспорти са Србима, Јеврејима и Хрватима су у Госпић стизали из свих дијелова НДХ.

Интензивније, свакодневно довођење на губилишта логора Јадовно почело је почетком јула и трајало све до 18. августа 1941. Почетком јула је концентрациони логор у Госпићу потпуно завршен и оспособљен да прихвати дневно и до 1.000 заточеника. То потврђује и Налог Равнатељства за јавни ред и сигурност НДХ од 8. јула 1941, упућен жупским редарственим равнатељствима, од којих се изричито захтјева да убудуће све „гркоисточњаке“ (Србе, прим. аутора), па и оне који су прешли на католичку вјеру послије 10. априла, шаљу на диспозицију Жупског редарственог равнатељства у Госпићу, а никога више у концентрациони логор Даница у Копривници. За католике и муслимане је одређено да не иду у Госпић.[1]

На основу овог налога, од почетка јула су сва Равнатељства широм НДХ својим одлукама и попратним актима слала Србе и Јевреје у правцу логора Јадовно на Велебиту.

Управо у то вријеме, Главни усташки стан у Загребу је истакао усташко редарство Лике као примјер „радикалног рјешења српског питања“, због добре организације логора с бројним стратиштима на Велебиту и отоку Пагу. Усташко редарство из Загреба је 19. јула телефоном упутило налоге великим жупама да Србе свакодневно упућују у логор Госпић. Да би их лакше хапсили, Србима су забранили да се ван кућа крећу без бијелих трака са натписом „Православац“, које су морали носити око лијеве руке, под пријетњом „тко се огреши о наредбу, бит ће ухапшен и најстроже кажњен.“[2]

Само неколико дана касније, 23. јула, равнатељ усташког редарства НДХ Божидар Церовски[3] је свим великим жупама Независне Државе Хрватске и усташком повјереништву за Босну и Херецеговину у Сарајеву, на чијем челу је био Јуре Францетић, издао двије окружнице, под бројевима Тај 1/41 и Тај 2/41: прву, којом наређује притварање Срба, Јевреја и комунистички настројених лица, те њихово отпремање у концентрациони логор Госпић, и другу, којом се захтијева да се у року од 15 дана изврши попис свих Срба, као и оних који су некад били православне вјере.

Прикупљене личне податке је из упитних листова требало преписати у картоне и створити картотеку по бројевима и абецедном реду. Један примјерак картотеке је био урађен за равнатељство које је издало налог, тј. Равнатељство усташког редарства НДХ у Загребу. Церовски је наредио да Равнатељство прибави тачне податке о броју чистих Срба, али и оних из мјешовитих бракова или преведених у католичку вјеру.[4]

На основу овог циркуларног налога, усташка редарства су масовно хапсила Србе и Јевреје и упућивала их, без икаквих доказа било какве кривице, у логор смрти Јадовно. Налог је привремено изузимао комунисте који су крштени као католици или муслимани, што упућује на закључак да су усташе рачунале с могућношћу придобијања макар и једног дијела комуниста ових вјероисповијести за своју политику. То потврђује и разговор који је велики жупан Јурица Фрковић водио у Госпићу с Мартином Франекићем, чланом ЦК КП Хрватске, којег је познавао још из времена заједничког робијања. Видевши Мартина у госпићкој казнионици, покушао је да га придобије за усташку политику, обећавајући му миран живот и рад.

Анка Буторац, која је с Мартином и другим комунистима упућена из Лепоглаве у логор Јадовно, сјећа се тог разговора, вођеног 30. јула, само дан прије него што је Франекић, с групом заточеника, отпремљен па стратиште. Она у својој изјави наводи да је Фрковић рекао: „Сада је револуција нема праштања, или ћемо ми вас или ви нас!“ Сва Фрковићева увјеравања да он као Хрват не спада у српско коло и наговор да се одрекне Срба, које су усташе одредиле за кољачки нож, као и комунистичке идеје, Франекић је поносито одбио, одговоривши: „Никад се нећу одрећи својих другова. Спреман сам дијелити њихову судбину. А ти, Јурице, и твоје усташе сте најобичнији зликовци“. „Е, онда ћеш ти, Мартине, подијелити њихову судбину“, одлучио је Фрковић.[5]

Жупска редарствена равнатељства, као и усташко повјеренство за Босну и Херцеговину, редовно су Равнатељству усташког редарства НДХ у Загребу слали повратне информације о успјеху, тј. о акцијама хапшења и броју притворених и отпремљених у концентрациони логор Госпић.[6]

Никакви међународни прописи и обавезе нису могли обуставити дивљачко понашања усташа и режима НДХ. Они су злостављали, хапсили, депортовали, убијали, вјешали, бацали у бездане јаме живе људе, чак и мајке с дјецом, или у морске дубине и ријеке, спаљивали их у кућама, покрштавали у црквама па клали, једнако цивиле, таоце и заробљенике. Језива политика је била преточена у још језивију праксу. Управо стравично. С више страна су упућивани бројни апели, у којима се тражило да се прекине с нечувеним и невиђеним злочинима хришћана над хришћанима, овдје над Србима. Међутим, ништа више није могло стати на пут остварењу плана потпуног истребљења српског и јеврејског народа из НДХ.

Ни апел који је папи Пију XII и предсједнику САД Франклину Д. Рузвелту ((Roosevelt) упутио краљ Петар II Карађорђевић 6. јуна 1941. године, у јеку првих масовних покоља, молећи их да заштите српски народ од истребљења, није уродио никаквим плодом. У краљевом апелу се истиче да у Банату „немачка војска у масама стреља и веша српско становништво“, да то исто чини мађарска војска у Бачкој, а у јужној Србији немилосрдно убијају српско становништво Бугари. „У тобоже Независној Хрватској Краљевини, уништавање Срба врши се систематски. Да би то уништавање било што ефикасније и ишло што брже, један од најсуровијих, у целом цивилизованом свету тако одиозних закона о Јеврејима, примењен је и на српско становништво. Класирани као нижа раса која има да ишчезне, Срби се тим законом лишавају свих права и средстава за живот. На зверски начин доведен је у питање живот преко два милиона Срба који вековима живе у тим крајевима. Никад још један хришћански народ није био у толикој мери унижен и злостављан од једне власти која се такође назива хришћанском“.[7]

И Свети архијерејски Синод Српске православне цркве је неколико пута покушавао да помогне српском народу. Тако је 24. јула 1941. године упутио представку главном њемачком војном заповједнику у Србији, генералу фон Шредеру (Schröder), у којој износи злодјела над српским народом и моли га да предузме било шта како би се стало на крај злочинству. Иако ово није био једини меморандум Синода Српске православне цркве, злочини су се свакодневно умножавали. Сличних апела је било током читавог рата. Наводим само неке који су се односили на злочинства 1941. године. Тако је група муслимана из Мостара 22. септембра 1941. покренула акцију за престанак насиља и упутила свој протест.[8] Своје неслагање су 12. новембра 1941. исказали и бањалучки муслимани, тражећи заштиту српског народа од терора, за који су одговорни и њихови сународњаци, иначе министри у усташкој влади у Загребу. Због храбрости и надасве људскости потписника, испољених у овако сулудом времену, наводим један дио њиховог апела: „… убијање свећеника и првака без суда и пресуда, стријељање и мрцварење у гомилама често посве невиних људи, жена и дјеце, гоњење у масама из куће и из постеље читавих породица са роком од 1-2 часа за њихово спремање, те њихово депортирање у непознате крајеве, присвајање и пљачкање њихове имовине, те силење на прелазак у католичку вјеру, све су то чињенице које су запрепастиле сваког истинског човјека и који су и на нас Муслимане ових крајева дјеловале најнеугодније… Ми сматрамо да се оваква насиља не би смјела вршити нити над најгорим непријатељем, јер ово што се код нас ради, сумњамо да би могли наћи примјера у повијести било којих народа.[9]

Ни писмо[10] др Првислава Грисогона, од 8. фебруара 1942, у којем спомиње и Јадовно, упућено надбискупу Алојзију Степинцу, с молбом да се заложи код усташких власти како би се зауставио геноцид над српским становништвом, није помогло. У њему Грисогоно, поред осталог, наводи: „Пуних 10 мјесеци кољу се по Хрватској на најзвјерскији начин Срби и уништавају се милијарде њихове имовине, а црвенило облива лице сваког поштеног Хрвата… У свим овим беспримјерним и дивљачким злочинствима судјеловала је и наша католичка црква…

Покољ Срба је почео још од првих дана јадне Независне Државе Хрватске (Госпић, Глина, Гудовац, Босанска крајина итд.) и траје без прекида и ових дана. Није сва страхота у самом убијању. Она је у убијању свега од реда: стараца, жена и деце а убијају се у страшним и дивљачким мучењима. Те невине Србе набијали су на коље, ложили им ватру на голе груди, пекли их живе на ватри, спаљивали у кућама и црквама живе, поливали врелом водом и кидали (месо) и (ране) солили. Копали су живима очи, секли носеве, уши, језике, свећеницима секли ножевима браду и бркове са кожом и месом, секли удове и стављали им у уста, везивали их за камионе и с њима јурили; пребијали ноге и руке, забијали им ексере у главу, великим ексером закивали их за под кроз слепо око, бацали живе у бунаре и поноре, а на њих бацали бомбе, разбијали гвозденим ћускијама главу; разбијали главе о зид, ломили кичме о камење и још многа ужасна мучења вршили, каква нормални људи не могу ни замислити. Хиљаде и хиљаде српских лешева носе Сава, Драва и Дунав као и њихове притоке. Било је лешева са натписом: ‘Правац Београд Путуј Краљу Петру’… Страх одвођења у логор у којем је убијено хиљаде Срба или пуштених умрети од злостављања и глади и зиме, ужасан је. Немци причају о једном логору у Лици (Јадовно, прим. аутора) у коме је било на хиљаде Срба, али кад су дошли тамо нашли су га празног, натопљеног крвљу и крваве крпе рубља и одела. Ту, кажу, изгубио главу и један српски владика…“[11] Грисогоно даље пише како „у хисторији Европе није било таквих случајева и да би се требало ићи у Азију у вријеме Тамерлана или Џингис Кана или у Африку у црначке државе њихових крволочних владара да се наиђе на сличне случајеве.“[12] Нажалост, никуда није требало ићи, све се то дешавало у Независној Држави Хрватској од 1941. до 1945. године.

Словеначки свећеници из Србије су 1. марта 1942. године упутили молбу београдском надбискупу др Јосипу Ујчићу да учини све што је могуће да заштити српски народ од злочина. Истичући трагедију словеначког народа и упоређујући је с трагедијом српског, они пишу: „С болом у срцу примамо месецима и месецима језива дела којима су изложена наша српска браћа у НДХ. Ми Словенци смо у току овог рата сами доживели трагедију какове нема примера у целој прошлости. Сваки дан пружа нам се прилика да се уживљавамо и задужујемо у болу и муку словеначких прогнаника. Али ако хоћемо да будемо праведни, и истинољубиви, морамо признати да је судбина, коју су одмерили Србима њихова крвна браћа Хрвати, гора од свега што су претрпели Словенци на својим домовима.

У Словенији нису се убијали епископи и свештеници и њихова тела нису бацана у набујале реке, код нас се нису палиле и рушиле цркве и нису се убијали верници за време службе божје; код нас нису клали становнике читавих села на ноћ, као што се стока коље, нису убијали очеве породицама на прагу домова на очиглед жене и деце и нису закопавани живи људи.“[13] У својој опширној молби словеначки католички свећеници исказују своју вјеру у Свету столицу и надају се да ће она јавно осудити и жигосати уништење српског народа и српске православне цркве у НДХ, да ће забранити прелаз из православне у католичку вјеру и да ће савјетовати хрватским бискупима да се јавно заложе у одбрани православних хришћана и њихових свећеника.

Но, до тога никад није дошло. Злочини су се проводили кроз све четири године рата.

[1]   АВИИ, а. НДХ, кут. 189, рег. бр. 10/1.
[2]   АВИИ, а. НДХ, кут. 313, рег. бр. 55/1.
[3]   Божидар Церовски, усташки пуковник, проглашен ратним злочинцем, одлуком бр. 747/45 од 23. новембра 1945, због одговорности за масовна убиства Срба на подручју Загреба, Бихаћа, Босанске Крупе, Цазина, Глине, Вргинмоста, Војнића, Крњака и низа других мјеста.
[4]   АВИИ, а. НДХ, кут. 156, рег. бр. 1/1.
[5]   Буторац Анка, Сјећање, ХАК, кут. Јадовно.
[6]   АВИИ, а. НДХ, кут. 89, рег. бр. 31/7.
[7]   Кризман Богдан, Јутословенске владе у избјеглиштву, Загреб 1981, 152.
[8]   Ђурић Вељко, Усташе и православље, Београд 1989, 119.
[9]   Новак Виктор, н. д, 636-637.
[10]   АЈ, 103-24-163. Ово писмо је објављено у: Бобан Љубо, Хрватска у архивима избјетличке владе 1941-1945, Загреб 1985, 284-286; Милетић Антун, Концентрациоии логор Јасеновац, књига I, Београд 1986, 398; Петровић В. Растислав, Завера против Срба, Београд 1990, 261-263; Живојиновић Драгољуб и Лучић Дејан, Варварство у име Христово, Београд 1988, 766. Грисогоново писмо се налази у Архиву британског министарства иностраних послова под ознаком: Fo re i gn Office R. 5182/92. Sir Ronald Campbell Office,, Ф 0371/37630, 163060 (подаци у: Ривели Марко Аурелио, Надбискуп геноцида, Никшић 1999, 125).

За разлику од других, др Љубо Бобан доводи у питање аутентичност писма и ауторства, што образлаже на више страница поменуте књиге, а на исто питање се враћа и у књизи Контроверзе из повијести Јутославије, 2, Загреб 1989, 301-311.

Не улазећи у аутентичност писма, његов дио који говори о страхотама и масовним убиствима на Велебиту, о мучењу и убиству православних свештеника, како у њему пише и „једног српског владике“ (владика горњо-карловачке епархије Сава Трлајић), садржај који се односи на усташки логор Јадовно, потпуно је истинит, па га због тога и наводим.
[11]   Исто.
[12]   Исто.
[13]   АС, Комесаријат за избјеглице и пресељенике 1941-1944, Свеска 2, Акција римокатоличке цркве.

Преузмите књигу у PDF формату:

Назад на садржај књиге