Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
SpanishUkoliko do pokretanja sudskog postupka dođe, a nadamo se da neće, potrudićemo se da dokažemo da postavljanjem pravoslavnog krsta na srpskoj zemlji nismo prekršili niti jedan zakon, kako ovozemaljski tako i Božji.
Na Zemunskom groblju, u delu gde se sahranjuju Jevreji, postoji jedna grobnica sa skromnim spomenikom na kojem piše – Žrtvama fašizma 1941-1944. SUBNOR.
Spomenik je podignut 1957. godine i, kao i na mnogim drugim mestima širom bivše Jugoslavije, tu su godinama održavane komemoracije, polagani venci i držani govori u kojima se veličala partizanska borba protiv fašista i zaklinjalo u bratstvo i jedinstvo. Žrtve kojih su se sećali bile su bezimene. Bili su to „borci za slobodu“, oni koji stradaše od ruke „fašista i domaćih izdajnika“.
Pošto se taj deo groblja zvao jevrejskim, a znalo se da su beogradski i zemunski Jevreji gotovo istrebljeni u Drugom svetskom ratu, bilo je nekako logično da se smatra da su na tom mestu upravo oni i sahranjeni. Jevreji su ćutali, komunistička vlast brinula samo o ideološkoj ispravnosti, a Srbi k’o Srbi, zaboravljali vlastito stradanje.
Iako je bilo poznato da je u grobnicu sahranjeno čak 6 i po hiljada ljudi koji su stradali u logoru na Sajmištu, kao i to da su tu pokopani nakon što su im tela ekshumirana iz 23 manje grobnice, decenijama je javnosti, slučajno ili namerno, ostala nepoznata činjenica da ispod spomenika sa šturim natpisom, ustvari počivaju Srbi.
Da, Srbi!!!
I trebalo je da nestane država koja je spomenik podigla, da nova zaživi i poživi skoro tri decenije pa da se tek onda, doduše stidljivo, počne otkrivati istina o Parceli 416.
Zahvaljujući tekstu novinarke Večernjih novosti, Vojislave Crnjanski Spasojević, srpska javnost je (bar onaj deo kojeg je to interesovalo) saznala da u najvećoj pojedinačnoj masovnoj grobnici u Drugom svetskom ratu, području Nezavisne države Hrvatske, počivaju Srbi. Srbi, koji su od proleća 1942.godine, kada su nacisti obznanili da je Jevrejsko pitanje u Srbiji „rešeno“ (tj. da su gotovo svi likvidirani), bili gotovo isključivi zatočenici logora na Starom Sajmištu, tzv. Prihvatnog logora Zemun.
Kako mu i samo ime govori, logor je trebalo da bude usputna stanica za prebacivanje sposobne rade snage u radne logore u Nemačkoj i Norveškoj. Tek manji broj njih je, međutim, tamo i završio. Većina je stradala na obali Save. Brojni su ubijeni, mnogi umrli od iscrpljenosti, gladi i bolesti. Iako su se razlikovali po ideološkoj opredeljenosti i mestu odakle su transportovani u beogradski kazamat, spajalo ih je to što su bili Srbi. Četnici, partizani, ljudi sa ove ili one strane Drine, mladići, starci.. svi su oni u očima krvnika bili isti. Srbi, pravoslavci, neželjeni, prekobrojni.
U logor su prvo dovođeni zarobljeni ustanici iz Srbije, a kasnije i jasenovački zatočenici i narod sa Kozare, Like, Banije, Korduna i ostalih delova NDH.
Kako je 1946. godine ustanovila Komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, kroz logor na Sajmištu prošlo je između 90 i 100 hiljada ljudi, a stradalo ih je oko 40 hiljada. Među njima je bilo oko 7 hiljada Jevreja i Roma, 17 hiljada žitelja Srbije, 10 hiljada Ličana, Banijaca, Kordunaša i Srba iz BiH i isto toliko Sremaca.
Podstaknuti tekstom Vojislave Crnjanski Spasojević, a vođeni idejom da bezimeni ne smeju da budu i zaboravljeni, mi iz udruženja „Jadovno 1941.“ počeli smo da istražujemo ovu temu, a ubrzo smo, uz blagoslov Srpske pravoslavne crkve, organizovali i prvi parastos na masovnoj grobnici u Zemunskom groblju.
Prvi put su se pravoslavni sveštenici na tom strašnom mestu pomolili za duše nesrećnika koji su predugo čekali. Čekali su zahvaljujući sistematskom zataškivanju i nejasnom definisanju ko su žrtve, a ko dželati, koje je sprovodila komunistička vlast, ali i inertnosti i nesposobnosti nove vlasti da se na dostojan način obeleže mesta srpskog stradanja, makar na teritoriji današnje Srbije.
Udruženje je u proteklih sedam godina, organizovanjem parastosa i molitvenih skupova pokušalo i, verujemo, i uspelo da bar u određenoj meri informiše srpsku javnost da na Zemunskom groblju postoji grobnica u kojoj počivaju Srbi stradali u Prihvatnom logoru Zemun.
I sve je nekako išlo u dobrom pravcu do ove godine.
Naime, 9. maja 2025. članovi našeg udruženja su kraj grobnice postavili Časni Krst, kao večni i prepoznatljivi simbol naše vere. Krst sa kojim su se rađali i živeli oni koji su surovo skončali na Zemunskom groblju. Prošle godine je taj krst donešen tokom parastosa, ali je posle toga vraćen. Taj trenutak kada smo stavljali krst na ramena i nosili ga iz groblja svima nam je izuzetno teško padao i odlučili smo da ove godine zatražimo blagoslov partijarha srpskog gospodina Porfirija da ga postavimo kraj grobnice. Blagoslov smo dobili i krst postavili 9. maja. Sudbina je htela da se to desi baš na Dan pobede u Drugom svetskom ratu.
Sa groblja smo otišli srećni i mirni, verujući da smo učinili bogougodnu stvar i da se duše mučenika raduju.
Sutradan je služen parastos i činilo se da je napokon sve došlo na svoje mesto.
Ali….
Nije prošlo ni dvadesetak dana, a iz Jevrejske opštine Zemun stigla je vest koja nas je uznemirila i razočarala.
Ta organizacija je postavljanje pravoslavnog krsta označila kao skrnavljenje groblja koje nazivaju svojim. Zatražila je da se krst ukloni zato što duboko vređa verska osećanja jevrejske zajednice i saopštila da je podnela krivičnu prijavu protiv našeg udruženja. Kako su naveli u saopštenju, ne protive se komemoraciji, ali parastos i pravoslavni krst (niti bilo koji simboli drugih vera) po verskim pravilima judaizma, nisu dozvoljeni na mestu gde se sahranjuju Jevreji. Tvrdili su da nikada nisu prisustvovali molitvenim skupovima koje smo mi organizovali, kao i da na njih nisu pozivani.
Udruženje „Jadovno 1941.“ to demantuje pošto je 11. maja 2019. na prvom obeležavanju Dana sećanja na Srbe pobijene u logoru Zemun 1942 – 1944. bio i prijatelj našeg udruženja gospodin Aleksandar Nećak, inače član Izvršnog Odbora Jevrejske Opštine Zemun.
Iako neugodno iznenađeni ovakvom reakcijom JOZ, ostali smo zatečeni njihovom ošrtinom, rečnikom i rešenošću da uklone obeležje naroda koji je, baš poput jevrejskog, teško stradao u Drugom svetskom ratu.
Vođeni upravo tim osećajem zajedničkog stradalništva i poštovanjem svih žrtava, pokušali smo da razgovaramo.
Pokušali, otišli na sastanak sa predstavnicima JOZ i posle njega shvatili da dogovora sa onima koji nisu spremni da čuju i uvaže druge, ne može biti.
Naši predlozi da se parcela na kojoj se nalazi grobnica izdvoji i da se od Grada Beograda zatraži da pravo korišćenja dobije neko od udruženja potomaka žrtava, a da se Jevrejskoj opštini omogući proširenje groblja na nekoj drugoj lokaciji, u potpunosti su odbijeni.
Jasno nam je rečeno da je uslov da se povuče krivična prijava, koja je u međuvremenu podneta, uklanjanje krsta i table na kojoj piše da u masovnoj grobnici počiva 6 i po hiljada Srba. Takođe, saopšteno nam je da ubuduće nećemo moći na tom mestu da organizujemo bilo kakvu „ceremoniju“ po pravoslavnim običajima.
Posle ovakvog ishoda sastanka, ostalo je samo da se spremimo za pravnu borbu.
Naš predsednik Dušan Bastašić, za kojim je raspisana potraga, dao je izjavu u policijskoj stanici Zemun iako mu poziv nije zvanično uručen. Negirao je optužbe navedene u krivičnoj prijavi -za izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti, za povredu groba i rasnu i drugu diskriminaciju. Kada se zbroje kazne zaprećene za ta krivična dela, dobije se brojka od 16 godina zatvora.
16 godina zatvora za postavljanje pravoslavnog krsta u sred Srbije!!!
Mi iz udruženja Jadovno 1941. takođe odbacujemo optužbe navedene u krivičnoj prijavi. Ističemo da deo Zemunskog groblja na koji se sahranjuju Jevreji, po podacima iz Katastra u koje smo imali uvid, nije u vlasništvu JOZ već im je dat na korišćenje.
Ne vidimo i ne razumemo stoga na osnovu čega ta organizacija daje sebi za pravo da odlučuje o tome kakvi će se verski obredi tu odvijati i kakva će se obeležja postavljati na gradskom groblju, a posebno na grobnici u kojoj nesporno počivaju Srbi.
Uvažavamo njihova verska pravila i nemamo ništa protiv da ih se pridržavaju u svojim domovima i na svojim posedima, ali Parcela 416 i Zemunsko groblje to svakako nisu.
Ukoliko do pokretanja sudskog postupka dođe, a nadamo se da neće, potrudićemo se da dokažemo da postavljanjem pravoslavnog krsta na srpskoj zemlji nismo prekršili niti jedan zakon, kako ovozemaljski tako i Božji.
Podsećamo da u ovom trenutku identični krstovi postavljeni od strane našeg udruženja, stoje na devet lokacija, masovnih grobnica i kraških jama u Hrvatskoj. Na tim mestima ustaše su počinile masovne zločine nad srpskim i jevrejskim narodom. Niko, pa ni Jevreji, nije tražio njihovo uklanjanje.
Nadamo se da će i ovaj jedan, postavljen u Srbiji, ostati na svom mestu!
Priredilo: Redakcija UG Jadovno 1941. Banja Luka / Beograd
