Најзад књига о Кијуку

Ево, наjзад, књиге о Киjуку, Киjук: Мудра птица љубави, коjу су обjавиле Двери српске и нова издавачка кућа националне литературе, Catena Mundi.

Књига jе неопходна свима онима коjи желе да се упознаjу са величанственим делом човека коjи jе био своjеврсни континент наше културе. У зборнику су прво дати чланци са ширим погледом на оно што jе урадио, прикази његових књига обjављених за живота, оглашавања после његовог пресељења у вечност, представљање постхумно обjављене књиге Хришћанство без Христа, сећања на Киjука, повест о његовом односу према Светосавскоj Цркви, два значаjна интервjуа, да би се све завршило записима и стиховима коjи, можда наjинтимниjе и наjдубље, саопштаваjу таjну човека, коjи jе, како неко рече, био усправан међу рушевинама. У сваком од понуђених наслова налазе и самосвоjни увиди коjи доприносе да се личност и стваралаштво Предрага Драгића сагледаjу на нов и свеж начин – Киjук: Мудра птица љубави пуштена jе у продаjу!

О наслову ове књиге

Наслов ове књиге jе преузет из Хиландарске повеље Светог Стефана Првовенчаног, коjи описуjе свог оца, Симеона Мироточивог, занетог прелепим дрветом разгранате крошње на коме певаjу многе „мудре птице љубави“, и међу њима његов „детић Сава“. Ево речи Светог Стефана: „А оваj /Симеон/ се у мисли узносаше и жељаше, као да он стоjи на узвишеном месту, у пролетње време веселога то jест сунчанога дана. Виде издалека равну ливаду, красну по изгледу, лепу створењем. А посред ње стоjаше дивно дрво, кружно гранама, густо лишћем, преукрашено плодовима, коjе даjе добар мирис. А посред дрвета беше се настанила птица слаткогласна, кротка у седењу, тиха у песмама, весела у игри, jасна у шаптању, коjа jе jедна од мудрих птица љубави, и слатки његов детић /Сава/.”

Ово дрво разгранате крошње свакако jе Света Гора, а мудре птице љубави су монаси. Иако ниjе био монах, човек коме jе посвећен оваj зборник био jе jедна од таквих птица, сасвим на трагу нашег првоучитеља, Саве Немањића, коjи нас jе просветлио светлошћу Христовом и научио да будемо Богочовекови, а никада сведени само на човека, смртног и пролазног, како су себе на патуљасти псевдохуманизам свели они коjима jе „Христов викар“ од 1054. важниjи него Христос. Светог Саву следио jе Свети кнез Лазар, а његов пут, пут светости и честитости миломе Богу приступачне, многи и многи, међу коjима и Предраг Р. Драгић Киjук, коjи jе, са Дучићем, могао слободно рећи: „Пре свачиjи сужњи но ичиjе слуге.“

Реметник и космополита

Колико jе нама у знању, творац неологизма „реметник“ (човек коjи своjим интелектуалним и моралним ставом ремети планове моћних, разбиjа лажне схеме мишљења, освешћуjе ближње, скида жабокречину са дубоких вода ума) свакако jе Предраг Р. Драгић Киjук. Он jе увек био такав, jош од своjе младости, када jе у, Студентском културном центру у Београду правио трибине коjе су узнемиравале идеолошке следбенике и врхушку Титовог Београда.

„Политика“ 12. марта 1972, у тексту „Марко Краљевић сумњив на трибини“, после наjаве да jе Серж Дубровски обећао да ће доћи у Београд и у СКЦ довести свог великог приjатеља, Ролана Барта, новинар истиче да Киjук више не сме ни да каже ко би могао да дође на трибину СКЦ (помињу се Маркузе, Колаковски), пошто „многи политички људи града и републике /…/ имаjу обичаj да опасно прокоментаришу послове Студентског културног центра“.

Политичари час хвале, час куде, а кад се, поводом научне трибине о Марку Краљевићу на паноу испред СКЦ-а нашла реченица Вука Караџића „Никакога човека нема коjи ниjе чуо за Марка Краљевића“, „десетак чиновника разних друштвено – политичких установа су строго и прекорно запитали: Шта вам то значи?“ Киjук jе новинару рекао: „Тако сам, организуjући расправу о историjи српске ћирилице, био проглашен српским националистом. Кад сам уприличио разговор поводом 100-годишњице рођења Стjепана Радића био сам назван хрватским шовинистом. Кад сам позвао из Рима Ливиjа Матаjна да говори о кинескоj културноj револуциjи био сам ултралевичар. И тако ми готово сваки потез донесе неки неприjатан прирепак.“ 

Био jе Киjук онакав каквим га jе осетио његов професор, Рашко Димитриjевић, коjи jе свом студенту 18. марта 1969. године, а поводом Киjуковог огледа о Достоjевском, у писму рекао: „Ишао си, наравно, линиjом свог схватања људи и света, остао си томе веран до краjа, и твоj Достоjевски jе, иако си тврђења заснивао на чињеницама и цитатима, ипак творевина твог узнемиреног душевног и интелектуалног напора да га прикажеш онаквим какав се он у теби остварио.“ Зато jе могао да постигне оно о чему jе, поводом Киjукових раних есеjа о нашим средњовековним писцима, сведочила његова професорка, др Радмила Маринковић, 1974. године: „Драгић иде директно према човеку и општим људским проблемима и на посебан начин оживљава, осавремењуjе писце удаљених векова.“

Зато jе, понављамо, Киjук био и остао реметник: борио се против заборава, а за траjне вредности, неодвоjиве од усправног стаjања пред Богом и људима.

Али ови скромни редови ни изблиза нису дорасли задатку коjи пред собом има зборник Киjук: Мудра птица љубави. Мудрост и љубав, коjе су у његовом срцу свиле гнездо, и данас нас наводе да кренемо тамо где се чуjе поj Киjукове слободе у Христу. И зато, дакле, Киjук: Мудра птица љубави.

Посетите штанд Двери и Catene Mundi на Саjму књига у Београду и потражите књигу о Киjуку. Нећете се преварити. Киjук, Истинословац, jе гаранциjа за то.

Димитриjевић Владимир

Извор: ДВЕРИ