Најстарији Прокупчанин једини живи логораш у Топлици

Као подофицир Војске Краљевине Југославије, Стојан Стојановић је заробљен код Ниша 1941. године, одакле је депортован за Бугарску, а затим у Аустрију

Прокупље – Стојан Стојановић из Прокупља, који за месец дана пуни сто година живота, важи за једног од најстаријих становника топличког краја и једини је живи логораш из Другог светског рата у Топлици. Упркос тешком животу у сиромаштву, али и страхотама рата које је преживео, Стојан је и даље виталан и свакога дана се може срести на најпознатијем прокупачком шеталишту Хисар, где са пријатељима препричава анегдоте из живота.

Из брака са супругом Ружицом која је умрла пре пет година у 90. години има сина. Каже да су му умрла и два детета, недуго након рођења. Дочекао је Стојан и потомке, унуке, праунуке. У годинама које би свако пожелео, најстарији Прокупчанин је и даље прилично виталан, добро чује, хода а од терапије пије само лекове за срце, што је, како каже, и нормално за његову старост.

Стојан се одлично сећа свих догодовштина из живота и сада готово свакодневно то дели са својим пријатељима, заљубљеницима у природу који шетају на Хисару.

– Увек сам окружен пријатељима, иако већини могу да будем отац, а некима и деда. Сви ме поштују, запиткују и желе да чују детаље из времена рата и мог заробљеништва – каже Стојан.

Драгољуб Стојановић је један је од пријатеља који свакодневно шета са Стојаном. Он каже да су се пријатељи договорили да му припреме изненађење на стоти рођендан, али не жели да открива детаље. Не би више било изненађење.

– Стојан је човек са богатим животним искуством, превалио је много тога преко својих леђа и од њега се може штошта научити, и добити користан савет – каже Драгољуб.

Присећајући се своје младости, јунак наше приче памти да је као подофицир Војске Краљевине Југославије заробљен код Ниша 1941. године, одакле је депортован најпре за Бугарску, а затим у логор 17. Б., три километара удаљен од града Кремса у Аустрији. Ту је дочекао и ослобођење 9. маја 1945. године, када су у логор ушли Американци.

– Био је то војни логор у коме су били заробљени војници Краљевине Југославије, Француске, Пољске, Русије… Морам рећи да у логору није било тензија, нисмо се бојали да ће нас стрељати. Чувари су се према нама понашали коректно. Једина примедба била је на смештај и храну. Официре и подофицире нису терали да раде, али смо након неког времена ми сами то тражили, јер је било лакше, а имало је и више хране. Радили смо на селу у немачким домаћинствима, код породица које су биле имућније. Увече би нас враћали у логор – прича Стојан.

У логору је било преко 40.000 војних заробљеника из целе Европе који су углавном служили за принудни рад у сеоским домаћинствима.

– У селу у коме сам ја радио било је нас двадесетак из логора. Свако је имао свог газду, радили смо на имању у пољу, чували стоку, спремали дрва за зиму. Газде су имале коректан однос, давале нам храну и у већини случајева нас нису одвајали од својих укућана. За истим столом смо ручали – тврди Стојан, који се након ослобођења вратио у Србију.

Нико у тадашњој власти није желео да му изда потврду да није „непријатељ народа”, па није могао да се запосли у војсци. Ипак је успео да се запосли у служби Катастра у Прокупљу, где је стекао пензију.

Одбио 18 удавача

Стојан каже да је читав живот проживео у миру и слози са својом супругом Ружицом, да се никада нису посвађали и имали било какве брачне проблеме. Оженио се каже из љубави, што је за то време било мало необично.

– По повратку из заробљеништва, имао сам чак 18 понуда да се оженим. Међутим, када сам упознао Ружицу, заљубио сам се на први поглед и након два месеца излазака и шетње градом, решили смо да се узмемо. Нисам погрешио, а своју супругу никада нисам преварио са другом женом, нити ме је то када занимало – тврди Стојан.

Извор: ПОЛИТИКА