Nigde se, kao u manastirima, ne prenose tako lepo nacionalni zaveti i narodna istorija.
Piše: Nemanja Dević
Manastiri su još jedina mesta gde imam vremena i mogućnosti da razmišljam, slobodno i neometano. Bez interneta, koji mi puni glavu nepotrebnim informacijama i bez telefona, koji neprestano zvoneći prekida svaki tok misli… To je razlog više da budem najsrećniji onda kad pođem u Vraćevšnicu.
Put od Beograda do Milanovca, kroz živopisni Kačer, traje oko dva i po sata. Na poslednjoj stanici, u Milanovcu, kao da prodišem i kao da sam zbacio nekakav teret s pleća – i tu ostavljam sve brige našeg brzog života i zatrovane svakodnevice. Odmah opazim ono što mi je srcu milo; Takovci i Rudničani su bistriji i glasniji, njihov govor je čist a akcenti duži. Pogledi i osmesi su im blagi, iako žive u surovijim uslovima. Tu i tamo nađe se po neki čikica sa šajkačom. Kao da smo ovim putovanjem malo zakoračili i u samu prošlost. Od Milanovca idemo još dublje u šumu i planinu, najpre autobusom do samog sela, a potom nekih pet kilometara pešice… I tu ulazimo u novu dimenziju. Gde je sve složenije i sve prostije. Gde postoji jedna hijerarhija, i jedna Istina. I isto je u svakom kraju, ma gde da nas put nanese. Ovo su još i jedine preostale oaze gde nam ne spočitavaju prostodušnost i naivnost, gde ne strepimo od laži, gde nam ne postavljaju glupava pitanja o veri, gde i sami postajemo radešni i bolji… i gde nalazimo takve, sebi slične.
Kombinujemo rad, molitvu i odmor. Za sve ima dovoljno vremena. Prepoznajemo svoj greh i tražimo iskupljenje – i to je lekovito za dušu. Dani su ispunjeni, menjamo naš ubitačni gradski ritam, i kao takvi nam traju duže – jednom rekoh da bi možda naslutili koliko je duga večnost.
Nigde se, kao u manastirima, ne prenose tako lepo nacionalni zaveti i narodna istorija. Pitam staru monahinju kako zna neku priču iz srednjeg veka, koju mi tako uverljivo svedoči. “Pa pričala nam matera, dok smo čuvali krave!“ -A njoj ko je govorio? “I njoj stare sestre, što su tu bile pre nje“. I ne mora u tim pričama svaki detalj da bude istinit. Tu i tamo, kroz decenije i vekove, po neki detalj ili sloj je otpadao, a po neki bio dodavan. Suština je ostajala ista. Uostalom, ko nam garantuje da nekada i dokument nije poput razglednice koja prikazuje osunčani grad kroz koji protiče pitoma rečica, a u kojem u isto vreme vlada nemoral i haos… Nigde za trpezom priče neće biti tako smislene i lišene svakog praznoslovlja, i nigde nećemo sa takvim blagoslovom i poletom raditi, kao da podižemo sopstveni dom. A kakav li je tek blagoslov noćiti u sobama u kojima su još vladike i najveći duhovnici i narodni prvaci i poslenici noćevali pre vas, i kakva je slast jesti i piti iz svih onih čaša, bokala i tanjira, koji su, kao i stoljnjaci i miljei, peškiri i tronošci, ikone i barjaci – darivani ovde sa najvećom ljubavlju, uz zahvalnost, za ozdravljenje i/li za iskupljenje greha… I ko li je sve, pre nas, celivao iste ove svetinje i ikone…
Konačno, u manastirima nalazimo ono što nam je zaista potrebno za sreću.
Istinu i Ljubav, ponajpre. Oni su nam i polazište i ishodište.
Poneki osmeh.
Poneki dinar.
Čistu vodu.
Komad vedrog neba.
Utehu, ponekad.
Svima nam treba jedno isto, od pukog siromaha do gordog bogataša. A sve nam je to na dohvat ruke. Pitanje je samo da li mi zaista želimo da to iskusimo i da to osetimo. I odgovor tu ne zavisi ni od koga do od nas. Ne treba da tražimo izgovor, već način da svoje slobodno vreme katkad provedemo i na ovim svetim mestima koja nam baš iz navedenih razloga posebno “zrače“ mirom i u kojima se baš zato osećamo “posebno“. A i u svakom našem danu, pak, da se setimo i opomenemo… i da se pomolimo. U svetu, ma koliko gordom i oholom, i u vremenu, ma koliko (naizgled) teškom i rđavom, u kojima ipak – obitava Bog.
Vezane vijesti:
Suviše tiho odlaze najbolji među nama – Jadovno 1941.