Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Најсрећнији сам онда кад пођем у Враћевшницу

Датум објаве: петак, 16 октобра, 2015
Објављено у Немања Девић
Величина слова: A- A+

Нигде се, као у манастирима, не преносе тако лепо национални завети и народна историjа.

Манастир Враћевшница. Фото: Миломир Станковић
Манастир Враћевшница. Фото: Миломир Станковић

Пише: Немања Девић

Манастири су jош jедина места где имам времена и могућности да размишљам, слободно и неометано. Без интернета, коjи ми пуни главу непотребним информациjама и без телефона, коjи непрестано звонећи прекида сваки ток мисли… То jе разлог више да будем наjсрећниjи онда кад пођем у Враћевшницу.

Пут од Београда до Милановца, кроз живописни Качер, траjе око два и по сата. На последњоj станици, у Милановцу, као да продишем и као да сам збацио некакав терет с плећа – и ту остављам све бриге нашег брзог живота и затроване свакодневице. Одмах опазим оно што ми jе срцу мило; Таковци и Рудничани су бистриjи и гласниjи, њихов говор jе чист а акценти дужи. Погледи и осмеси су им благи, иако живе у суровиjим условима. Ту и тамо нађе се по неки чикица са шаjкачом. Као да смо овим путовањем мало закорачили и у саму прошлост. Од Милановца идемо jош дубље у шуму и планину, наjпре аутобусом до самог села, а потом неких пет километара пешице… И ту улазимо у нову димензиjу. Где jе све сложениjе и све простиjе. Где постоjи jедна хиjерархиjа, и jедна Истина. И исто jе у сваком краjу, ма где да нас пут нанесе. Ово су jош и jедине преостале оазе где нам не спочитаваjу простодушност и наивност, где не стрепимо од лажи, где нам не постављаjу глупава питања о вери, где и сами постаjемо радешни и бољи… и где налазимо такве, себи сличне.

Комбинуjемо рад, молитву и одмор. За све има довољно времена. Препознаjемо своj грех и тражимо искупљење – и то jе лековито за душу. Дани су испуњени, мењамо наш убитачни градски ритам, и као такви нам траjу дуже – jедном рекох да би можда наслутили колико jе дуга вечност.

Нигде се, као у манастирима, не преносе тако лепо национални завети и народна историjа. Питам стару монахињу како зна неку причу из средњег века, коjу ми тако уверљиво сведочи. ”Па причала нам матера, док смо чували краве!” -А њоj ко jе говорио? ”И њоj старе сестре, што су ту биле пре ње”. И не мора у тим причама сваки детаљ да буде истинит. Ту и тамо, кроз децениjе и векове, по неки детаљ или слоj jе отпадао, а по неки био додаван. Суштина jе остаjала иста. Уосталом, ко нам гарантуjе да некада и документ ниjе попут разгледнице коjа приказуjе осунчани град кроз коjи протиче питома речица, а у коjем у исто време влада неморал и хаос… Нигде за трпезом приче неће бити тако смислене и лишене сваког празнословља, и нигде нећемо са таквим благословом и полетом радити, као да подижемо сопствени дом. А какав ли jе тек благослов ноћити у собама у коjима су jош владике и наjвећи духовници и народни прваци и посленици ноћевали пре вас, и каква jе сласт jести и пити из свих оних чаша, бокала и тањира, коjи су, као и стољњаци и миљеи, пешкири и троношци, иконе и барjаци – даривани овде са наjвећом љубављу, уз захвалност, за оздрављење и/ли за искупљење греха… И ко ли jе све, пре нас, целивао исте ове светиње и иконе…

Коначно, у манастирима налазимо оно што нам jе заиста потребно за срећу.

Истину и Љубав, понаjпре. Они су нам и полазиште и исходиште.

Понеки осмех.

Понеки динар.

Чисту воду.

Комад ведрог неба.

Утеху, понекад.

Свима нам треба jедно исто, од пуког сиромаха до гордог богаташа. А све нам jе то на дохват руке. Питање jе само да ли ми заиста желимо да то искусимо и да то осетимо. И одговор ту не зависи ни од кога до од нас. Не треба да тражимо изговор, већ начин да своjе слободно време каткад проведемо и на овим светим местима коjа нам баш из наведених разлога посебно ”зраче” миром и у коjима се баш зато осећамо ”посебно”. А и у сваком нашем дану, пак, да се сетимо и опоменемо… и да се помолимо. У свету, ма колико гордом и охолом, и у времену, ма колико (наизглед) тешком и рђавом, у коjима ипак – обитава Бог.

 

Везане виjести:

Сувише тихо одлазе наjбољи међу нама – Jadovno 1941.

Пребирући по успоменама – Jadovno 1941.

Живи живот – Jadovno 1941.

„Боже правде“ у Сплиту – Jadovno 1941.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top