Најсрећнији сам онда кад пођем у Враћевшницу

Нигде се, као у манастирима, не преносе тако лепо национални завети и народна историја.

Пише: Немања Девић

Манастири су још једина места где имам времена и могућности да размишљам, слободно и неометано. Без интернета, који ми пуни главу непотребним информацијама и без телефона, који непрестано звонећи прекида сваки ток мисли… То је разлог више да будем најсрећнији онда кад пођем у Враћевшницу.

Пут од Београда до Милановца, кроз живописни Качер, траје око два и по сата. На последњој станици, у Милановцу, као да продишем и као да сам збацио некакав терет с плећа – и ту остављам све бриге нашег брзог живота и затроване свакодневице. Одмах опазим оно што ми је срцу мило; Таковци и Рудничани су бистрији и гласнији, њихов говор је чист а акценти дужи. Погледи и осмеси су им благи, иако живе у суровијим условима. Ту и тамо нађе се по неки чикица са шајкачом. Као да смо овим путовањем мало закорачили и у саму прошлост. Од Милановца идемо још дубље у шуму и планину, најпре аутобусом до самог села, а потом неких пет километара пешице… И ту улазимо у нову димензију. Где је све сложеније и све простије. Где постоји једна хијерархија, и једна Истина. И исто је у сваком крају, ма где да нас пут нанесе. Ово су још и једине преостале оазе где нам не спочитавају простодушност и наивност, где не стрепимо од лажи, где нам не постављају глупава питања о вери, где и сами постајемо радешни и бољи… и где налазимо такве, себи сличне.

Комбинујемо рад, молитву и одмор. За све има довољно времена. Препознајемо свој грех и тражимо искупљење – и то је лековито за душу. Дани су испуњени, мењамо наш убитачни градски ритам, и као такви нам трају дуже – једном рекох да би можда наслутили колико је дуга вечност.

Нигде се, као у манастирима, не преносе тако лепо национални завети и народна историја. Питам стару монахињу како зна неку причу из средњег века, коју ми тако уверљиво сведочи. “Па причала нам матера, док смо чували краве!“ -А њој ко је говорио? “И њој старе сестре, што су ту биле пре ње“. И не мора у тим причама сваки детаљ да буде истинит. Ту и тамо, кроз деценије и векове, по неки детаљ или слој је отпадао, а по неки био додаван. Суштина је остајала иста. Уосталом, ко нам гарантује да некада и документ није попут разгледнице која приказује осунчани град кроз који протиче питома речица, а у којем у исто време влада неморал и хаос… Нигде за трпезом приче неће бити тако смислене и лишене сваког празнословља, и нигде нећемо са таквим благословом и полетом радити, као да подижемо сопствени дом. А какав ли је тек благослов ноћити у собама у којима су још владике и највећи духовници и народни прваци и посленици ноћевали пре вас, и каква је сласт јести и пити из свих оних чаша, бокала и тањира, који су, као и стољњаци и миљеи, пешкири и троношци, иконе и барјаци – даривани овде са највећом љубављу, уз захвалност, за оздрављење и/ли за искупљење греха… И ко ли је све, пре нас, целивао исте ове светиње и иконе…

Коначно, у манастирима налазимо оно што нам је заиста потребно за срећу.

Истину и Љубав, понајпре. Они су нам и полазиште и исходиште.

Понеки осмех.

Понеки динар.

Чисту воду.

Комад ведрог неба.

Утеху, понекад.

Свима нам треба једно исто, од пуког сиромаха до гордог богаташа. А све нам је то на дохват руке. Питање је само да ли ми заиста желимо да то искусимо и да то осетимо. И одговор ту не зависи ни од кога до од нас. Не треба да тражимо изговор, већ начин да своје слободно време каткад проведемо и на овим светим местима која нам баш из наведених разлога посебно “зраче“ миром и у којима се баш зато осећамо “посебно“. А и у сваком нашем дану, пак, да се сетимо и опоменемо… и да се помолимо. У свету, ма колико гордом и охолом, и у времену, ма колико (наизглед) тешком и рђавом, у којима ипак – обитава Бог.

Везане вијести:

Сувише тихо одлазе најбољи међу нама – Јадовно 1941.

Пребирући по успоменама – Јадовно 1941.

Живи живот – Јадовно 1941.

„Боже правде“ у Сплиту – Јадовно 1941.